“Draga deco, pred vama je taj čarobni raspust između drugog i trećeg razreda. Na raspust ćete otići kao deca a u školu ćete se vratiti kao mladi ljudi. Biću iskren, nećete moći da izbegnete razočaranje. Neću praviti nikakav poseban uvod. Krajem avgusta zapitaćete se treba li da ostanete takvi kakvi ste bili, vredni, kreativni i veseli. Ili je dovoljno da budete samo veseli, kao što su to mnogi oko vas, koji baš i ne mare da budu vredni i kreativni. Zašto biste baš vi imali ta dobra svojstva do kojih više nikome nije stalo, zašto biste baš vi bili povod ne za zavist – to bi bilo mnogo bolje, nego za podsmeh... Podsmeh koji će vas razočarati. Da li će neko imati prava da vam zameri ako prestanete da radite i da ispoljavate svoju kreativnost? Neće. Ipak, ima i onih kojima ste bili prijatan prizor. Onda kad se dvoje od vas svađaju ko će prvi uzeti knjigu da je pročita ili kad se pretvorite u društvo iz ćoška koje na malom odmoru peva 'Bila mama Kukunka'... Da se i ne pominju oni trenuci posebnog nadahnuća kad se sve pretvaralo u šou talentovanog stejdž-komičara, sa izraženim satiričnim elementima... Biće, dakle, i onih koji će se razočarati ako se sasvim promenite.
Kažem 'sasvim promenite', zato što je promena u svakom slučaju neizbežna. U jednom slučaju počećete razmišljati o podršci vašem talentu, o podršci koja će biti prilagođena vama, a ne o jeftinom triku koji će u ime tobožnje podrške zahtevati od vas da se prilagođavate nekome ili nečemu mnogo više nego što je potrebno (a prilagođavanje okolini jeste neophodno)... Bezbrižno rasipanje malih dragulja po tablama, listovima iz školskih blokova i listovima iscepanim iz sredine sveske ostaće iza vas. Bilo bi lepo, razmišljaćete, kada bi se našao neko ko bi vam tada... možda ne treba reći pomogao... nego pokazao na planu grada gde je ulica koja vam je potrebna. Bilo bi lepo kad bi se pojavio neko ko bi tako nešto ne samo želeo nego i umeo. A to nije sasvim verovatno. Još jednom kažem, niko ne bi trebalo da vam zameri što ne želite da se najednom osetite sasvim sami.
U drugom slučaju, vaše opredeljenje da se ne razlikujete zahtevaće od vas da se sasvim promenite. I toliko. S tim u vezi nema više šta da sa kaže.
Kako god, dragi moji mladi ljudi, odluka je vaša...”
Bila je ovo moja etida u stilu donedavno u Srbiji popularnih profesorskih beseda. Bespotrebna, uostalom, zato što sam se uskoro nakon što sam izrekao sve te mudrosti dosetio šta je nedelju-dve ranije napisala jedna od onih koji su se otimali za knjigu. Napisala je ovo:
“Svim silama se trudim da ne klonem duhom. Shvatila sam da ako, čim se probudim, pre nego što osetim prvi napad bola, uključim radio – čak i ako se program sastoji od beskrajnih nadmudrivanja sa političarima koji izbegavaju da kažu ‘da’ ili ‘ne’ ili da odgovore na bilo koje pitanje – onda uspevam da izbegnem krug opsesivnih misli tipa ‘šta bi bilo kad bi bilo’ i beskrajnu petlju zamišljenih razgovora, koji samo uvećavaju tugu i nesposobnost da ustanem iz kreveta.
Ljudi razočaravaju jedni druge, a da toga nisu ni svesni. Čak i najbolji prijatelji ponekad nisu tu onda kad je nama do razgovora, ali, zato što nas vole, ponekad se potrude da odglume zainteresovanost. A ni mi nismo ništa bolji od njih. Samo u (retkim) trenucima kad nam se svest malo proširi, pa nam iznenada dopre do mozga da se svet ne okreće oko nas, spremni smo da pažljivo slušamo druge.
Ali, obično smo svi u haosu, pa jedva čekamo da na nekog izručimo svoju mentalnu zbrku, a slušamo samo da bismo u pravom trenutku mogli da kažemo: ‘Da, a kad već pričaš o tome, evo ja na primer…’, i onda skrenemo priču na ono što nas stvarno zanima, to jest na sebe.
To jeste istina, zar ne?”
Otprilike je ovako: deca poslovnih ljudi uglavnom nisu zainteresovana za školu. Njih nakon mature čeka porodični posao ili studiranje na dobrom inostranom univerzitetu, bez obzira na ocene iz škole u kojoj su četiri godine provodili dane uglavnom zato da ne bi suviše dosađivali roditeljima. Njima je svejedno. Svejedno je i onima koji kažu da niko njihov nije završio fakultet pa ni oni ne nameravaju da budu izuzeci. Ostaju fine curice i fini dečaci iz finih porodica. Iz porodica osiromašenih intelektualaca, oličenih u nastavnicima, novinarima, pozorišnim rediteljima, sitnim sudskim činovnicima, medicinskom osoblju, raznim otpravnicima, dispečerima, malim šefovima... Njima je bitno. Ovo njima se u početku odnosi i na decu i na roditelje. Deca nekad odustanu, roditelji ne. “Zašto se mučiš da se spremaš za takmičenje kad te to nimalo ne zanima...” “Zbog prestiža”, odgovara dete, začuđenog izraza lica, kao da se takav odgovor sam po sebi podrazumeva. To su deca koja se bore za diplome, stipendije... zato što roditelji nemaju dovoljno novca da plate... prestižan... nastavak školovanja.
Školovanje dece osiromašenih intelektualaca, tih ljudi kojima je još uvek stalo do škole i koji još uvek veruju u školu kao ustanovu, sve je veći problem. Problem koji postaje još teži zbog stida tih istih osiromašenih intelektualaca da otvoreno govore o njemu. Umesto da jednostavno iznesu svoj problem, oni ga umotavaju u iskrzani celofan iskrzanih... narativa... o konceptima obrazovanja, o ovome i onome, uključujući tu i suočavanje sa ovim ili onim periodom ovoga ili onoga... sve to u vezi sa nečim što je, u osnovi, posledica socijalnog raslojavanja društva. Na koji način da se nastavnik u srednjoj školi suoči sa petnaestogodišnjacima koji su klasno samosvesni, zato što im, u dečjim očima nebitno, roditelji imaju visoko obrazovanje, zato što, u istim očima nešto malo bitnije, njihovi roditelji razlikuju namaz koji se zove humus od zemlje za groblje, zato što, jedino zaista bitno, njihovi roditelji imaju legalan posao i dosta novaca... To nije pitanje koje zaslužuje da ostane bez odgovora, ali je ipak manje bitno od pitanja na koji način da se sa takvim stanjem stvari suoče roditelji-osiromašeni intelektualci. Deca koja su, u vreme kad sam, pre koju deceniju, išao u srednju školu, imala privilegije nisu se pitala odakle im te privilegije. Današnji privilegovani učenici veruju da znaju odgovor. Ta razlika, na kraju krajeva, verovatno ipak nije sasvim nebitna.
Posebna je to nevolja za intelektualce-u-užem-smislu, romantične izdanke šezdesetosmaštva, koji se nekako i drže ako su uspeli da se uhlebe u aparatu agitpropa tog čudnog polumitskog polubića prozvanog demokratski kapitalizam. Ali tamo gde, realno, nema potrebe za takvim aparatom...
Postoje i deca koja su izvan. Njima je bila namenjema moja etida s početka teksta. Dok su u školi, svoji su. Bitan im je prestiž, ponosni su na svoju pametnu drugaricu pa krišom snimaju to što govori... Ali ta deca su kao oblaci koji idu po nebu u smeru suprotnom od ostalih. Oni su dostignuće sticaja okolnosi i sebe samih.
Ovde završavam. Za sada.
