Zamenik gradonačelnika Beograda i neformalno prvi čovek u upravi grada Goran Vesić osvrnuo se početkom jula na problem alkoholizma kod maloletnika. Reagovao je na vest da je grupa dece od oko 16 godina iz kafića na Adi Ciganliji prevezena na Vojnomedicinsku akademiju u besvesnom stanju. Otrovali su se alkoholom.
Zamenik gradonačelnika priznao je da su maloletničke žurke gde se toči alkohol javna tajna u Beogradu. Spreman je zbog toga da se uhvati u koštac sa ovim problemom.
Tražiću da točenje alkohola maloletnicima u bilo koje doba dana bude zabranjeno. Tražiću da donesemo gradsku odluku da se zabrani da maloletnici budu u restoranima posle određenog vremena, rekao je Vesić.
Prema istraživanjima Instituta za zaštitu zdravlja Batut, oko 50% mladih povremeno pije alkoholna pića, 20% se povremeno opija, a njih 7% redovno pije. Pored toga, u proseku se prvo pijanstvo u Srbiji doživljava sa 13,5 godina, a najkasnije u 20-tim godinama života. Znaci zavisnosti prosečno se javljaju oko 21. godine. Drugim rečima, evidentno je da u Srbiji mladi zaista imaju ozbiljan problem sa alkoholom.
Dve i po decenije ranije Island je bio u grupi evropskih zemalja sa najvećom stopom maloletničkog alkoholizma. Godine 1998. čak 42% ukupnog broja petnaestogodišnjaka i šesnaestogodišnjaka s Islanda imalo je barem jedno iskustvo pijanstva u mesec dana. Taj broj je drastično pao u narednim decenijama i 2016. iznosio svega 5%. O Islandskom čudu se uveliko priča, a njihove metode poznate su širom sveta.
Poput Vesića danas, gradonačelnik Rejkjavika je na zalasku 20. veka odlučio da reši problem maloletničkog alkoholizma. Sproveo je niz, ispostaviće se kasnije, veoma uspešnih promena na tragu naučnih istraživanja iz ove oblasti. Ključni su bili nalazi profesora psihologije Harveya Milkmana, koji je u svojoj doktorskoj disertaciji došao do zaključka da mladi ulaze u probleme s alkoholom, drogom i cigaretama kako bi se izborili sa stresom. Imajući ovo u vidu, istraživačica Inga Dóra Sigfúsdóttir razmišljala je na koji način ponuditi deci alternativu i sprečiti ih da postanu zavisnici. Pokrenut je nacionalni projekat s ciljem da se stvori takvo okruženje koje će deci omogućiti da različitim aktivnostima razvijaju prirodne stimulanse u mozgu.
Uvedene mere mogle su se svrstati u dve grupe. Prvu grupu činio je set zabrana. Cigarete se nisu smele prodavati deci ispod 18, a alkohol deci ispod 20 godina. Maloletnicima u uzrastu od 13 do 16 godina zabranjeno je da budu van kuća nakon 22 sata zimi i nakon ponoći leti. Drugi set mera imao je za cilj osnaživanje dece, roditelja i nastavnika. U svakoj školi osnovana je organizacija roditelja, finansirane su brojne rekreativne aktivnosti, a posebna sredstva izdvojena su za pomoć siromašnim porodicama.
Za razliku od Islanda, u Srbiji se već dugo svi problemi rešavaju isključivo zabranama, pretnjama i represijom. Tako je pre dve godine uvedena doživotna kazna zatvora kao odgovor na problem silovanja i ubijanja dece, iako je pokazano da pooštravanje kaznene politike ne utiče na smanjenje broja krivičnih dela. Slično je i sa postavljanjem velikog broja kamera radi navodne bezbednosti građana.
Ako pratimo model kojim se naprednjački režim vodi već duže vreme, ne bi trebalo da nas čudi što Vesićevo rešenje za problem alkoholizma kod maloletnika sadrži samo represivne mere. Koliko god stručnjaci iz različitih oblasti upozoravali da zabrane i prisile nisu dobar put, režim nastavlja po starom.
Zašto vlasti u Srbiji uporno odbijaju da čuju glas razuma? Odgovor je veoma jednostavan. Represivne mere se uvode ne da bi se rešili problemi, već da bi se, Fukoovim rečima, nadziralo i kažnjavalo. Zato je svaka režimska reforma u startu pogubna po žitelje Srbije i osuđena na propast.
Reformator kojem je zaista stalo do dece morao bi se usredsrediti pre svega na uzroke alkoholizma. Stres sa kojim se mladi suočavaju ne može se rešavati jednostavnom zabranom izlaska i kupovine alkohola. Problem je očigledno mnogo ozbiljniji. Potrebno je, kao što smo videli na primeru Islanda, osnažiti i decu i roditelje i nastavnike, razviti adekvatno društveno okruženje i o svemu tome u školama otvoreno razgovarati. Sa Vesićem i SNS-om na čelu, Srbija je, nažalost, od toga miljama daleko.
