Profesor ste / profesorica ste književnosti ali ne dolazite baš često na književne večeri. Zapravo, dolazite rijetko. Praktično, nikad. Nemate vremena, nemate živaca, nemate s kim, nemate čim... Ali i kad se čini da ništa nemate, imate! Zahvaljujući Školegijumu, imate set priručnih opravdanja.
Ako vas pitaju đaci ili studenti zašto niste bili, ovdje su spremni odgovori:
Zar to nije bilo sutra
Nije mi u opisu posla
A ko će ispraviti hrpu pismenih
Nije mi niko rekao da to ima
Meni je sve iza 7 kasno
Teško mi da stojim, a ne mogu da sjedim
I bez toga imam punu normu
Da je večera, pa hajde i nekako
Radnim danom ne mogu a vikendom nisam tu
U radno vrijeme ne stižem, a u slobodno ne radim
Dijete mi bilo bolesno
Nisu radili tramvaji
Živi pisci mi nisu u programu
Ne udaljavam se od daljinskog
Naravno, ne morate odgovoriti ništa. Najvjerovatnije vas ništa neće ni pitati. Jer ni oni nisu bili.
Jer nisu imali od koga da nauče da književnost nije leš koji secirate na vašoj katedri.
Da lektira nije muzej mumija sa kojih se odmotavaju slojevi zavoja po strogoj proceduri pedagoškog zavoda.
Da pisci nisu lica sa novčanica nego klupka strasti, zabluda, zanosa, prkosa, strahova, zavisti, omraza, očaja, nade.
Da su knjige prostori slobodnog duha a ne sirovina za vaš lični dohodak.
Tekst je prvobitno objavljen u štampanom Školegijumu broj 7. Potražite novi Školegijum na trafikama.
Pročitali ste ovaj tekst i želite još? Prelistajte i druge iz Školegijuma br. 7:
... i mnoge druge.
Ko čita, ne skita!
