Godine 2012. Zavod za udžbenike objavio je monumentalni „Leksikon istorije pedagogije srpskog naroda“. Autor Leksikona je Nedeljko Trnavac, a urednica Dejana Ocić. Oboje se na početku knjige neposredno obraćaju čitaocima. Urednica se u svom predgovoru pohvalila sledećim podacima o Leksikonu: „na 697 strana enciklopedijskog formata nalazi se 5.028 odrednica raspoređenih trostubačno na svakoj strani, a prati ih ilustrativni materijal od 488 priloga“. Od tog opisa, još je upečatljivije određenje knjige: urednica sugeriše da je tu reč upravo o istoriji nacionalne pedagogije koja do sada nije bila „napisana i objavljena“, a čitaocu se predaje „izložena azbučnim redosledom“. Zašto je, pak, istorija srpske pedagogije izložena azbučnim, a ne hronološkim redosledom, urednica neće objasniti. Umesto toga, skrenuće pažnju, već i samim naslovom svog uvoda „Mala knjiga u velikoj knjizi“, na „fototipsko izdanje nekadašnje đačke knjižice“, priloženo uz svaki primerak Leksikona. Vratićemo se ovoj knjižici na kraju.
Ono što nije objasnila urednica, posredno će obrazložiti autor. Trnavac će skromno i zaista tačno reći kako njegov Leksikon pre svega izlaže građu za dalja istraživanja. Oprez je tu sasvim na mestu: bez dovoljno proučenih činjenica teško je hronološki sklopiti narativ o nacionalnom obrazovanju, školstvu i pedagogiji. Po prirodi stvari, svaki istorijski narativ sugeriše izvesne uzročno-posledične povezanosti događaja i pojava od kojih se sastoji, a takve veze u ovom konkretnom slučaju ne mogu biti potkrepljene znanjem kojim sada raspolaže domaća pedagoška istoriografija. U tom smislu, azbučni redosled je manje ambiciozan i zaista prikladan za iznošenje još uvek nedovoljno obrađene građe. Stoga je od velike pomoći u kretanju kroz Leksikon registar odrednica dat na njegovih poslednjih dvadeset strana. Nažalost, oprez iskazan u predstavljanju građe izostao je kada je trebalo odrediti opšti cilj ovog obimnog leksikografskog posla.[1]
Bez ustezanja, kao da tačno zna o čemu govori, autor kaže: „Suštinski i izvorno posmatrano, osnovni i najširi cilj ovog rada i nacionalne istorije pedagogije jeste istorijska i pedagoška afirmacija nacionalnog identiteta srpskog naroda.“ Autor veruje da živimo u vremenu u kome raste značaj nacionalnih istorija koje afirmišu nacionalne identitete čime se podržava i snaži proces globalizacije u Evropi i svetu. Kako tačno afirmacija nacionalnih identiteta podržava i snaži globalizaciju, Trnavac neće reći. Ne bi imalo smisla to od njega ni očekivati: između afirmacije nacionalnih identiteta i globalizacije ne može postojati jedan jednostavni jednoznačni odnos. Reč je o spletu složenih i međusobno i unutar sebe kontradiktornih veza među kojima je podrška i snaženje tek jedna moguća varijanta. Zahtevan korak od leksikona do hronološke „nacionalne istorije pedagogije“ – koji autor nije bio u stanju da napravi – neznatan je u poređenju sa razumevanjem i opisivanjem odnosa između nacionalnih identiteta i globalizacije, pa zadivljuje lakoća s kojom je autor taj potonji korak ipak napravio.
Jednako smeta i lakoća s kojom autor koristi termine „nacionalni“, „identitet“, „srpski“ i „narod“. Sve i ako je reč o jednom leksikografu, koji po definiciji mora da zna da barata rečima, zbunjuje Trnavčevo pouzdanje u vlastito razumevanje termina. Svoj „nacionalni kriterijum“ za izradu Leksikona on će ovako objasniti: „odrednice se odnose na sve pripadnike i socijalne grupe srpske nacionalnosti, bez obzira na to kada su i gde živeli. Školstvo, prosveta i pedagogija drugih nacionalnih grupacija proučavani su samo koliko je to bilo neophodno za objašnjavanje položaja i razvoja srpskog naroda. Posebna pažnja bila je usmerena na ona područja gde su Srbi prevođeni u Islam, katolicizam ili su asimilovani u većinske narode“. Dve stvari ovde zbunjuju: prvo, i dalje nije objašnjeno šta je to „srpska nacionalnost“; drugo, autorov „nacionalni kriterijum“ očito isključuje mogućnost da su neke osobe svojom voljom prihvatale islam ili katolicizam.
Pošto je reč o Leksikonu čiji je prvi cilj da afirmiše nacionalni identitet srpskog naroda, za očekivati je da termine koji nisu objašnjeni u autorovom predgovoru, nađemo kao odrednice u samoj knjizi. Tim pre što je autor slično postupio i prema samome sebi. Umesto biografske beleške koja bi se našla na početku ili kraju knjige, Trnavca pronalazimo kao leksikonsku odrednicu pod kojom stoji sledeće: „Trnavac, Nedeljko (1942) – profesor i šef katedre za školsku pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je glavni urednik časopisa ’Nastava i vaspitanje’ i ’Pedagogija’ (Beograd), kao i edicije Pedagoške monografije pri Institutu za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta.“ Za ovim sledi nešto duži spisak važnijih dela autora. Tako, dakle, za Trnavca, a da vidimo kako su prošli identitet, narod i nacija.
Pod odrednicom identitet čitamo: „identitet može da se potvrdi, otkrije, prepozna, eksponira, očuva, razvija“. Saznajemo takođe da se u nauci govori o „personalnom (ličnom), socijalnom (grupnom), nacionalnom, verskom, polnom, istorijskom ili nekom drugom identitetu“. Pored toga, identitet „spada u složena osećanja i eventualne razlike ne smeju da ugroze osećanje o istovetnosti i kontinuitetu“. Od svega, tu jedino može imati smisla pominjanje istovetnosti i kontinuiteta, kada bi se to smestilo u neki drugi, prikladniji kontekst. Sve ostalo je praktično neupotrebljivo i nijedan čitalac ovog Leksikona neće iz same te knjige saznati šta njen autor misli pod pojmom identiteta, iako je njegov glavni cilj da nekakav nacionalni identitet istorijski i pedagoški afirmiše.
Ista odrednica sadrži ponešto i o nacionalnom identitetu: „Većina razvijenih naroda (Evrope) definisala je svoj nacionalni identitet tokom 18. i 19. veka, dok je za srpski narod karakteristično da se, zbog istorijskih okolnosti i procesa nacionalnog oslobođenja, tim pitanjem bavi tek u drugoj polovini 19, kroz ceo 20, pa i početkom 21. veka, što je uslovljeno stalnim promenama državnih granica, seobama i migracijama Srba u raznim delovima Evrope i sveta. Da bi postala istorijska kategorija, jedna etnička zajednica mora svoju istoriju da poznaje, doživljava i prenosi sa generacije na generaciju. U tome je i smisao istraživanja u nacionalnoj istoriji pedagogije i njime uslovljenog nacionalonog vaspitanja novih generacija.“[2] Ovaj navod vrvi od nelogičnosti.
Podsetimo se, autor nam je u predgovoru rekao da se odrednice iz Leksikona „odnose na sve pripadnike i socijalne grupe srpske nacionalnosti, bez obzira na to kada su i gde živeli“. Ako „srpski“ narod definisanje svog nacionalnog identiteta započinje u drugoj polovini 19. veka, onda o onima koji su živeli pre tog vremena ne možemo govoriti kao o „Srbima“ u tom devetnaestovekovnom smislu. Stvari stoje još gore ako se ima u vidu tačna opaska da „Srbi“ svoje definisanje nisu završili sve do danas. Naravno, sasvim očekivano, Trnavac će razloge za to produženo i otežano definisanje tražiti u stalnim promenama državnih granica, čime će sugerisati da te granice ni danas nisu stabilne. Međutim, po tome što ni danas ne znaju ko su, „Srbi“ se nimalo ne razlikuju od drugih naroda – kolektivni identiteti su stalno promenljiva i nestabilna kategorija, izrazito podložna uticajima, uprkos tome što većina kolektiva, baš kao i „Srbi“, teži da ih sebi predstavi kao stabilne i nepromenljive (Trnavac bi rekao: istovetne i u kontinuitetu).
Problem „Srba“ i njihovog imenovanja i definisanja pre 19. veka ne može se dakle rešavati retroaktivno, primenom koncepata konstruisanih (sklepanih bi bila prava reč) u 20. (poput svetosavlja)[3] ili 21. veku. Nema razloga da se ovde upuštamo u detaljnu raspravu o tome, pa ću radoznale čitaoce samo uputiti na koncept etnije Anthonyja Smitha. (Konceptom etnije Smith izlazi u susret svima koji veruju da su narodi postojali oduvek i da će postojati zauvek: on im naime nudi razumne argumente kojima bi u jednom slabijem obliku mogli da brane svoja uverenja.)[4] Kako izgleda to retroaktivno identitetsko nasilje, primer će dati sam Trnavac, kada po analogiji sa ličnim identitetom ili „sopstvom“ pri kraju odrednice o identitetu da identifikacione karakteristike koje „srpsku“ naciju čine „kompaktnom“: „srpski jezik, ćiriličko pismo, svetosavlje, narodni običaji koji su najviše očuvani u ruralnim sredinama“. Jasno je da nijedna od ovih karakteristika ne može biti specifično „srpska“ niti „svesrpska“ te ni na koji način ne može garantovati kompaktnost „srpskog“ naroda kroz vreme i prostor.
Ali, Trnavac ispravno tvrdi da je domaća pedagogija cela upregnuta u „nacionalno vaspitanje novih generacija“. Taj izmišljeni (što podrazumeva i konstruisani) i stalno drugačiji identitet kolektiva, domaće obrazovanje i vaspitanje bi da ukalupi i okameni: tako fiksiran identitet ono bi onda da prenosi s generacije na generaciju, uprkos očiglednim identitetskim promenama koje se stalno događaju. I to jeste jedna od ključnih odlika domaćeg školstva i pedagogije s početka 21. veka. Energija koja se ulaže u ovaj identitetski uzaludan posao srazmerna je obimu poraza koji je „srpska“ identitetska politika doživela u bezobzirnom i sumanutom pokušaju iz poslednje decenije prošlog veka da „identitetski“ (dakle teritorijalno) zaokruži i definiše „srpski“ narod. I sam Leksikon, svojim obimom i za ova oskudna vremena zaista impresivnom opremom, proizvod je te još uvek neobuzdane pedagoško-identitetske energije. Mogli bismo ga u stvari razumeti kao projekt „srpske“ narodne knjige po analogiji sa devetnaestovekovnim projektom „nemačke narodne knjige“ Friedricha Imannuela Niethammera.
O potonjoj narodnoj knjizi zanimljivo piše Aleida Assmann u svojoj korisnoj i poučnoj kratkoj studiji „Rad na nacionalnom pamćenju“.[5] Odeljak o Niethammerovoj zamisli ona će započeti slično našem Trnavcu: „Istorija obrazovanja je u XIX veku specifično nemački problem i tema. Francuzi i Englezi već su bili zaključili traganje za svojim nacionalnim identitetom dok su Nemci, krajem XVIII i početkom XIX veka, još uvek mogli samo da sanjaju o političkom ili kulturnom konsolidovanju nacije.“ Umesto politike, mnogi su tada videli kulturu kao podesno sredstvo za integrisanje velikih „nemačkih“ prostora. U tom kontekstu, Niethammer je predložio „Nacionalnu knjigu kao osnov za opšte obrazovanje nacije“. Assmann će objasniti da je Niethamer „mislio na neku čitanku s najvažnijim tekstovima koja bi mogla da zajemči nacionalnu integraciju, pošto Biblija više nije bila ’tačka na kojoj se ujedinjuje obrazovanje svih staleža’“. Sa svojom idejom Niethammer je upoznao Johanna Wolfganga von Goethea, koji je onda dao četiri principa na kojima bi trebalo da počiva takva narodna knjiga: 1) ona treba da bude inkluzivna, da obuhvata i visoko i nisko, i prosto i izveštačeno, i duboko i banalno, i sopstveno i tuđe [ovo potonje je odbačeno kao nepoželjno]; 2) ona mora da obrazuje, da deluje na karakter, a ne na ukus; 3) ona mora da bude reprezentativna, i kao takva opšte dobro čitave nacije; 4) ona mora da bude monumentalna. I Goetheu, kao Niethammeru, bilo je jasno da model za takvu narodnu knjigu može biti samo Biblija, objašnjava Assmann i zaključuje: „Početkom XIX veka, nacionalni identitet postao je revolucionarni projekt, čiji je cilj bio da od stanovništva (Bevölkerung) načini narod (Volk), a od ovog, opet, autonoman kolektivni subjekt istorije.“
Stiče se utisak da su i Trnavac i državna izdavačka kuća koja je objavila njegov Leksikon imali slične ambicije. Jedini je problem u tome što pokušavaju da ih realizuju dva veka kasnije, u drastično izmenjenim istorijskim okolnostima, s poraznim domaćim iskustvom s kraja prošlog veka. Tako ovaj Leksikon predstavlja savršen primer za ono na šta uporno skreću pažnju kritičari primordijalističke struje u teorijsko-istorijskim raspravama o nacionalnom identitetu. Iz pogrešno shvaćenih okolnosti s početka 21. veka javila se potreba da se ponovno pokuša izgradnja jednog „srpskog“ „autonomnog kolektivnog subjekta istorije“. Uzima se zdravo za gotovo da identitet tog kolektivnog subjekta treba da počiva na krajnje proizvoljno izabranim identifikacionim karakteristikama „srpskog jezika, ćiriličkog pisma, svetosavlja, narodnih običaja koji su najviše očuvani u ruralnim sredinama“. Taj identitet treba promovisati putem školovanja i obrazovanja. Pedagošku potku za to novo identitetsko tkanje treba da pruži monumentalni Leksikon.[6] A identitetski sadržaj tražiće se u periodu pre 1945, na koji se Leksikon isključivo odnosi.[7]
Podsetimo se na kraju: u toj velikoj pedagoškoj narodnoj knjizi koja za glavni cilj ima afirmaciju nacionalnog identiteta srpskog naroda našla se, kako je na to pažnju skrenula urednica, i jedna knjižica. Ta mala knjiga – dakle fototipsko zdanje nekadašnje đačke knjižice – treba čitaocu da približi duh prošlih vremena, na kome će se tobože osoviti današnji „srpski“ identitet. „U ovoj knjižici se na malom broju strana“, kaže urednica pri kraju svog uvoda, „nalaze uzori za moral i obrazovanje, kao i pouke, saveti i preporuke... Izdavački prilog simbolično predstavlja dodir s prošlošću i primer je iz nje, a njenu raznovrsnost i bogatstvo profesor Nedeljko Trnavac uspešno prezentuje u jedinstvenom ’Leksikonu istorije pedagogije srpskog naroda’.“ Završimo onda navodom đačke zakletve[8] iz knjižice, inače štampane 1935, kada se s novom snagom krenulo u realizaciju „integralnog jugoslovenstva“ kao „identitetskog“ odgovora na političku krizu nastalu posle ubistva kralja Aleksandra I Karađorđevića, koga su zvali i Ujediniteljem, godinu ranije (knjižica je izdanje Jugoslovenskog učiteljskog udruženja, sekcija za Dunavsku banovinu):
Svoj zavet najuspešnije ispunjavam kad se molim Bogu i radim za dobro Kralja i Otadžbine, za jedinstvo jugoslovenskog naroda i jednaku ljubav prema svim Jugoslovenima bez razlike vere i plemena.
Biću pobožan, dobar, plemenit i pažljiv prema svakom;
Biću pošten, istinit, iskren i veran u društvu i školi;
Biću vredan, savestan, poslušan i izdržljiv u svakom poslu.
Kad budem takav, zaslužiću punu ljubav i priznanje svojih roditelja i učitelja, što će mi biti najbolja nagrada.
Pročitao sam zavet i obećavam svečano, da ću ga se svagda držati.
Ispada tako da je Leksikon čiji je „osnovni i najširi cilj istorijska i pedagoška afirmacija nacionalnog identiteta srpskog naroda“ najprikladniju ilustraciju tog cilja pronašao u istorijskom predmetu koji afirmiše drugačije ideje – ujedinjenja i jugoslovenstva. Tom ilustracijom zaokružene su pojmovne, istorijske i ideološke nedoslednosti „Leksikona istorije pedagogije srpskog naroda“. Đačka knjižica naglašenog „jugoslovenstva“ daleko je od toga da bude reprezentativna za sadržaj Leksikona, kako su ga zamislili i objasnili autor i urednica: u tom smislu ona je izrazito subverzivna po njegov „srpski“ koncept. U jednom drugom smislu, pak, ako bismo zaista poštovali ključna određenja „nacionalnog identiteta“, knjižica jeste reprezentativna za „identitetski“ sadržaj Leksikona: po svom nacionalnom identitetu, Srbi su kroz svoju istoriju (od sredine 19. veka naovamo) duže bili Jugosloveni nego što su bili Srbi.
[1] U vrlo kratkom novinskom prikazu/recenziji iz „Danasa“ od 16. 11. 2012 (http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/knjiga_danas/knjiga_o_srpskom_pedagoskom_nasledju.54.html?news_id=251221), prof. dr. Nataša Vujisić i prof. dr. Nada Vilotijević daće ocenu sadržaja i karaktera Leksikona. One će napisati, uglavnom tačno, da je autor „dao bogat mozaik pojmova, događaja, institucija, ličnosti, izvora i literature iz nacionalne istorije pedagogije tako da sve to deluje kao raznovrsna etnopedagoška vrednost“. Profesorke će tačno primetiti i da je Leksikonu bliska koncepcija „u kojoj akcenat nije na ranije dominantnoj socijalnoj, nego je težište na kulturnoj istoriji obrazovanja“. Drugim rečima, profesorke opravdano misle da Trnavac pedagoške fenomene proučava „u širem društvenom kontekstu“ i pri tom vaspitanje „ne posmatra kao instrument u službi socijalne reprodukcije, već iz istorijske perspektive pojedinaca, grupa, nacija, profesija i naučno teorijskih pravaca“. „Ta širina u zahvatu problematike je“, smatraju one, „bitan kvalitet Leksikona, jer omogućava da se na fonu društvene istorije Srba istakne značaj pedagoškog rada u formiranju nacionalne kulture.“ Profesorke su očito saglasne s Trnavčevim pristupom i ne nalaze mu nijednu zamerku. Buni, međutim, to što im ne smeta da se na „fonu društvene istorije“ individualni i kolektivni akteri obrazovanja potpuno lišavaju svojih socijalnih obeležja i svode isključivo na njihova etnička svojstva. Ovo je tim pre problematično, jer autorke tačno primećuju da je za tako potpunu „etnizaciju“ individualnih i kolektivnih aktera presudna uloga koju ima „pedagoški rad“, ali im to ni najmanje ne smeta. Pedagoškim radom zaista se formira nacionalna kultura, ali to onda znači da se ta kultura upravo i stvara tim pedagoškim radom i da mu ona, upravo kao nacionalna, nikako ne može prethoditi. I Trnavac i profesorke koje su prikazale njegovu knjigu razgolićuju i ujedno skrivaju istinu o „nacionalnoj kulturi“. Oni istovremeno tvrde da „nacionalna kultura“ prethodi obrazovanju koje je samo prenosi, ali i da je „nacionalna kultura“ (u smislu „nacionalnog identiteta“) proizvod pedagoškog rada. O tom „identitetsko-pedagoškom“ paradoksu biće reči do kraja ovog teksta. Ovu belešku pak završićemo upućivanjem na tekst „S onu stranu identiteta“, čiji se autori zalažu za odbacivanje termina „identitet“ jer mu je nemoguće utvrditi stabilno značenje. Time se ovde, naravno, nećemo baviti. Vidi Rodžers Brubejker i Frederik Kuper, „S onu stranu ’identiteta’“, prevela Jelena Stakić, „Reč“ br. 69, str. 405-451. (Dostupno na http://fabrikaknjiga.co.rs/rec/69/405.pdf)
[2] Ovo naprosto nije tačno. Pustimo to što Trnavac „nacionalni identitet“ i „istorijsku kategoriju“ tretira u ovom odeljku kao sinonime (naravno da etnička zajednica može biti istorijska kategorija i ako se ne preobrazi u naciju); netačno je da je poznavanje istorije presudno za formiranje nacionalnog identiteta. Reč je o jednoj mnogo složenijoj istorijskoj kategoriji. Po Anthonyju Smithu, na primer, nacionalni identitet sastoji se od sledećih pet elemenata: „1. istorijska teritorija, odnosno domovina; 2. zajednički mitovi i istorijska sećanja; 3. zajednička masovna, javna kultura; 4. zajednička zakonska prava i dužnosti svih pripadnika nacije; 5. zajednička ekonomija, s teritorijalnom mobilnošću pripadnika nacije.“ Vidi Antoni D. Smit, „Nacionalni identitet“, preveo Slobodan Đorđević (Beograd: XX vek, 2010; drugo izdanje), str. 29-30. Redukcionistička definicija Trnavčeva zapravo je reprezentativna za kod nas odomaćeno shvatanje nacije i uveliko objašnjava nesposobnost srpske etnije da se transformiše u naciju.
[3] Pod „svetosavljem“ u Leksikonu čitamo: „učenje Svetog Save (Rastka Nemanjića); pojam ustanovljen i objašnjen početkom 20. veka, a prvu sistematsku teološku analizu dao je Justin Popović. Detaljnije o svetosavskom prosvetnom predanju u poređenju sa idejama prosvetiteljstva Dositeja Obradovića videti u knjizi mitropolita Amfilohija Radovića, ’Osnovi pravoslavnog vaspitanja’, Vrnjačka Banja, 1993. Takođe R. Mitrović, ’Svetosavska škola’, ’Prosvetni glasnik’, Beograd, br. 11, 1942, str. 599; ’Spomenica o pedesetoj svetosavskoj besedi’, Novi Sad, b. g.“ Greška koju autor pravi u ovoj odrednici tipična je za koncept čitavog Leksikona: naime, ako je jedan pojam ustanovljen i objašnjen početkom 20. veka, onda on ne može biti učenje autora koji je živeo na prelazu 12. u 13. vek. Svetosavlje bi dakle moglo biti jedino učenje Justina Popovića (i Nikolaja Velimirovića), koje se u nekoj meri oslanja (kao što ih, naravno, u nekoj meri izneverava) na dela svetog Save i spise o njemu.
[4] Pored knjige navedene u prethodnoj belešci, vidi i Anthony D. Smith, „The Cultural Foundations of Nations. Hierarchy, Covenant, and Republic“ (Oxford: Blackwell Publishing, 2008).
[5] Alaida Asman, „Rad na nacionalnom pamćenju“, prevela Aleksandra Bajazetov (Beograd: XX vek, 2002), str. 34-41.
[6] Autorke prikaza navedenog u prvoj belešci jasno će istaći tu funkciju: „Ovaj leksikon nije samo staleška knjiga, nego će dobro doći svima koji su zainteresovani za vaspitnu delatnost. Da navedemo da je Lav Tolstoj, pre osnivanja svoje Jasnopoljanske škole, čitao tekstove iz istorije pedagogije, da se Svetozar Marković, pišući o problemima ondašnjeg vaspitanja u nas, oslanjao na „Istoriju pedagogije“ Milana Đ. Milićevića iz 1871. godine.“
[7] Trnavac je ponudio dva, međusobno kontradiktorna objašnjenja za ovu svoju odluku. U predgovoru on skromno piše: „Period posle II svetskog rata još uvek se nije značajnije proučavao u nacionalnoj istoriji pedagogije, a autor je i sam neposredni učesnik i svedok tog perioda, što može usloviti pojavu određene subjektivnosti i pristrasnosti.“ U jednom intervjuu (http://sumadijapress.co.rs/riznica-srpske-pedagogije/) pak, on tu odluku obrazlaže posve drugačije: „Srpska pedagogija se posle 1945. godine nije osvrtala unazad i još uvek gleda samo u sebe i ispred sebe, gubeći tako svoje korene i svoje bogato nasleđe. Ove dve negraditeljske decenije iza nas, naterale su nas da spas tražimo u onome što je oduvek bila osnova srpskog identiteta, pa i nauke o vaspitanju.“ O toj osnovi, Trnavac ovako: „Srpski narod ima svetlu tradiciju i kontinuitet koji potiče od primanja hrišćanstva, Ćirila i Metodija, Svetog Save, prvih manastirskih škola... Srpski narod u svojoj pedagogiji ima mekoću Svetosavlja i Pravoslavlja. Ta duga tradicija se zasniva na vaspitanju koje je brinulo o očuvanju porodice, pisma, nacionalnog identiteta. U industrijskom dobu postojala je opasnost da se taj kontinuitet izgubi, pokida ili stavi pod sumnju. Sada smo u fazi rehabilitacije. Mi se sada oporavljamo od onog što nam je donelo industrijsko doba i ratovi u 20. i početkom 21. veka.“ Šta bi bila pedagoška poruka ovog odeljka, nije sasvim jasno, ali se sa sigurnošću može tvrditi da je ona po svemu neemancipatorska i antiprosvetiteljska.
[8] Kad smo već kod zaklinjanja i davanja zaveta, pogledajmo šta u Leksikonu stoji pod odrednicom „Zaklinjanje i proklinjanje“: „U vreme kada se mnogo toga dogovaralo na veru i poverenje, kada u narodu nisu postojali pisani ugovori, polaganje zakletve (često i u crkvi, pod krstom) bilo je garancija, a ako se zakletva ne bi ispoštovala, očekivalo se prokletstvo, koje je najčešće izražavano na dramatičan način. U središtu govora zakletve i prokletstva, skoro redovno, bila su deca, rodna godina, kućni odžak i imovina. Vuk Karadžić beleži jednu: „Ako ste vi to učinili pa nama kažete da nijeste, da Bog da da vam se u ženi okameni dijete, u kravi tele, u ovci jagnje, u zemlji seme“, a prisutni bi vikali: „Amin!“ Slična kletva je i u narodnoj pesmi za one koji ne dođu u boj na Kosovo polje (1389). Zakletva je dugo bila važan element moralnog vaspitanja i junačke (ustaničke) etike.“ Autor nam, naravno, ne kaže kakvu je vaspitnu i etičku ulogu igralo proklinjanje, na kome u stvari i jeste akcenat (uz Kosovo polje) u ovoj odrednici. Kao što nije jasno ni da li je ovo primer koji bi današnjim đacima trebalo da služi kao uzor.
