Žućkasti, porozni kamen od koga je most sagrađen čvrsnuo je i zbijao se od naizmeničnog uticaja vlage i toplote; i večito bijen vetrom koji ide u oba pravca dolinom reke, pran kišama i sušen sunčanom žegom, taj kamen je s vremenom ubeleo zagasitom belinom pergamenta i sijao je u mraku kao osvetljen iznutra. Velike i česte poplave, koje su bile teška i stalna beda za kasabu, nisu mu mogle ništa. One su dolazile svake godine, u proleće i u jesen, ali nisu uvek bile jednako opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine bar po jednom ili dva puta nabuja Drina i zamuti se i sa velikim šumom pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove sa njiva, izvaljene panjeve i mrki talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma. U kasabi stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća. I sve se svrši na tome. Ali u nepravilnim razmacima od dvadesetak do tridesetak godina nailaze velike poplave koje se posle pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se uzimaju kao datum od koga se računa vreme i starost građevine i dužina ljudskog veka. (»Na pet-šest godina prije velikog povodnja«, »Uz veliki povodanj«.)
Posle tih velikih poplava malo šta ostane od pokretnog imanja u onoj većoj polovini kasabe, koja leži u ravnici, na peščanom jezičku između Drine i Rzava. Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina unatrag. To pokolenje provede ostatak svoga veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio »veliki povodanj«. Oni do kraja života izazivaju u međusobnim razgovorima strahotu jesenje noći kad su po studenoj kiši i paklenom vetru, uz svetlost retkih fenjera, izvlačili robu, svaki iz svoga dućana, i iznosili je gore na Mejdan u tuđe kuće i magaze. Kad su sutradan, u mutno jutro, gledali s brega dole na tu kasabu, koju vole nesvesno i silno kao rođenu krv, i posmatrali mutnu, zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama, i po tim krovovima sa kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogađali čija kuća još stoji uspravno.
O slavama i božićima ili u ramazanskim noćima, sedi, otežali i brižni domaćini živnuli bi i postali razgovorni čim bi došao govor na najveći i najteži događaj njihovog života, na »povodanj«. Na odstojanju od petnaestak ili dvadeset godina u kojima je opet ponovo tečeno i kućeno, »povodanj« je dolazio kao nešto i strašno i veliko, i drago i blisko; on je bio prisna veza između još živih ali sve ređih ljudi toga naraštaja, jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća. I oni su se osećali čvrsto vezani sećanjem na tu minulu nevolju. Zato oni tako vole te uspomene na najteži udarac koji ih je u životu zadesio, i nalaze u njima zadovoljstva koja su mlađima nerazumljiva. Njihova su sećanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih sećanja neumorni; dopunjuju se u razgovoru i podsećaju; pogledaju samo jedan drugom u staračke oči sa sklerotičnom, požutelom beonjačom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose se sopstvenim rečima; tope svoje sadašnje svakodnevne brige u sećanju na veće koje su davno i srećno prošle.
Sedeći u toplim sobama svojih kuća, preko kojih je nekad prošla ta poplava, oni su sa naročitom nasladom po stoti put prepričavali pojedine dirljive ili tragične prizore. I što je sećanje bilo teže i mučnije, to je prijatnost od pričanja bila veća. Gledani kroz duvanski dim ili kroz čašicu meke rakije, ti su prizori bili često maštom i daljinom izmenjeni, uvećani i doterani, ali to niko od njih nije primećivao i svaki bi se zakleo da su upravo takvi bili, jer su svi u tom nesvesnom ulepšavanju učestvovali.
Tako je uvek živelo još po nekoliko staraca koji su pamtili poslednji »veliki povodanj« o kome su uvek mogli da govore među sobom, ponavljajući mladima da nema više starih nesreća, ali ni nekadašnjeg dobra i blagoslova.
Jedna od najvećih poplava uopšte, koja se desila u poslednjoj godini XVIII veka, naročito se dugo pamtila i prepričavala.
U tom naraštaju, kako su starci docnije pričali, nije bilo gotovo nikog ko se dobro sećao poslednje velike poplave. Ipak su svi bili tih kišnih jesenjih dana na oprezu, znajući »da je voda dušmanin«. Ispraznili su magaze najbliže reci, obilazili su noću, sa fenjerom, po obali i osluškivali huk vode, jer su stari ljudi tvrdili da se po nekom naročitom zujanju vodene matice može poznati hoće li poplava biti jedna od onih običnih, koje svake godine pohode kasabu i nanose neznatne štete, ili će biti jedna od onih, srećom retkih, koje preplave i most i varoš i odnesu sve što nije tvrdo zidano i utemeljeno. Idućeg dana videlo se da Drina ne raste i kasaba je te noći utonula u dubok san, jer su ljudi bili premoreni od nesna i uzbuđenja prošle noći. Tako se desilo da ih je voda prevarila. Te noći je naglo i nezapamćeno nadošao Rzav i, crven od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušću. Tako su se obe reke sklopile nad kasabom.
U Suljage Osmanagića, jednog od najbogatijih varoških Turaka, bio je tada čistokrvan arapski konj alat velike vrednosti i lepote. Čim je suzbijena Drina počela da raste, na dva sata pre nego što će se razliti po sokacima, stala je njiska toga alata i nije umuknuo dok nije probudio momke i domaćina i dok ga nisu izveli iz štale koja je bila pored same reke. Tako je probuđen veći deo varoši. Pod hladnom kišom i besnim vetrom mrkle oktobarske noći nastalo je bežanje i spasavanje onoga što se dalo spasti. Samo napola odeven svet gazio je vodu do kolena, noseći na leđima probuđenu i rasplakanu decu. Stoka je blejala uplašeno. Svakog časa se čulo kako sa muklim praskom udaraju o stubove kamenitog mosta klade i panjevi koje Drina donosi iz poplavljenih šuma.
Gore na Mejdanu, dokle voda nikad i ni u kom slučaju nije mogla dopreti, svi su prozori osvetljeni i slabi fenjeri neprestano poigravaju i promiču kroz tamu. Sve su kuće otvorene i primaju postradali svet, pokisao i unezveren, sa decom ili najprečim stvarima na rukama. I po pojatama gore vatre kraj kojih se suši narod koji nije mogao da stane u kuće.
Prvi ljudi iz čaršije, pošto su smestili čeljad po kućama, tursku po turskim, hrišćansku i jevrejsku po hrišćanskim, sede, okupljeni u velikoj prizemnoj sobi u Hadži-Ristanovoj kući. Tu su muktari i kmetovi svih mahala, premoreni i pokisli dok su izbudili i posklanjali sve svoje sugrađane. Izmešani Turci, hrišćani i Jevreji. Snaga stihije i teret zajedničke nesreće približili su ove ljude i premostili bar za večeras onaj jaz koji deli i jednu veru od druge i, naročito, raju od Turaka. Suljaga Osmanagić, gazda Petar Bogdanović, Mordo Papo, pop Mihailo, krupni, ćutljivi a duhoviti paroh, gojazni i ozbiljni Mula Ismet, višegradski hodža, i Elias Levi, zvani Hadži Liačo, jevrejski hambaša, poznat i nadaleko izvan kasabe zbog svog zdravog suda i otvorene prirode. Tu je još desetina gazda; ima ih od sve tri vere, pomešanih. Svi su mokri, bledi, stegnutih vilica, ali naoko mirni; sede, puše i razgovaraju o onome što je urađeno na spasavanju i što bi još trebalo uraditi. Svaki čas ulaze mlađi ljudi sa kojih se cedi voda u mlazevima i koji javljaju da je sve živo izvedeno na Mejdan i za grad i tu smešteno po kućama, turskim i hrišćanskim, a da voda dole jednako raste i osvaja sokak za sokakom.
Kako noć odmiče — a odmiče sporo i izgleda da je ogromna i da buja i raste neprestano kao voda u dolini — gazde i prvaci počinju da se zagrevaju uz kafu i rakiju. Stvara se topao i uzak krug, kao jedna nova egzistencija, sva od stvarnosti a sama nestvarna, koja nije ni ono što je bilo juče ni ono što će biti sutra; nešto kao prolazno ostrvo u poplavi vremena. Razgovor raste i jača i kao po neizrečenom dogovoru menja pravac. Izbegavaju da govore čak i o ranijim poplavama, poznatim samo po pričanjima, pričaju o drugim stvarima koje nemaju nikakve veze sa vodom i sa nesrećom koja se u ovom trenutku dešava.
Očajni ljudi čine očajne napore da bi izgledali mirni i ravnodušni, gotovo lakomisleni. Po nekom prećutnom, sujevernom sporazumu i po nepisanim ali osveštanim pravilima gazdinske pristojnosti i čaršijskog reda, koji vladaju od starine, svaki je smatrao za dužnost da učini napor i u tom trenutku bar prividno prikrije svoje brige i bojazni, i da pred licem nesreće, protiv koje se ne može ništa, govori šaljivim tonom o dalekim stvarima.
Ali upravo kad su ljudi počeli da se smiruju u tom razgovoru, da nalaze trenutak zaborava i u njemu odmor i snagu koja će im sutra biti tako potrebna, dođoše neki i dovedoše Kostu Baranca. Taj još mladi gazda bio je potpuno mokar, kaljav do kolena i raspasan. Zbunjen od svetlosti i tolikog sveta, on je kao u snu gledao niza se i celim dlanom otirao vodu sa lica. Napraviše mu mesta i ponudiše ga rakijom koju nije uspevao da prinese usnama. Drhtao je celim telom. Prođe šapat da je hteo da skoči u mračnu maticu koja je sada tekla peščanom jalijom, upravo nad onim mestom gde su bili njegovi ambari i kačare.
To je bio mlad čovek, došljak, koji je pre dvadesetak godina doveden kao šegrt u kasabu i tu se docnije priženio u jednu dobru kuću i brzo zagazdio. Seljački sin, koji se za nekoliko poslednjih godina smelim i bezobzirnim potezima naglo obogatio i odjednom pretekao mnoge gazdinske kuće, on nije bio navikao da gubi ni umeo da podnese nesreću. I te jeseni on je bio zakupio velike količine šljiva i oraha, daleko iznad svoje stvarne moći, i računajući da će zimus on određivati cenu i suhoj šljivi i orahu i tako se razdužiti i steći, kao što mu je to prošle godine uspelo. Sad je bio upropašćen.
Trebalo je opet da prođe izvesno vreme pa da se izbriše utisak koji je na sve ostavio pogled na ovog izgubljenog čoveka. Jer, svi su oni, ko više ko manje, bili pogođeni ovom poplavom i samo se iz urođene pristojnosti bolje savlađivali nego ovaj skorojević.
Najstariji i najugledniji ljudi skrenuše opet razgovor na bezazlene stvari. Otpočeše duge priče iz starih vremena, koje nisu imale nikakve veze sa nesrećom koja ih je ovde saterala i sa svih strana okružavala.
Pila se vruća rakija. Iskrsavali su, u pričanjima, čudni likovi iz davnih vremena, sećanja na kasabalijske osobenjake i svakojake smešne i neobične zgode. Pop Mihailo i Hadži Liačo su prednjačili. A kad bi govor nehotice opet došao na ranije »povodnje«, pominjali su samo ono što je lako i šaljivo bilo ili bar tako izgledalo posle toliko godina, kao da vraćaju i prkose tako poplavi. Pričalo se o popu Jovanu, koji je nekad bio ovde paroh i za koga su njegovi parohijani govorili da je dobar čovek, ali da »nije sevepli ruke« i da mu se molitva slabo kod boga prima.
Za vrijeme letnjih suša koje često upropaste celu žetvu, pop Jovan je redovno uzalud izvodio litiju i čitao molitvu za kišu, jer je posle toga obično nailazila još veća suša i pripeka. A kad je posle tako sušnog leta jedne jeseni stala ovako da nadolazi Drina i da preti opšta poplava, iziđe pop Jovan na obalu, sakupi ljude i poče da čita molitvu da kiša stane i voda odstupi. Tada mu neki Jokić, pijanica i besposličar, računajući da bog šalje obično obrnuto od onoga što pop Jovan moli, vikne glasno:
— Nemoj tu, oče popo, nego onu ljetošnju, kišnu, pa ja da pomogne da ova voda presuši.
Puni i gojazni Ismet efendija priča opet o svojim prethodnicima i njihovoj borbi sa poplavom. Tako su za jedne davnašnje poplave izišla dvojica višegradskih hodža da uče dovu protiv te napasti. Jedan je hodža imao kuću u donjem delu kasabe, kome je pretila poplava, a drugi na bregu, gde poplava nije mogla da dopre. Najpre je učio molitve ovaj hodža sa brega, ali voda nije nikako odstupala. Tada vikne jedan beli Ciganin čija je kuća već počela da grezne u vodi:
— Ama, ljudi, dajte onoga hodžu iz čaršije, kome je kuća pod vodom kao i naše. Zar ne vidite da ovaj s brijega uči sa pola srca?
Hadži Liačo, rumen i nasmejan, sa bujnim kovrdžama bele kose koje proviruju ispod neobično plitkog fesa, smeje se na sve to i dovikuje popu i hodži:
— Nemojte mnogo pominjati molitve oko povodnja, jer mogu ovi naši da se sjete pa da nas svu trojicu isteraju da po ovom pljusku čitamo molitve i vraćamo vodu.
I tako su se ređale priče koje su, po sebi neznatne i drugima nerazumljive, samo za njih i njihov naraštaj mogle da imaju nekog značenja; sve neka bezazlena ali njima znana i prisna sećanja jednoličnog, lepog i teškog kasabalijskog života, njihovog života; i sve to davno i izmenjeno, u najužoj vezi sa njima a ipak daleko od ove noćne drame koja ih je sabila u ovaj fantastični krug.
Tako su ugledni ljudi očvrsli i od detinjstva navikli na nedaće svake vrste, savlađivali noć za »velikog povodnja« i nalazeći u sebi snage da se prividno šale, naočigled nesreće koja je nailazila, zavaravali bedu koju nisu mogli da izbegnu.
Ali u duši svi su oni bili teško zabrinuti i svaki je ispod te šale i toga smeha za nevolju, kao ispod maske, preturao po pameti brižnu misao i neprestano osluškivao huk vode i vetra odozdo iz kasabe u kojoj mu je ostalo sve što ima. A sutra ujutru, posle tako provedene noći, mogli su sa Mejdana da posmatraju u ravnici svoje kuće pod vodom, neke do pola a neke do pod sam krov. Tada su prvi i poslednji put u životu vidjeli i svoju kasabu bez mosta. Površina vode digla se za čitavih desetak metara, tako da su se široki i visoki lukovi zapušili i voda se prelivala preko mosta koji je iščezao pod njom. Samo ono uzvišeno mesto na kome je kapija isticalo se iz ravne površine mutnih voda i prelivano vodom strčalo kao mali slap.
A dva dana docnije voda je naglo opala, razvedrilo se nebo i granulo sunce, toplo i bogato kako samo može da bude za nekih oktobarskih dana u tom župnom kraju. Varoš je na tom lepom danu izgledala strašna i žalosna. Ciganske i sirotinjske kuće po jaliji bile su nagnute u pravcu matice, mnoge bez krova, sa njih su opali kreč i ilovača i ukazivao se crn pleter od vrbova pruća, da su izgledale kao kosturi. U razgrađenim avlijama građanske kuće su zijale razvaljenim prozorima; na svakoj je pruga crvenog mulja pokazivala dokle je bila poplavljena. Mnoge pojate su otplavljene, koševi izvrnuti. U niskim dućanima je bio mulj do kolena, a u tom mulju sva roba koja nije mogla biti na vreme iznesena. Po sokacima zaglavljena čitava drveta, koja je voda odnekud doplavila, i naduveni leševi stoke koja se podavila.
To je bila njihova kasaba u koju je sad trebalo sići i nastaviti život. A između tako poplavljenih obala, nad vodom koja se šumno valjala, još uvek mutna i bujna, stajao je most, beo i nepromenjen, na suncu.
Voda je dopirala do polovine stubova i most je izgledao kao da je zagazio u neku drugu i dublju reku nego što je ona koja obično ispod njega teče. Na površini, uz ogradu se zadržale naslage mulja, koje su se sada sušile, ispucale na suncu, a na kapiji zaustavila i naslagala čitava gomila sitnog granja i rečnog taloga, ali sve to nije niukoliko menjalo izgled mosta koji je jedini preturio poplavu bez kvara i izronio iz nje nepromenjen.
Sve se u varoši odmah bacilo na rad i zaradu i popravljanje štete, i niko nije imao vremena da razmišlja o smislu i značenju pobedničkog mosta, ali idući za svojim poslom, u toj zlosrećnoj kasabi u kojoj je voda sve bez izuzetka oštetila ili bar izmenila, svaki je znao da u tom njihovom životu ima nešto što odoleva svakoj stihiji i što zbog neshvatljivog sklada svojih oblika i nevidljive, mudre snage svojih temelja izlazi iz svakog iskušenja neuništivo i nepromenjeno.
Zima koja je tada nastala bila je teška. Sve što je bilo već sređeno po avlijama i koševima: drvo, žito, seno, odnela je poplava; valjalo je opraviti kuće, staje i ograde, i tražiti na veresiju novu robu namesto one koja je uništena po magazama i dućanima. Kosta Baranac, koji je najviše postradao, zbog svoje suviše drske spekulacije sa šljivama, nije preživeo tu zimu; presvisnuo je čovek od žalosti i sramote. Ostala su sitna deca, gotovo siročad, i nevelika ali rasturena veresija po svima selima. Ostalo je i sećanje na njega kao na čoveka koji je potegao iznad svoje snage.
Ali već idućeg leta, spomen na veliku poplavu počeo je da prelazi u sećanje starijih ljudi, gde će živeti još dugo, a mladež je, u pesmi i razgovoru, sedela na beloj, glatkoj, kamenoj kapiji, nad vodom koja je tekla duboko ispod njih i svojim šumom dopunjavala njihovu pesmu. Zaborav sve leči, a pesma je najlepši način zaborava, jer u pesmi se čovek seća samo onoga što voli.
Tako se na kapiji, između neba, reke i brda naraštaj za naraštajem učio da ne žali preko mere ono što mutna voda odnese. Tu je u njih ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto »kao na Drini ćuprija«.
Ivo Andrić, Na Drini ćuprija
