Centar za međunarodnu javnu politiku objavio je rezultate istraživanja stavova studenata u Srbiji o obrazovanju za vreme pandemije. Jedno od postavljenih pitanja je: Imajući u vidu prednosti onlajn polaganja ispita (nesmetan nastavak studiranja bez obzira na epidemiološku situaciju), ali i nedostatke (zloupotrebe i tehničke smetnje), da li smatrate da bi bilo pravedno organizovati onlajn ispite? Značajan deo studenata, 42,7%, odgovorio je pozitivno. Ostalih 57,3% onlajn propitivanje vidi kao nepravedno. Autori istraživanja smatraju kako rezultati nedvosmisleno pokazuju da je značajnom delu studenata bitno da polože ispit, bez obzira na ispravnost okolnosti u kojima se to radi.
U ovom tekstu nećemo komentarisati same studentske odgovore. Akcenat će nam biti samo na iskazu istraživača. Pokušaćemo da otkrijemo kakva slika sveta stoji u pozadini navedene rečenice i kakvu ulogu ima obrazovanje u takvom svetu. U tu svrhu ponovo ćemo se poslužiti radovima Majkla Epla.
Notorna je činjenica da živimo u ekonomskom sistemu koji kao osnovni cilj nameće maksimizaciju profita, a ne njegovu jednaku distribuciju. Efikasnost sistema najveća je pri nezaposlenosti od 4 do 6 odsto. Manja nezaposlenost mogla bi oboriti profitnu stopu. Kako je cilj održavanje profitne stope na maksimalnom nivou, političko-ekonomskim odlukama reguliše se nezaposlenost tako da ne pada ispod 4 odsto. Iako bi se smanjenjem nezaposlenosti mogli rešiti egzistencijalni problemi određenog broja ljudi, ta stavka naprosto se ne razmatra jer nije upisana u same temelje postojećeg ekonomskog sistema čiji je osnovni cilj maksimizacija profita.
S tim u vezi, pravednija raspodela poslova i zarada ne samo da nisu prioriteti postojećeg sistema, već u slučaju da se takvo nešto zaista i desi, mogli bismo konstatovati da sistem ne radi kako treba. Drugim rečima, rekli bismo da je sistem neispravan. Reč neispravan u ovom kontekstu nema nikakvu moralnu dimenziju, već je tehnički i njime se upućuje na činjenicu da sistem ne proizvodi zacrtane ciljeve.
Kakve veze ova ekonomsko-politička priča ima sa obrazovanjem? Nije li obrazovanje izolovano od politike i satkano od objektivnih i neutralnih naučnih znanja? Odgovori na ova pitanja nisu očigledni. Možemo reći da je obrazovanje dobrim delom stavljeno u službu političko-ekonomskog sistema baš zato što se njegovi kreatori svim silama trude da ga predstave kao neutralno i objektivno, van dometa moralnih i političkih pitanja.
Da bismo razumeli ovaj zamršeni i delom kontroverzni argument, moramo na trenutak odstupiti od obrazovanja i ponovo se vratiti ekonomiji. Rekli smo da postojećem ekonomskom sistemu odgovara održavanje određene stope nezaposlenosti. Pogledajmo sada kakvu vrstu znanja i koji tip njegove proizvodnje zahteva sistem. Moralna, estetska, politička, ekološka i brojna druga znanja ne doprinose stvaranju profita. Samim tim, ova znanju su za ekonomiju od drugorazrednog značaja. S druge strane, široko shvaćen korpus tehničkog znanja snižava cenu proizvodnje i uvećava profitnu stopu. Iz perspektive maksimacije profita, jedini vredan tip znanja je tehnički.
Što se tiče proizvodnje i distribucije tehničkog znanja, ono poprima karakteristike samog profita. Ekonomija zahteva maksimizaciju njegove proizvodnje, a ne široku distribuciju. Za ekonomiju je nevažno da li će ga sva deca usvojiti. Jedino što je važno jeste da se ovo znanje razvija i napreduje. Pošto se znanje ne može razvijati samo od sebe, sistem zahteva od škole da što efikasnije pronađe i selektuje onu decu koja će postati tehnički inovatori. Iako je danas jedna od značajnih funkcija obrazovnog sistema da radi u korist ekonomije (čitaj vlasnika krupnog kapitala), ne možemo očekivati da kreatori obrazovnih strategija, programa i institucija ogoljeno istaknu tu ulogu. Takav gest bio bi otvoreno ponižavajući i otvorio bi prostor da se ljudi pobune. Zato je važno ovu obrazovnu ulogu ogrnuti plaštom zdravorazumskih pretpostavki koji će delovati prirodno i neutralno. Obrazovanje se mora prikazati kao da je u službi deteta, a ne političkih i ekonomskih elita.
I baš na tom mestu javlja se manipulacija. Ako želimo da obrazovanje očistimo od političkog uticaja, tvrde kreatori, moramo deci prenositi objektivno, a ne ideološko znanje. Objektivno znanje je ono sa stabilnim sadržajem i strukturom, koje se može jednostavno meriti i proveravati. I poput nameštenog tendera koji projektne zahteve zadaje tako da ih može ispuniti samo jedna firma, očigledno je da se jedino tehničko znanje uklapa u standarde. Na taj način se na obrazovni pijedestal postavlja upravo onaj tip znanja koji je u službi postojećeg političko-ekonomskog sistema, a sve pod izgovorom depolitizacije.
Opisali smo kako se vrši legitimizacija tipa znanja koje maksimizuje profitnu stopu, ali i dalje nismo rekli ništa o maksimizaciji samog tog znanja. Setimo se, vredno znanje ne sme biti ideološko i neodređeno, već mora imati jasnu strukturu i sadržaj čije se usvajanje lako testira. Tako je i testiranje legitimisano kao suštinski deo znanja visokog statusa. A upravo se testiranjem vrši selekcija kao poslednji korak potpuno skrivene ideologizacije obrazovanja. Testovima se ne meri napor učenika, uloženo vreme, posvećenost i požrtvovanje. Ništa od toga niti podleže niti može podlegati testiranju. Sve što se meri jeste trenutna količina znanja u kombinaciji sa nizom faktora na koje učesnik nema uticaj, kao što su sreća, trema, psihofizičko stanje i slično. Pošto škole ne zanima distribucija znanja, one će se u potpunosti osloniti na rezultate testova. Nije važno da li je neko dete imalo uslove da uči, da li mora da zarađuje, da li je uskraćeno za roditeljsku podršku ili se jednostavno razbolelo. Znanje se mora maksimizovati i obrazovne institucije nemaju vremena za čekanje. Jedino što je važno jeste da su bar neka deca savladala zadati program i da krupnim koracima hitaju ka samom vrhu. Tako se vrši selekcija budućih inovatora.
Ima li, dakle, testiranje i ispitivanje bilo kakve veze sa pravdom? Odgovor je očigledno negativan. Ne samo da selekcija ne odslikava uloženi dečji trud (a pitanje je da li pravda i sa tim ima veze), nego i reprodukuje političko-ekonomski sistem nejednakosti. Zato i ne treba da nas čudi što su istraživači jedan moralni termin kakav je pravda, a koji se nalazio u postavljenom pitanju, u tumačenju rezultata zamenili jednim tehničkim terminom kakav je ispravnost. Onlajn ispiti na kojima će svi studenti prepisati ne mogu vršiti svoju selektivnu funkciju neophodnu za funkcionisanje ekonomskog sistema zasnovanog na maksimizaciji (tehničkog) znanja i profita. Problem je što istraživači ovaj tehnički izraz verovatno nisu iskoristili u tehničkom, već u moralnom smislu, kao sinonim za pravednost. Time su nam zapravo rekli da nemaju nikakvih vrednosnih zamerki na postojeće odnose moći i da je osnovna uloga škole da ih uspešno reprodukuje.
