U Srbiji se ovih dana naširoko priča o školi. Nažalost, u ovom slučaju to nisu dobre vesti. Direktorka jedne osnovne škole iz vojvođanske opštine Sečanj obavestila je lokalnog sveštenika da će se ovogodišnje obeležavanje dana Svetog Save, za razliku od uvrežene prakse, obaviti bez pojanja i sečenja slavskog kolača. Direktorka je svešteniku objasnila da, po članu 11 Ustava Srbije, moramo da odvojimo školu od crkve jer u školu mogu da idu i katolici, i muslimani i sve vere, kao i ateisti. I zato u školi nikoga ne smemo da primoravamo da prisustvuje tuđim verskim obredima. Čovek je sve razumeo, dogovor je da u 9 sati počne liturgija u crkvi na koju su pozvani i đaci i svi zaposleni iz škole. A mi ćemo iz škole poslati i slatkiše u crkvu da mogu da se posluže. Dogovor je na kraju prekršen i kolač u školi presečen.
Hronologija događaja izgledala je otprilike ovako. Nakon što je desetak dana pre proslave odlučila da verskih obreda u školi neće biti, direktorka je okačila post na fejsbuk grupi Ateisti Srbije: Prvi put posle niza godina, u našoj školi neće biti verskih obreda u školi 27. januara jer su dobili mene za direktora. Ako ne budem smenjena zbog toga, eto koraka napred za našu lepu Srbiju. Iako je grupa zatvorena, skrinšot objave, sa komentarima, ubrzo se pojavio u javnosti. Režimski mediji odmah su osuli paljbu, desničarske partije upozoravale su da je ovakvo ponašanje državnih službenika nedopustivo, a grupa roditelja prikupila je oko 150 potpisa, među kojima i onaj predsednika opštine, sa zahtevom da se verski obred u školi ipak održi. Oglasio se i ministar prosvete: Kada govorimo o Svetom Savi, govorimo o nekome ko je praktično utemeljivač savremene srpske države, samostalne srpske crkve. Kada govorimo o obeležavanju Svetog Save kao školske slave, govorimo o našoj tradiciji. Kada govorimo o tradiciji, pa na koji način smatrate da je moguće obeležiti slavu, a ne sečenjem slavskog kolača. Pod velikim pritiskom javnosti, svešteniku je na kraju omogućeno da u jednoj od učionica održi obred. Direktorka obredu nije prisustvovala, a po njegovom završetku priključila se priredbi. Saga je time okončana.
Mali deo srpske javnosti ipak je stao u odbranu direktorkine prvobitne namere. Jedni su pisali da je direktorka hrabro branila Ustav i njegova sekularna načela, drugi su se protivili uskom tumačenju tradicije, a treći se pozivali na sprečavanje diskriminacije. Odmah treba reći da Ustav Srbije zaista propisuje odvojenost crkve od države, ali i da tumačenje sekularnih odredbi nije nedvosmisleno. Još 2014. godine, kada se u javnosti vodila slična debata o ustavnosti verskih obreda na Beogradskom univerzitetu, istoričar i pravnik Srđan Milošević pisao je da je vršenje verskih obreda u državnim ustanovama, uključujući i univerzitet, zaista političko-pravna siva zona. Ipak, smatrao je i da se ona najbolje zaobilazi odsustvom bilo kakve zabrane vršenja tih obreda, sa jedne strane, ali istovremeno i odsustvom praktikovanja verskih obreda u navedenim ustanovama, sa druge strane. Ovaj apel, naravno, nije urodio plodom, crkva je sve više prodirala u državno obrazovanje, a pozivanje na neustavnost ostalo je na klimavim nogama.
Tradicija jeste nešto bolji argument. Društvenim mrežama kruži odluka nastavnog saveta Ministarstva prosvete Srbije iz 1947. godine koja propisuje da će sve škole na teritoriji Narodne Republike Srbije, izuzev manjinskih, proslaviti 27. januara sv Savu. U odluci piše i da toga dana neće biti predavanja, te da će se proslava obaviti bez verskih obreda. Odluku je potpisao pomoćnik ministra M. Pavićević. Kada aktuelni ministar Ružić pita kada govorimo o tradiciji, pa na koji način smatrate da je moguće obeležiti slavu, a ne sečenjem slavskog kolača, može mu se jednostavno odgovoriti citiranjem drugog pasusa odluke ministarstva od pre tačno 75 godina: Proslava treba da obuhvati, u prvom delu, prigodno predavanje o sv. Savi, a u drugom delu horske pesme, recitacije, fiskulturne vežbe itd. Predavanja o sv. Savi održaće jedan od nastavnika, a drugi deo programa treba da izvedu đaci uz pomoć nastavnika.
Odluka sadrži ne samo precizan odgovor na Ružićevo besmisleno pitanje, već i svedoči o višedecenijskom regresu Srbije – 75 godina ranije vodilo se računa da se u školama u koje idu deca pripadnici manjinskih naroda proslava ne nameće. Danas se deci u Sandžaku i Preševskoj dolini, pored obavezne proslave Savindana, svakog prvog septembra pušta i himna jednog etničkog naroda kome ne pripadaju.
Problem sa ovim argumentom koji osporava jednostrano i neistinito tumačenje tradicije je godina potpisivanja pomenute odluke. Jugoslovenski period u današnjoj nacionalističkoj Srbiji smatra se periodom diskontinuiteta i zato ga je potrebno preskočiti. Srbija i njena istinska tradicija sežu mnogo pre socijalizma i nakon raspada Jugoslavije konačno se sve vraća na pravi kolosek. Logički zaključci i istorijske činjenice teško da imaju ikakvog udela u razbijanju ove dominantne vizije srpske tradicije.
Konačno, treća linija podrške direktorki poziva se na vrednosti. Tradicija je klimav teren. To što neki čin jeste ili nije u skladu sa tradicijom ne govori nam ništa o njegovoj moralnoj ispravnosti. Bez obzira da li je pravoslavni verski obred u državnim školama ustavan ili u skladu sa tradicijom, on je svakako diskriminatoran. Ovaj je prigovor odavno poznat, verovatno još od borbi oko veronauke s početka dvehiljaditih. Nisu svi učenici etnički Srbi pravoslavne veroispovesti. Koliko god religija bila važna većinskom stanovništvu, moralno je nedopustivo nametati je drugima. Kako je Savindan nenastavni, ali radni dan, a osnovno obrazovanje zakonski obavezno za sve žitelje Srbije, obred jedne verske grupe u školi diskriminiše ostalu decu i izlaže ih kulturnoj dominaciji. Za razliku od prva dva, ovaj se argument poziva na samu decu i njihov procvat. Znamo da ni ustav (setimo se nacističke Nemačke) ni tradicija (setimo se bilo čega) ne moraju biti u skladu sa razvojem ljudskog prosperiteta. Zato mi se čini da je snaga moralnog argumenta najveća jer polazi od pretpostavke da nema ničeg vrednijeg od ljudske slobode i blagostanja.
Bez obzira na njegovu snagu, ni taj argument nikoga nije ubedio. Roditelji pravoslavni vernici, uz podršku sveštenika, ministra i desničarskih partija, odlučili su da pregaze sve ostale. Mada je istorijski i moralno opravdano iz škole izbaciti verske obrede, to se neće lako desiti. Nije dovoljno ukazati da ministar pogrešno tumači tradiciju ili da se obredima nad pojedinom decom vrši nedopustiva kulturna dominacija. Zvuči patetično, ali bez borbe pomaka neće biti.
Ko bi mogao voditi tu borbu i kojim sredstvima? Prvi na pamet, naravno, padaju roditelji ugrožene dece. Njihov je motiv jasan. Pred njima su tri strategije: mogu se upustiti u sudske procese, apelovati ili aktivirati građansku neposlušnost. Videli smo već da je tumačenje zakonitosti verskih obreda u školama siva zona koja u današnjoj Srbiji očigledno ide na ruku Crkvi. Sve i da se postupak pokrene, gotovo je izvesno da sud neće ustanoviti ništa nezakonito. Čak i da je direktorka donela neku pravno obavezujuću odluku o zabrani verskih obreda, te da se roditelji pozovu na tu odluku i dobiju presudu protiv lokalnog sveštenika koji je protivpravno održao obred, već od naredne godine sve bi se vratilo na staro. Prosvetni zakoni su prethodnih godina izmenjeni, tako da ministar ima ingerencije da smeni direktora i postavi novog. Ovo bi se izvesno desilo ako bi roditelji nekim slučajem na sudu odneli pobedu.
Druga strategija je apel. Roditelji mogu insistirati na pedagoškim, vaspitnim i obrazovnim ciljevima. Za školske aktivnosti mora biti očigledno da koriste svoj deci. Verski obredi ne ispunjavaju ovaj kriterijum i zato su neopravdani. Apel bi bio upućen ministarstvu od koga bi se zahtevalo da ispravi pedagošku grešku. Ova je strategija očigledno pogubno besmislena i iluzorna.
Roditeljima preostaje jedino građanska neposlušnost. Na Savindan je prisustvo u školi obavezno, te bi roditelji mogli svesno prekršiti svoju obavezu i decu ostaviti kod kuće. To bi verovatno izazvalo nekakvu reakciju samo u slučaju da je broj ugrožene dece veliki, te bi bunt bio primetan. Recimo, u školama u Sandžaku i Preševskoj dolini moguće je da bi građanska neposlušnost dala neke rezultate. U Sečnju, međutim, stvari stoje drugačije. Prema popisu iz 2011. godine, u ovoj opštini od oko 13 hiljada stanovnika više od 84 posto ljudi izjašnjavaju se kao pravoslavni hrišćani. Što znači da u osnovnoj školi od 110 učenika verovatno svega njih 15 do 20 nisu pravoslavci. U razgovoru sa sveštenikom direktorka je napomenula da u školu mogu da idu i katolici, i muslimani i sve vere, kao i ateisti. Drugim rečima. govorila je hipotetički. Ne znamo koliko ugrožene dece zaista ima, ali sigurno je da cifra nije preterano velika. Kad podvučemo crtu, deluje da u ovakvim sredinama građanska neposlušnost teško može dati rezultate, a već ugrožena deca mogu još više nastradati.
Sve tri strategije polaze od pretpostavke da se roditelji pravoslavci moraju naterati da prihvate sekularnost domaćih škola. Bilo putem sudske, izvršne ili zakonodavne vlasti na koje se vrši pritisak odozdo. Videli smo da je uspeh takvog scenarija malo verovatan. Ipak, to ne znači da je sve izgubljeno i da su deca iz manjinskih zajednica osuđena na kulturnu dominaciju. Nesrazmera u moći i brojnosti je očigledna i država je otvoreno na strani većine, te se cilj može postići jedino ako se pravoslavni roditelji pridobiju za saveznike. Roditelji ugrožene dece za to možda nemaju ni vremena, ni veština, niti im je ova vrsta borbe egzistencijalno najznačajnija. Zato su važni progresivni prosvetni radnici kojima je stalo do sve dece i koji su spremni da urade mnogo toga kako bi ispravili nepravde. Jedna od tih progresivnih prosvetara je naša direktorka. Ona je zaista hrabro nastupila u odbrani dostojanstva dece.
Ipak, ni ona ništa ne može postići ako većinu roditelja okrene protiv sebe. Sa pravoslavnim roditeljima se mora razgovarati tako da se pokušaju razumeti njihove potrebe, te zašto im je tako važno da se verski obred održi baš u školi. Nastavnici moraju pokušati da sa roditeljima pronađu rešenje da se njihove potrebe i želje zadovolje bez ugrožavanja drugih. Na kraju krajeva, tako se unutar zajednice gradi solidarnost, preko potrebna za neke možda veće borbe.
Direktorkina greška bila je obraćanje grupi Ateisti Srbije. Istina da je grupa privatna i zatvorena, ali onog trenutka kad je prepiska osvanula u medijima, sve se srušilo. Iz objave vidimo da je direktorka ateizam povezala da moralnom ispravnošću, što je izazvalo opravdan bes vernika. Reditelji su potom reagovali kako su reagovali, a najveću štetu pretrpela su deca. Ako nam je do njih zaista stalo, najmanje je važno da drugima pokažemo svoju pravovernost i beskompromisnost.
