Vest od 16. decembra kaže da je sedam učenica iz osnovne škole u jednom malom mestu iz Bosne i Hercegovine zatrudnelo na petodnevnoj ekskurziji. Taj podatak saopštio je nacionalni koordinator za reproduktivno zdravlje jednog od dva bosanskohercegovačka entiteta – Republike Srpske. Koordinator nije propustio priliku da povodom ovog događaja zameri i roditeljima i školama za nemaran odnos prema deci i njihovom vaspitanju. On je još dodao i kako rano stupanje u seksualne odnose ima niz posledica kao što su sterilitet, razne bolesti, spontani pobačaji i prevremeni porođaji. S druge strane, novinar koji je vest preneo priznao je da ga šokira podatak o porastu broja devojčica koje su seksualno aktivne u uzrastu između trinaeste i petnaeste godine.
Ne bi bilo nimalo čudno ako bi se ispostavilo da je vest o sedam devojčica koje su sve za pet dana zatrudnele na školskoj ekskurziji – netačna. To jest da je izmišljena da bi se podigla moralna panika i pažnja skrenula na zabrinjavajuće stanje nacije i njenog podmlatka. Takođe ne čude ni reakcije koordinatora i novinara u vezi sa tim. Koordinator je pokazao nekompetenciju i kao pedagog i kao zdravstveni radnik, dok se novinar u najmanju ruku predstavio kao licemer. Naprosto nije tačno da rano stupanje u sigurne seksualne odnose vodi ka sterilitetu, bolestima, pobačajima i prevremenom porođaju. Takođe nema razloga da nas zbunjuje seksualna aktivnost devojčica iz viših razreda osnovne škole, a da pri tom ništa ne kažemo o dečacima istog uzrasta, kao da je za njih takvo ponašanje sasvim prihvatljivo. (Da društvo ohrabruje takvo ponašanje mladića, barem u Srbiji, pokazuju i rezultati istraživanja: u uzrastu od 15 do 19 godina 42 odsto muškaraca je imalo seksualni odnos, i tek 27,6 odsto žena; u uzrastu od 20 do 24 godine za obe kategorije procenat ide iznad 90 odsto.[1] I prema jednom drugom istraživanju iz 2013. seksualni odnos je imalo dvostruko više šesnaestogodišnjaka nego njihovih vršnjakinja.)[2]
Što se pedagogije tiče, istraživanja su pokazala da učešće roditelja u seksualnoj edukaciji dece ne daje očekivane rezultate. Za školu se pak ispostavlja drugačije, ali pod uslovom da se sprovodi jedan određeni tip seksualne edukacije.[3] Za koji bi se tip seksualne edukacije mladih opredelio koordinator, jasno je iz (lažnih) pretnji koje je uputio u vezi sa adolescentskim seksom. Iz toga se jasno vidi da bi se ovaj pedagog i zdravstveni radnik opredelio za seksualnu edukaciju koja insistira (naravno, samo kada su devojčice u pitanju) na seksualnoj apstinenciji (najverovatnije sve do stupanja partnera u brak). No, i u vezi sa tim, istraživanja pokazuju da takva seksualna edukacija ne daje nikakve rezultate i da ne smanjuje broj mladih koji rano stupaju u seksualne odnose niti broj maloletničkih trudnoća. Umesto što domaće škole insistiraju na nacionalnoj grupi predmeta (maternji jezik i književnost, istorija i geografija), bilo bi bolje i zdravije po sve da pažnju usmere ka jednoj određenoj vrsti seksualne edukacije.
Naravno, kada je reč o uvođenju seksualnog obrazovanja u škole, važno je stalno imati na umu da je reč o izuzetno osetljivoj temi u kojoj se ukršta niz elemenata bitnih za samo razumevanje zajednice. Reč je tu o moralu, tradiciji, reprodukciji zajednice (fizičkoj i identitetskoj), zdravlju, pravima i slobodama pojedinaca, kao i odnosu između pojedinca i kolektiva. Iskustva iz drugih zemalja pokazuju da je upravo seksualno obrazovanje u školama predmet oštrog spora između konzervativnih i liberalnih grupa u društvu, između onih koji (tobože) brinu o fizičkom i moralnom zdravlju nacije i onih koji zagovaraju pravo svakog pojedinca da ima isključivu kontrolu nad svojim telom. Stoga priča o seksualnoj edukaciji u školi nikada nije priča samo o mladima i njihovim potrebama, to je uvek i poprište na kome se vodi pedagoška i kulturna borba za definisanje zajednice. Jedan takav sukob gledali smo nedavno, u jesen 2013, u Vojvodini. Protiv eksperimentalnog uvođenja seksualne edukacije u desetak vojvođanskih škola pobunili su se lokalni ogranci Dveri i DSS-a, izrazito nacionalistički opredeljenih stranaka. Dveri su, na primer, prigovorile da roditelji nisu dali svoj pristanak da njihova deca pohađaju takvu nastavu i, očekivano, objasnile da je takva nastava u neskladu sa njihovim, roditeljskim, verskim i moralnim uverenjima.[4]
Nevolja je u tome što se rezultati jedne takve borbe lome o leđa samih mladih. Nema nijednog dobrog razloga što do danas u domaćim školama nije uvedena seksualna edukacija. To nije učinjeno naprosto zato što su školske vlasti nespremne da donesu odgovarajuće odluke i time se možda suprotstave pojedinim jakim društvenim grupama, ponajpre onim koje oblikuju kurikulume iz nacionalne grupe predmeta. Jer, seksualno obrazovanje ne može se osmisliti a da se pri tom ne zauzme stav prema ključnim tradicijama i moralnim sistemima koji preovlađuju unutar političke zajednice. Mogu li obrazovne vlasti izaći iz te slepe ulice i ponuditi program koji bi išao u prilog zaštiti mladih, a ne bi ugrožavao moralne svetonazore grupa iz kojih oni dolaze? Naravno da mogu, ako bi sebi postavile jasan cilj: umesto da vaspitavaju decu u skladu sa samo jednim modelom ponašanja, trebalo bi da deci skreću pažnju na moguće opasnosti i nauče ih kako da ih izbegavaju.
Najizraženije opasnosti su sledeće: seksualno prenosive bolesti i maloletnička trudnoća. Zaštita od njih je jednostavna – upotreba kondoma i odbijanje odnosa bez zaštite. Zašto je tako teško govoriti deci o ovome? Zato što postoji niz moralnih i tradicionalnih razloga upravo protiv upotrebe kondoma i odbijanja seksa bez zaštite. Jer, nije stvar samo u tome – tvrde zagovornici seksualne apstinencije – da je opasan seks bez zaštite, jer to bi onda značilo da je seks sa zaštitom sasvim prihvatljiv, te da je uživanje u seksu dovoljan razlog da se stupi u seksualne odnose. I jedno i drugo protivi se tradicionalnom shvatanju seksa kao odnosa koji je opravdan samo ako za rezultat ima stvaranje novog života. Zato svako rano stupanje u seksualne odnose, bez obzira na to da li su oni sigurni ili ne, navodno vodi ka sterilitetu, bolestima, pobačajima i prevremenim porođajima.
Rekli smo već, to naprosto nije tačno. Nevolja sa ovakvim pristupom je i to što istraživanja pokazuju da on ne daje nikakve rezultate. Da ponovimo, ovakav pritisak na mlade ne smanjuje broj maloletničkih trudnoća niti podiže starosnu dob u kojoj mladi stupaju u seksualne odnose. No, oni koji zagovaraju taj pristup, reći će da upravo seksualno obrazovanje koje insistira na upotrebi kondoma i odbijanju seksa bez zaštite podstiče mlade da eksperimentišu i ranije stupaju u seksualne odnose, što onda narušava tradicionalni moral, a to na kraju vodi ka razaranju zajednice. Istraživanja su, međutim, pokazala da ni to nije tačno. Važi upravo obrnuto: dakle, istraživanja pokazuju da je seksualna edukacija koja govori o zaštiti pri seksualnom odnosu i obaveznoj upotrebi kondoma pomerila naviše starosnu dob za stupanje u seksualne odnose i smanjila broj maloletničkih trudnoća.
Ima više razloga zbog kojih mladi rano stupaju u seksualne odnose i oni se ne mogu (a neki od njih ni ne trebaju) uspešno kontrolisati niti ukloniti. Ali, moguće ih je ispitati i naći adekvatne odgovore na njih. U tim osetljivim, formativnim godinama jako su bitni modeli rodnih uloga kojima su mladi okruženi i putem kojih se socijalizuju i sazrevaju.[5] Ti modeli su restriktivni za devojke, a permisivni za mladiće: za razliku od devojaka, mladići se ohrabruju na agresivno ponašanje, uključujući tu i seksualno ponašanje. Seksualno vaspitanje u školama bi trebalo da pomogne mladima da osveste ove rodne uloge i prema njima zauzmu kritički stav. Mlade treba naučiti i ohrabriti da se odupru vršnjačkom pritisku i da samostalno odlučuju o tome da li će nešto prihvatiti ili ne u skladu sa svojim ličnim opredeljenjima, kako u svemu drugom tako i u seksualnim odnosima. Mogu li, dakle, škole to postići, a da ne budu povređena moralna uverenja nijedne grupe unutar zajednice, kako tradicionalne tako ni liberalne? Pritom, može li se teret seksualnog obrazovanja skinuti sa leđa inače preopterećenih nastavnika i prebaciti na neke druge društvene aktere? Konačno, može li se baš zbog značaja seksualnih odnosa u simboličkoj konstrukciji kolektivnog identiteta seksualna edukacija iskoristiti i za neke druge ciljeve – emancipacije i tolerancije – pored zaštite mladih od seksualno prenosivih bolesti i maloletničke trudnoće?
Recimo, zašto se na časovima građanskog vaspitanja učenicima u vezi sa stupanjem u seksualne odnose ne bi obratili upravo predstavnici svih pomenutih grupa. Siguran sam da u crkvama svih vera, kako u Bosni i Hercegovini tako, na primer, i u Srbiji, postoje kompetentni ljudi koji bi đacima umeli da iznesu stavove svojih verskih zajednica u vezi sa seksom, trudnoćom, abortusom i sličnim povezanim stvarima. Takođe znamo da postoji i niz nevladinih organizacija koje se bave seksualnom edukacijom mladih sa liberalnih pozicija. Nije nimalo nemoguće da se učenicima na istom času obrate i jedni i drugi, a da se đaci onda opredele za one stavove koji su najbliži njihovim shvatanjima i pogledima na svet. S jedne strane, istovremeno prisustvo predstavnika različitih crkava i liberalnih edukatora pokazalo bi da nijedan stav nije isključivo prihvatljiv na štetu ostalih, te iako pretenduje na opšte važenje ne može zahtevati da se drugi pristupi naprosto eliminišu, to jest da se svi povinuju zahtevima tog jednog stanovišta kao da je ono jedino ispravno. S druge strane, liberalni edukatori bi deci jasno predstavili šta podrazumevaju seksualne slobode: i tu je reč o preuzimanju odgovornosti kako za vlastito tako i za telo partnera.
Mladi bi dobili jasan uvid u svaki od ponuđenih svetonazora, svesno bi mogli da procene rizike i odgovornosti koje ti svetonazori podrazumevaju i racionalno bi mogli da se pripreme za njih. Pre takvih časova, mladima bi se mogli podeliti i materijali, koje svaka od ovih grupa već ima, u vezi sa pripremom mladih za stupanje u seksualne odnose. Prosvetne vlasti bi trebalo da pronađu adekvatne partnere za ovaj posao, da u nastavnim programima odvoje vreme za ove aktivnosti i da đake pripreme za ovu vrstu rada. Sve to deluje kao relativno jednostavan i ne previše težak pedagoški posao. Međutim, ako sad zamislimo konkretne školske vlasti, konkretne nastavnike i konkretne pedagoške aktere koji bi se ovde pojavili kao partneri u seksualnoj edukaciji; ako zamislimo interese i pretenzije na dominaciju koje pojedini potencijalni partneri nesumnjivo imaju; konačno, ako zamislimo aspekt materijalne koristi koji bi se i ovde neminovno pojavio – više je nego opravdana bojazan da bi se i ovaj pedagoški reformatorski pokušaj izokrenuo u svoju suprotnost: i u toj važnoj oblasti škola bi, naime, verovatno postala instrument prisile, a ne emancipacije. Pa je stoga možda bolje da decu i dalje seksualno vaspitavaju televizija i ulica, te da se nadamo da će devojčice sledeći put biti opreznije.
[1] Marina Blagojević Hjuson, Žene i muškarci u Srbiji. Šta nam govore brojevi (Beograd: Program ujedinjenih nacija za razvoj, 2012), str. 38; dostupno i na http://rs.one.un.org/organizations/18/Zene%20i%20muskarci%20u%20Srbiji_Sta%20nam%20govore%20brojevi_web.pdf.
[2] Reč je o istraživanju Instituta za javno zdravlje Vojvodine, koje je dostupno ovde http://www.sio.vojvodina.gov.rs/.
[3] Za dobar sažetak iskustava u seksualnom obrazovanju mladih u drugim zemljama, kao i za reference na korisna istraživanja u vezi sa tim, na čije se rezultate u ovom tekstu oslanjam, vidi Aleksandar Štulhofer i Amir Hodžić, „Seksualna edukacija u školi: inozemna iskustva“, Reč br. 67 (2002), str. 237-258; dostupno i na http://fabrikaknjiga.co.rs/rec/67/237.pdf.
[5] To pokazuje istraživanje koje je početkom dvehiljaditih sprovedeno u Hrvatskoj. O tom istraživanju vidi Amir Hodžić, „Rod jeste bitan: okvir rizičnog seksualnog ponašanja hrvatskih adolescenata i adolescentica“, Reč br. 67 (2002), str. 259-271; dostupno i na http://fabrikaknjiga.co.rs/rec/67/259.pdf.
