Š: Možete li za naš medij prokomentarisati kako podnosite i preživljavate izolaciju?
K: Ne razumijem pitanje. Znam šta je preživanje, ali šta vam je ta izolacija?
Š: Pa ovo vanredno stanje, kad je zabranjeno slobodno kretanje, pa morate ostati u svojim štalama ili se kretati samo u svom dvorištu.
K: Nama je vanredno stanje kad iziđemo van dvorišta, pa gazda trči za nama i tjera nas natrag u štalu. Skupe se i gazdine komšije, neki i u uniformama, i svi trče za nama, galame, viču jedni na druge, ludnica skroz. Nude nam kukuruz, kruh i so, samo da se vratimo. Kad se vratimo, bude poslije i degeneka, dobije neko i po njušci, ne vole ljudi kad se remeti javni red i mir. Pa nama je to što zoveš izolacija redovno stanje, svakodnevnica. Štala, pašnjak, štala, pašnjak – što bi rikao jedan bik.
Š: Znači, nema nekih bitnih promjena u vašem životu?
K: U našem baš i nema, ali primjećujemo da se kod gazde puno toga promijenilo. Ne ide više pred trgovinu na pivo sa komšijama, a i naveče, nakon muže, ne ide u kafanu, već sjedi u kući i rano ide na spavanje. Ovih dana je imao i vremena da konačno popravi krov na štali, koji nam prokišnjava već godinama. Cijeli dan se vrzma po dvorištu, ko muha bez glave, svako malo zagalami ili na nas ili na ženu i djecu.
Š: Šta su mu djeca skrivila?
K: Pa hodaju po dvorištu gore-dole sa telefonima i tabletima, traže jači signal da mogu pratiti tu svoju školu. Onaj mlađi se nekidan popeo na vrh oraha da uradi zadaću. Pa gazda psuje i viče: Dositej vam u ormaru, a internet na grani. Strašno je to slušati i gledati.
Š: Vidim da ste izolirane bodljikavom i električnom žicom. Ima li potrebe za tim?
K: Gazda je odlučio da uvede ove nove tehnologije, ali mislim da ni sam ne vjeruje u njih, tako da ne odustaje od bodljikave žice. E-pastir je tu više da se gazda po selu može hvaliti kako je moderan i u skladu sa standardima Evropske unije. Bodljikava žica je zastarjela, puno košta, teško se postavlja i održava, ali gazda nije za istinsku reformu sistema.
Š: A smještaj, ishrana? Ima li tu mjesta za poboljšanja?
K: Pa, šta da ti muknem? Imamo mi jednu poslovicu koja kaže: Ne može gazda mene tako slabo hraniti, koliko ja mogu malo mlijeka dati. Jeste da je trava uvijek zelenija s druge strane žice, ali isto tako: Bolje sijeno u jaslama, nego koncentrat u perspektivi. Uglavnom, preživa se.
Š: Šta vam najviše nedostaje u takvoj svakodnevnici?
K: Gazda nam u štali uvijek pušta muziku sa iste radiostanice, tako da smo u nekoj vrsti muzičke blokade. Već napamet znamo sav repertoar, a rado bismo slušale nešto novo. Posebno telad i junice, te nove generacije, za njih fali tih zabavnih i edukativnih sadržaja, neke zadruge, zvijezda možeš biti ti i tako to.
Š: Jeste li se možda žalili nekoj višoj instanci?
K: Mi stalno apelujemo na veterinarsku zajednicu da uradi nešto po pitanju poboljšanja našeg položaja.
Š: I, je li bilo nekog rezultata?
K: Pa i nije baš. Oni samo izražavaju svoju zabrinutost, a nas muze ko kad stigne i trpa nam rogove u istu vreću. Ali, de, šta 'š!? Dobro je, samo nek mesar ne dolazi.
Š: Imate li neku poruku za ljude koji sad moraju živjeti u izolaciji?
K: Sljedeće dvije sedmice su ključne. Poslije se navikneš.
