Školegijum: Kakvi su utisci poslije sarajevske projekcije filma Pored mene?
Filipović: Utisci su super. Sa prethodnim filmom Šišanje smo imali dosta razgovora posle projekcije s raznim mladim ljudima i tada je to bilo stihijski. S ovim filmom je to deo plana. Od početka smo koncipirali projekat tako da se sastoji od prikazivanja filma i razgovora s mladima posle. U filmu se, također, bavimo problemom da su mladi ovde retko kada pitani za svoje mišljenje. Malo je platformi gde mogu da pričaju osim nekih deset default svari koje se vrte kao opšte pričice. Moji studenti koji su završili veće parče obrazovanja često nisu nikada razgovarali o većini tema koje film tematizira. To mi je bilo potpuno neverovatno. Onda možete misliti kako to izgleda u srednjim školama.
Školegijum: Koji je bio glavni problem od kojeg ste počeli s radom na ovom filmu?
Filipović: Dosta dugo sam hteo da se bavim problemima obrazovanja i obrazovnog sistema. Između ostalog, kako je to jednosmerno i kako, ustvari, ne podstiče na analitičko razmišljanje nego na bubanje. Međutim, nisam nikako nalazio dobru priču. Onda me je Mirjana Karanović zvala da radim s njenim studentima kao reditelj glumu na filmu i tada sam se nekako vratio u srednju školu. Oni su se definitivno ponašali kao srednjoškolci. Kroz razgovore s njima i razliku u godinama primetio sam da su neke ključne stvari u mom i njihovom formatiranju za samo deset godina potpuno drugačije. Primetio sam izrazit cinizam, apolitičnost, apatiju, čak gađenje prema svemu što ima politički prefiks, pa nerazlikovanje nečeg što je partijska politika od političkog u širem smislu. Onda sam krenuo da vidim koje su to ključne tačke njihovog takvog formatiranja. Tada sam poželio da se kroz film pozabavim time i to je koreliralo sa situacijom da sam radio sa njima iza katedre kao profesor, pa sam onda iz razgovora s njima o tome kako su izgledali njihovi srednjoškolski dani počeo da razmišljam kakav bi to film bio. Skicirao sam likove, napisao prvu ruku scenarija. Onda se uključila Minja Bogavac kao koscenaristkinja koja je konceptualno sličnu stvar radila u pozorištu. I tako je to nekako evoluiralo.
Školegijum: Koji je najveći problem obrazovanja u Srbiji i regionu na osnovu istraživanja za film koje ste uradili?
Filipović: Ukratko, komunikacija, a naširoko ima raznih problema. Čitav obrazovni sistem kreće se između nezainteresovanosti profesora i pretvaranja škola u poligon za vjersku ili političku indoktrinaciju mladih. Između ova dva pola retko se dođe do onog što bi trebala da bude suština obrazovanja, a to je da naučiš nekog da analizira i interpretira neke podatke, a ne samo da ih zna. Posebno je apsurdno govoriti o tome u digitalnom dobu kada su informacije udaljene klik od nas. Nema puno smisla da sve te informacije držimo u glavi, a da nemamo ključ za njihovo razumevanje i interpretaciju. Ako taj ključ i bude ponuđen u školama, to je najčešće nacionalistički ključ, tj. svetonazor koji se plasira kao jedini ispravni i mogući. Tako da je i problem nametnutog sistema vrednosti jedan od najvećih problema u obrazovnom sistemu.
Školegijum: Da li imate neke zanimljive podatke vezane za obrazovanje proizašle iz istraživanja, a koji na kraju nisu završili na filmu?
Filipović: Podaci zvuče dosta jezivo, pa mogu da budu pesimistični. Pošto se bavimo problemima gej osoba u filmu onda je, recimo, istraživanje o homofobiji mladih jezivo. Podaci su rađeni za Srbiju, ali pretpostavljam da je slično i u regionu. To je jedan baš agresivan vid homofobije. Mada nas je situacija na terenu demantovala. Čini mi se da se tu ipak nešto menja. Onda recimo, fond reči. To se kaže u filmu. Kanadska studija pokazuje da je učenički fond reči sveden na 800, a kako je to tek kod nas. Onda, kako taj čas izgleda. To smo videli iz razgovora s velikim uzorkom mladih. A nije nešto što već nismo znali. Tako je bilo i kada sam ja išao u školu. Neko dođe, relativno nezainteresovano ispriča neku priču i ode. Nema dvosmerne komunikacije, nema ohrabrivanja da pričamo, da čujem tvoje mišljenje, pa možda je tvoje mišljenje glupo, površno ali neću da ti se smejem nego ću da probam da uđem u nekakvu konverzaciju sa tobom. Eh sad, to opet zahteva jako puno truda i rada. A onda imamo taj ekonomski kolaps – dosta nastavnika je na ivici egzistencije i onda oni to koriste kao neku vrstu opravdanja zašto neće da rade svoj posao onako kako bi trebalo raditi. Ne kažem da im je lako, ali bez profesora koji su kao Olja u filmu nema napretka.
Školegijum: Koliko je obrazovni sistem zaslužan za činjenicu s kojom ste se susreli tokom rada na ovom filmu – mladi glumci bi radije igrali ulogu ubice nego homoseksualca?
Filipović: Obrazovni sistem je deo toga i on reflektuje mejnstrim mišljenja. Ne ide u razbijanje stereotipa nego ih prigrli. Homofobija i nacionalizam počivaju na neznanju. Već kad upoznate nekog ko je gej, ili neku devojku koja je lezbejka, ili neku trans osobu, ne možete samo da zelepite etiketu. Onda tu osobu morate da posmatrate kao ljudsko biće i tu se, recimo, razbiju često predrasude. U školi se ne priča o tome otvoreno ili o bilo kojem vidu različitosti i ne dobiju se već tu neke bazične informacije. A ne dobiju se jer je školski sistem danas deo političko diskursa koji je često ksenofoban, nacionalistički, mrzilački, isključiv za svaki vid različitosti. Politici nacionalizma je potreban neprijatelj i morate uvek da ga proizvodite. Inače, nema ništa od te politika. Mržnja, zapravo, homogenizira nacionalističko političko telo. Svaka različitost onda tu može da dobije etiketu neprijatelja. Ljudi zaborave na sve svoje stvarne probleme u tom stadu mržnje. I zato ne volim da pravim preteranu razliku između nacionalizma i fašizma. Mislim da je to samo korak dalje. Isti model, isti svetonazor. Samo fašizam ode korak dalje u ispoljavanju agresivnosti prema drugačijima.
Školegijum: Na osnovu dosadašnjih projekcija filma, koliko su mladi zainteresovani za film? Postoji li njihov lični interes ili to, uglavnom, ide preko pojedinih profesora na časovima?
Filipović: Pozitivno me je iznenadila činjenica da je film bio najgledaniji film u sezoni i imao je dosta pristojne rezultate u regionu, posebno BiH. I to su uglavnom mladi ljudi. Znamo i po reakcijama na društvenim mrežama i komentarima koje glumci dobijaju da su većina publike mladi. Nismo imali veliki budžet za promociju filma, ali su oni po društvenim mrežama “od usta do usta” jedni drugima prenosili da moraju da pogledaju ovaj film. Tako smo od malog projekta koji se bavi nepopularnim temama došli do mejnstrim hita u bioskopima.
Školegijum: Prema dosadašnjim reakcijama, koji se lik mladima najviše dopao? I o čemu to govori?
Filipović: Dva gej lika su postali miljenici tinejdžera, posebno tinejdžerki u Srbiji, što sigurno govori o smanjivanju predrasuda. Od nečega što je linčujte ih do vidi što je sladak govori da smo preskočili stepenicu mržnje. Ako pričamo o problemima LGBT populacije onda je tu napravljen dobar iskorak. Njima su karijere eksplodirale. Dobijaju uloge. Životi su im promenjeni.
Školegijum: Ko je danas najviše pored mladih u obrazovanju?
Filipović: Nije puno ljudi pored njih. I to je problem. Više je to na nivou ekscesa, nego na nivou sistema i pravila. Zato je takav kraj filma. Sve je na njima. Nećete imati podršku i moraćete sami da smislite rešenja.
