Jun je tradicionalno lud mesec u školskom kalendaru. Ne možeš proći do zbornice od roditelja koji stoje u redu, spremni da uhvate razrednog starešinu ili predmetnog nastavnika i nešto se raspituju, objašnjavaju. Najčešće dolaze da kritikuju nekog nastavnika koji nema razumevanja za dete. Zbog takvih, koje obično ne vidite celu godinu, trebalo bi zabraniti dolazak roditelja u školu najmanje dve sedmice pre kraja nastave.
Ali onda treba da učim!
Junska pijaca ocena je svake godine sve raskalašnija. Ocene se poklanjaju brzinom koju više niko ne može da prati. Ovih dana ispitujem đake koji uglavnom ne uspevaju da izgovore više od dve rečenice naučene iz tragično loših priručnika (koji su u škole ušli pre skoro dve decenije preko knjižara, a bez preporuke Ministarstva). Tu ne pomažu uveravanja, saveti i upozorenja da je bolje pročitati pesmu i o njoj misliti, nego učiti napamet tekstove sumnjivog kvaliteta.
Besomučno se računaju proseci i kukumavči za ocene.
Stoti put slušam da je Laza Kostić odrastao u bogatoj porodici i bio zaljubljen u mnogo mlađu devojku. Tu se sva znanja o Kostiću završavaju, a ako se još nešto doda, onda je to molitva Bogorodici da mu oprosti što je neko drvo posečeno.
Onda dolazi devojčica čije me pitanje suočava sa potpuno novim fenomenom.
Može li da pogleda ocene u dnevniku?
Može.
Htela bi da mi kaže da je profesorka latinskog rekla da će na odeljenskom veću da pokloni ocenu svakom kome treba za uspeh, a njoj eto treba jedna ocena za uspeh.
Dobro, kažem, ali kod mene možeš da odgovaraš i popraviš ocenu i onda nema potrebe da ti neko nešto poklanja.
Eh, pa onda treba da učim.
Naravno da treba da učiš.
Ali profesorka latinskog je obećala!
Ne može da obeća da će pokloniti, evo imaš mogućnost da sama zaradiš svoj uspeh. Vidno razočarana odlazi i već očekujem da će se pojaviti neko od roditelja da mi objasni da ja sputavam njeno/njegovo dete.
Vraća se potom sa novim pitanjem:
Ako ne popravim ocenu kod vas, da li ćete onda tražit da mi profesorka latinskog pokloni ocenu.
Objašnjavam da joj pitanje nije logično. Zašto bi onda uopšte odgovarala i pokušavala da popravi ocenu kod mene. Čini se da ne razume šta joj govorim. Počinje novi krug igre:
Ali zašto mi ne poklonite, pa šta vas košta?
Dobijam ospice od ovakve rečenice i one njene podvrste: pa tražim vam samo dvojku, ne tražim peticu.
Jedinica više ne postoji
Sistem ocenjivanja praktično se sveo na četiri ocene, ali to niko neće da kaže. Jedinica više ne postoji. Padanje na popravni je nemoguće, iako mislim da je pedagoška svrha popravnog izuzetno dobra. To nije kazna, to je sasvim dobar nauk da ako nisi radio na vreme, moraš uložiti dodatni napor onda kada se drugi odmaraju. Od te ideje se očito odustalo. Samo budi uporan, nemoj raditi ništa i ako ti nije mrsko da obigravaš oko profesora i moljakaš, pet dvojki će se pojaviti za dva dana u dnevniku i sve će biti u redu.
Ali ja ne mogu da poklanjam ocene kada đak ne ume da navede nazive pripovedaka koje smo radili tokom poslednja dva meseca. Do mene je. Ne mogu da ne čujem kada đak kaže da se Laza Kostić bunio što su neki pagani sekli neko drvo u Dubrovniku. Meni nije svejedno kada đak izgovor rečenicu: Jovan Jovanović Zmaj, on je bio pesnik i bio je lekar što je za njega bila tragedija… izgubio je porodicu… zvao se Zmaj, jer je 3. maja oslobođen neki narod.
Pokušavam da sa njima protumačim bar nekoliko rečenica iz teksta i grize me savest kada za to zamuckivanje dam dvojku. Onda me je sramota što drugo dete ima zaključenu trojku, onu pravu, zarađenu, pa bih njoj da podignem ocenu na četvorku, a pomislim na đake koju su vredno radili i pošteno zaradili ocenu četiri koja se nekada smatrala dobrom.
Šta mi radimo ovoj deci poklanjajući im brojeve koji više nemaju nikakvo značenje i stvarajući im iluziju uspeha? Destimulišemo ih da rade, jer će im na kraju ipak neko pokloniti ocenu. Stvaramo beskičmenjake spremne na sve, samo da bi se bez rada i znanja dokopali visokih ocena. Najviše me u toj kategoriji nervira rečenica:
Ali meni niste ništa poklonili, da znate samo kako drugi profesori poklanjaju i koliko su drugi đaci u mom odeljenju dobili ocena, a da ništa ne znaju.
Strategija ogovaranja drugih je najodvratnija koju smo dozvolili i razvili u našim školama.
Tabloid kao medij učeničke pobune
A onda sam juče na internetu videla tekst maturantkinje iz Lebana koja se žali na ocenu koju joj je profesor dao na maturskom ispitu, pa ona zbog toga nije vukovac.
Ovde bi se moglo prvo raspravljati o smislu Vukove diplome koja se zasniva na ideji da neko može biti najbolji iz svega. Zatim bi se moralo baviti pitanjem devalvacije ove ideje. (Pre nekoliko godine pojavio se statistički podatak da 14,5% učenika u osnovnim školama ima sve petice). Ali pre svega je zanimljiv način na koji se maturantkinja žali na ono što ona doživljava kao nepravdu. Napisala je tekst koji je poslala školi, Ministarstvu obrazovanja i magazinu Tabloid. Izbor magazina kome se devojčica žali veoma je indikativan. Ako je verovati tom magazinu, koji tvrdi da prenosi tekst u potpunosti, onda imamo ozbiljan problem. Tekst je neprihvatljivo neuk, pravopisno i stilski nekorektan, povremeno patetičan, bez jasne strukture, i pre svega sadrži mnogo insinuacija, a ne zasniva se na činjenicama. Neko ko pledira da bude najbolji đak i takozvani vukovac, ne bi smeo da se potpisuje ispod onakvog teksta. Ovo nije odbrana profesora, već ozbiljna zabrinutost nad vremenom i obrazovanjem u kome deca odrastaju bez jasne slike o svojim znanjima i postignućima, nerealno uverena da ocene koje im se masovno daju odražavaju njihova znanja. Pri tom u morima petica sasvim sigurno postoje i one koje su zaslužene. Kako ih odvojiti?
Ne mogu da prestanem da mislim o budućnosti u kojoj će deca ovako naviknuta na nerealan odnos prema znanjima i sposobnostima, nesposobna za samoprocenu, biti učitelji koji će nam učiti decu, lekari koji će nas lečiti, inženjeri koji će nam praviti kuće. Svaki prosvetni radnik koji se suoči sa neznanjem, lošim lekarom, nesposobnim pekarom, neukim majstorom, morao bi da se seti junske pijace ocena i uspeha. A savesti valjda još malo ima.
