Škole
Bilo bi dobro kada bi škola mogla da prihvati „obavezu“ da ne samo uči već i nauči dete zdravo i sposobno za školu. Da, uz odgovarajuće uslove, u potpunosti preuzme odgovornost za svoj „proizvod“.
Krivaca za stanje u školi ima mnogo, međutim, jedini koji snose posledice su deca i roditelji.
Odnosi su još uvek takvi, da na optuženičkim klupama sede samo male neznalice. I samo se njima sudi. A oni ne znaju ili nedovoljno znaju, između ostalog ili pre svega – zbog toga što su nastavni planovi preobimni i neadekvatni, što su udžbenici loši, neprecizni i nezanimljivi, što uče pod prinudom i strahom, što su obeshrabreni i bespomoćni pred onim što se od njih traži.
Kazne, koje im neprikosnovena škola izriče, često su teške i tragične. Mnogo dece, osakaćene u prvim nesporazumima sa tako moćnom i nemilosrdnom školom, luta kasnije svetom i životom, ne nalazeći rešenja.
A kad škola pogreši, društvo se izlaže novim naporima i troškovima i otvara različite servise za popravku neuspele dece. A oni ih poprave nekako ili nikako.
Posledice loše ustanovljene škole su teške i trajne.
Kad bi škola htela, ono što još uvek neće – da preuzme obavezu da nauči đaka, da isključivo ona bude odgovorna za njegov uspeh, brže bi se otkrile i efikasnije rešile sadašnje njene slabosti.
Cenjkajući se oko uslova, pod kojima bi jedino mogla da preuzme takav zadatak, škola bi imala daleko više razloga i motiva da se sama bori za kvalitetnije, jednostavnije i deci bliže programe i udžbenike.
Ovako, bez takve obaveze i odgovornosti, ona je pokorna, ravnodušna – „nije kriva“.
Muzeji ili mauzoleji
U jednoj od starih i starinskih beogradskih gimnazija, najmlađa vaspitna poruka na zidu u hodniku je poznata krilatica Maksima Gorkog o gordosti čoveka. Tu su za ovu školu stali i vreme i mišljenje.
Kao i u većini drugih škola, enterijer ove gimnazije liči na muzej ili mauzolej nekih starih i boljih vremena.
Sve se menja, ali se škole ne daju, brane se, odolevaju, ne žele da ih oskrnavi ništa što se dogodilo juče ili danas.
Takve škole najviše liče na ono što bi htele da budu tek kad u njima nema dece.
A škola se mora osavremeniti i demokratizovati baš na taj način što će više ličiti na školsku većinu – đake nego na manjinu prosvetnih radnika i njihove dalje i bliže mladosti, ideale i junake.
Đaci će, pretpostavljam, više voleti i bolje čuvati svoju nego tuđu školu. Tu primopredaju treba izvršiti što pre, ostvarujući u praksi ono što je zdravo i neminovno u duhu predložene reforme.
Škola ne sme ličiti na bolnicu za lečenje dece od života i zdravlja, od radoznalosti i aktivnosti, od sopstvenih iskustava i saznanja.
Kad dete, iz šarenog, dinamičnog i svakakvog života, uđe u ovakve muzejske enterijere, među takve starudije duha, mora se osetiti nepozvanim strancem. Tu počinju prvi, često vrlo tragični nesporazumi deteta i škole.
I samo u takvim „hramovima“ mogu izgledati sablažnjivo nedužne farmerke i sva druga obeležja vremena u kome deca žive.
Moramo se, dakle, truditi da nam škole ne ostare, da nam se pre vremena ne umore i ne ostare prosvetni radnici, da deca dolaze u školu svoje a ne naše mladosti.
Nezamenljivi učitelj
Predmetna nastava ukida učitelje, a učitelji su jedini pravi vaspitači. Onog trenutka kad deca ostaju bez svog učitelja, prestaje vaspitanje a počinje obrazovanje.
Rano je već u jedanaestoj godini, u petom razredu, ostaviti decu bez učitelja.
Kad se odgovornost za dete podeli na desetak predmetnih nastavnika, ukupan zbir njihovih odgovornosti je manji od odgovornosti jednog pravog učitelja.
Učitelj je bio domaćin, a predmetni nastavnik postaje gost male školske porodice. I to je razumljivo: učitelji su stručnjaci za decu a predmetni nastavnici svaki za svoj predmet.
Kad bi moglo biti ono što ne može, bilo bi lepo i značajno da pravi, dobri, provereni učitelji ostaju sa svojom decom do kraja osmogodišnjeg školovanja. Prve četiri godine kao učitelji, druge četiri godine kao razredne starešine. I to razredne starešine oslobođene nastave, sa jedinim ali najodgovornijim zadatkom – „da brinu o deci“.
Tako bi učitelj ostao ili postao školski „roditelj“ dece, ličnost koja bi znatno amortizovala školsku prinudu. Deci bi pomagao da sa što manje otpora prihvate školu, a školi da sa nešto više razumevanja barata decom. Imajući tako vremena za svakog od svojih đaka, tražeći pojedinačna rešenja za svaki slučaj, sanirajući ne samo školske već i porodične neprilike dece – učitelj-razredni starešina ispunio bi na najbolji način sadašnje praznine u vaspitnom radu sa decom. Postojeća škola ima samo toliko vremena i snage da utvrdi i oceni koliko deca uče. A uz ovakvu pomoć učitelja-razrednih starešina lakše bi se otkrivali i otklanjali uzroci nedovoljnog uspeha i neadekvatnog ponašanja dece.
Ono što u prvom trenutku može ličiti na utopiju i luksuz, ubrzo bi moralo dati opipljive, blagotvorne rezultate. To bi bilo pravo ulaganje u budućnost dece i društva.
Tužna priča o bukvarima
Zanimalo me je, mislio sam da ću se i sam nečim sličnim baviti, sakupio sam, uz pomoć prijatelja, preko stotinu bukvara iz celog sveta.
Tragao sam za najrazličitijim iskustvima, želeo sam da učim i naučim kako se to dobro radi.
Na žalost, nije bilo ohrabrenja ni sa jedne od četiri strane sveta.
Svi bukvari sveta, bar oni koje sam mogao da upoznam, bliski su idejni i intelektualni rođaci, svi, očigledno, vode poreklo od istog dalekog pretka. Jedan je rađao drugi, malo su se menjali i promenili.
U celom zvaničnom školskom svetu to su stare i staromodne knjige, nejake pameti, prevaziđenih dosetki i veština, laičkih i diletantskih likovnih rešenja.
Duhovna siročad među svim drugim knjigama.
To me je porazilo.
Kakva su se sve velika i lepa čuda zbila, u međuvremenu, u najširim „neškolskim“ prostorima! Do kakvih se dragocenih iskustava i rezultata došlo u literaturi, informacijama, na filmu, u crtanom filmu, u likovnoj umetnosti, u ekonomskoj propagandi!
A bukvari su odolevali i odoleli?!
U veku učenja, znanja, velikih i brzih promena, najveće razmene međunarodnih iskustava u svemu, bukvari su ostali netaknuti i nepromenjeni. Herbarijumi davno uvenulih duhovnih cvetova.
Više je znanja i veštine (inteligencije, duha, mašte i ukusa) uložila Koka-kola za propagandu svoje obojene i zašećerene vode, nego škola za slavu i veličanje čitanja i pisanja.
Negde, u dubokoj duhovnoj provinciji zgrčio se nad stolom mali majstor od ovog zanata, sa guščijim perom u ruci. Nad glavom mu leti Džambo Džet, pod prozorom brekće Džip, na tranzistoru svira Džez, na stolu mu Džem, svud oko njega Džungla savremenih zbivanja, a on, slep i gluv, doziva reči i pojmove iz svog detinjstva i bukvara i piše raskrečenim perom – Džamija, Džibra, Džak, Džbun, Džezva.
Bolja škola nego đaci
Manje-više, danas-sutra, kako-tako sva deca završe školu, bar onu obaveznu.
Tako je to.
Počne se patetično, sa velikim, neodmerenim ambicijama škole, sa maksimalnim zahtevima, uz mnogo nepotrebnih nesporazuma i drama, a završi se kompromisima. Pred masom i silom dece i njihovih realnih mogućnosti, pucaju papirni zidovi načela i fraza, pa ne bude onako kako je škola htela već kako deca mogu.
Bilo bi lepše da su deca drukčija.
Međutim, kad su već ona tako tvrdokorna realnost, kad na tako očigledan način dokazuju da nisu dostojna škole kakvu smo mi za njih i njihovo dobro izmislili, možda bi se, ipak, trebalo vratiti na početak i, u većem skladu sa decom i životom, osmisliti nešto realniju, prirodniju i lakšu školu. Koja će još na početku tražiti samo onoliko na koliko sadašnja škola pristaje tek na kraju.
Šta će nam patetika i otmenost sadašnje škole, koja je toliko bolja od svojih đaka?
Bolje je rešenje: nešto skromnija škola sa sebi ravnim đacima.
Nije to lepo reći školi, ali nije ni ružno, ako može biti korisno: decu treba bolje poznavati i više poštovati njihove mogućnosti. A mi smo prvo izmislili školu pa smo tek onda utvrdili da nemamo dovoljan broj odgovarajuće dece.
Treba biti zreo, pametan i hrabar i prihvatiti neuspehe dece kao razlog da se još jednom i još mnogo puta razmišlja o mogućim nedostacima i greškama postojeće škole.
Škola koja se mnogo čudi znanju i ponašanju svojih đaka, koju nervira to što su deca „deca“, ne može biti dobra.
Kad dođe do većih nesporazuma između škole i đaka, škola bi se rado vajkala kako nije zaslužila „takve“ đake.
A to je apsurd.
Jedino đaci imaju prava da žale što imaju „takvu“ školu.
Raspored časova
Zalažemo se za novi raspored časova, koji bi, umesto jednolikog ponavljanja naziva predmeta najavljivao i obećavao deci nešto konkretno, zanimljivo, provokativno.
Dakle, ne – biologija, engleski, matematika, srpskohrvatski, likovno, muzičko, istorija – već zanimljivo formulisana „tema“ svakog od budućih časova.
Ako se već toliko zaklinjemo da nam je od svega važnije aktivno učešće dece u nastavi, ako je zaista iskrena ta naša želja da deca misle, da više razumevaju a manje pamte, moramo tražiti konkretne i efikasne načine da decu pokrenemo, zainteresujemo i aktiviramo.
Jedna od mogućnosti bio bi i takav, novi raspored časova.
Sadašnji raspored časova je ogledalo one negativne racionalizacije nastave, onog štetnog praktičnog duha, koji su uneli u školu i nastavu rutinu i šablone.
Deci bi više odgovarao, više bi ih zanimao raspored časova koji bi neposrednije reagovao na konkretna pitanja i interesovanja.
Učinimo nešto ravnopravnijim taj odnos između spontanog dečjeg interesovanja i nastavnog plana i programa.
Tražimo svakodnevno dobre, zanimljive povode da, zajedno sa decom, razmišljamo, da na primerima takozvanih „događaja dana“ potvrđujemo neke naučne principe i zakonitosti
Moralo bi i nastavnicima biti zanimljivije da ne predaju stalno i isključivo svoj „predmet“ (kakvo ime?!), već da, u okviru njega, objašnjavaju šire komplekse znanja i istina, njihovu dijalektičku povezanost.
Uz još nešto malo truda i malo duha, sve o čemu pišu današnje novine moglo bi ući u taj novi raspored časova. Ni istorija, ni geografija neće ništa izgubiti od ozbiljnosti i dostojanstva, ako se sledeće nedelje budu predavala pod naslovom „Crvena zvezda–Borusija“ ili „Otmica Boinga 727“, ili „Korčnoj–Spaski“.
Potrudimo se malo, da ne ispadne da više tražimo od dece nego od sebe.
O deci koja se stide da budu deca
Vaspitavati, to pre svega znači – poznavati.
Da bismo znali „kako“ da vaspitavamo, morali bismo znati „koga“ vaspitavamo. Mnogim nesrećnim raspletima vaspitanja prethodile su greške nedovoljnog poznavanja ili pogrešnog procenjivanja dece.
Prihvatiti tu činjenicu da postoje razlike među decom i da se te razlike moraju uvažavati, preduslov je svakog uspešnog bavljenja decom.
Dakle, ne postoje dobra i loša već samo različita deca.
A različitom decom moramo se baviti na mnogo raznih i delikatnih načina.
Međutim, naše masovno i uprošćeno školsko vaspitavanje često svodi vaspitni postupak na „dovođenje dece u red“. Cilj je sasvim praktičan: da nam deca što manje smetaju. I porodično vaspitavanje, često i na žalost, ne ide dalje u plemenitosti pobuda.
Zaboravlja se da su deca deca i da uz detinjstvo i decu idu neminovni, prirodni atributi mišljenja i ponašanja.
Deca nisu glupa već su samo deca, deca nisu nevaspitana već su samo deca, deca nisu neodgovorna jer su – deca.
Zbog toga, paušalna negativna ocena detinjstva i dece mora izazvati različite otpore.
Kad se deca proglase prokletstvom onih koji njima treba da se bave, najbolje je ne „biti“ dete. To su poznati porodični i školski „slučajevi“ dece koja se stide da budu deca. Da budu inferiorna, neravnopravna i bespomoćna.
Kad takvu decu stavimo pred drastičnu alternativu – ili pokornost ili diskvalifikaciju – ona ne biraju kuda će pobeći od neprihvatljive pokornosti. Na silu odgovaraju silom, na pojačanu silu – ozbiljnim incidentima. Ili se povlače u sebe, odustaju od svake saradnje i aktivnosti. Neće da budu deca onih koji vređaju i ponižavaju decu.
Formula je jednostavna i potvrđuje se na mnogobrojnim porodičnim i školskim primerima.
Zato se decom treba baviti, treba ih podizati i vaspitavati pre nego što postanu nevaspitana.
Tesna škola
Deca se rađaju i rastu u okolnostima koje ne mogu ni da biraju ni da menjaju i stižu nam u škole, takva kakva su, bez sopstvenih zasluga i krivice.
To je vrlo širok asortiman dece a škola nam je još uvek „tesna“ da bi mogla biti pravedna prema svakom detetu. Škola je „tesna“ jer nema ni objektivnih mogućnosti ni subjektivnih snaga i raspoloženja da proširi izbor modli i kalupa u kojima bi pekla buduće ljude.
Škola nema računa, teško je i nepraktično, zahtevalo bi mnogo više truda i pažnje baviti se osobenostima pojedinih modela dece.
Današnja škola je dobra za samo manji broj dece, koja imaju tu sreću i privilegiju da odgovaraju postojećim školskim standardima.
Sva druga deca biće blaže ili strože kažnjavana, zbog roditeljskih, društvenih, u svakom slučaju tuđih krivica, što nisu po volji monopolskim, neprikosnovenim merama i ćudima postojeće škole.
U školi, još u prvim razredima, rešavaju se bitna pitanja života, sudbine čoveka. I u porodici, razume se, ali je porodica srećna ili nesrećna slučajnost, a škola profesionalna i odgovorna vaspitna ustanova.
Deca koja nemaju sreće sa porodicom morala bi imati nešto više sreće sa školom. Škola bi morala da zna i hoće ono što roditelji ne znaju ili neće.
I u tom smislu škola bi morala biti, pre svega, vaspitna a tek zatim obrazovna ustanova.
Zdrava, vedra, očuvana i neozleđena deca – po svaku cenu, pa i po cenu znanja! – to bi morao biti plemeniti zadatak vaspitanja.
Đaci
Stari, penzionisani profesor sedi ispred televizora i prati program. Obeshrabren je onim što vidi.
Njegovi „najgori“ đaci vode Dnevnik ili Kviz, dobijaju ugledna društvena priznanja kao istaknuti naučnici ili umetnici, postaju prvaci zemlje, Evrope i sveta u boksu, košarci ili rukometu, najlepše pevaju, najdalje skaču, najbolje glume. Neki su ambasadori, drugi uspešno vode najveće privredne organizacije.
To je „trijumf najgorih đaka“!
Najgori trijumfuju a najboljih nema. Najbolji ne znaju ono što nisu učili, a najgori samo to znaju.
Pozajmili smo ovu jetku, ubedljivu sliku, kao još jedan argumenat protiv „ovakve“ škole.
Ovakva škola je još uvek jedino zvanično i meritorno mesto, gde se sa deset ili četrnaest ocena vrednuju mladi ljudi. Sve drugo što znaju i vole, a nije predviđeno ni obuhvaćeno školskim programom, neće se pojaviti ni u svedočanstvu, toj prvoj zlokobnoj „karakteristici“.
Naša škola još uvek nije tako smišljena i organizovana da maksimalno široko registruje i vrednuje „sve“ što neko ume i može. U pravoj, dobroj školi ne bi smelo ostati neregistrovano i neocenjeno ništa iza čega stoje ljubav, rad, znanje i uspesi.
Da li bi jedan odličan mladi gitarista ili bubnjar za uloženi trud i pokazano znanje i uspehe, mogao dobiti prelaznu ocenu i u školi? Zar jedan dobar i vešt mladi domaćin na selu ne zaslužuje da mu u svedočanstvu budu registrovani i taj rad i uspesi? Može li se, mladiću ili devojci, koji su, uz školu, ovladali i nekim zanatom ili veštinom, i to zabeležiti kao „predmet“? Iza najboljeg košarkaša, fudbalera, šahiste, takođe stoje talenat, rad i uspesi. Zašto ih škola ne registruje?
Zašto to „jedino“ svedočanstvo vrednosti, marljivosti i uspeha nije svestranije i kompletnije?
Život, znamo, ima više predmeta nego škola. Oni koji su marljivo i poslušno savladali školsku, često se teško snalaze pred životnom građom. I obrnuto: školski ponavljači i padavičari tek u pravim životnim disciplinama pokazuju koliko vrede.
Prema tome, „trijumf najgorih đaka“ je neprelazna ocena za „ovakvu“ školu.
Tekst preuzet iz: Duško Radović. Na ostrvu pisaćeg stola. Beograd: Mascom WC/Booking, 2010. Prir. Matija Bećković i Miroslav Makismović. Str. 356–366.
