Ovim tekstom završava se niz predloga kako bi se neki konkretni stripovi mogli koristiti u nastavi veronauke u srednjim školama. Čitalac se seća, govorili smo ponajviše o Propovedniku, Stvorenju iz močvare, Živim mrtvacima i Sandmanu. Te priče u slikama bile su povod da se tematizuju pitanja: šta uopšte znači verovati, posebno u moralnom smislu; kakva je veza između verovanja i zajednice; o čemu nam govori otkrivenje; te o razumevanju smrti iz specifičnog ugla vere. Sva ova pitanja navedena su i u kurikulumu za veronauku za srednje škole, ali bez daljeg objašnjavanja kako zaista o tome treba razgovarati sa učenicima na času.
Strip Hellboy, naravno, nismo mogli da ne pomenemo u tim ranijim tekstovima. U njemu ima dovoljno dobrih i važnih elemenata da je mogao stajati praktično na mestu svakog od četiri stripa na koje smo uglavnom bili fokusirani. Njegovo tumačenje ostavili smo za kraj, naprosto zato što sama ta priča omogućuje da se iskorači iz domena veronauke i pokaže kako biblijske slike i mitovi funkcionišu u širem polju popularne kulture. One grade predstave koje nisu u tesnoj vezi sa samom religijom, iako iz religijskog imaginarijuma vuku svoju upečatljivost i oblikuju razumevanje – nazovimo to tako – sklopova sekularnih tema.
Iako sklop sekularnih tema zvuči krajnje rogobatno, ta sintagma jednostavno znači da ima stvari koje nisu u tesnoj vezi sa verom, ali na čije shvatanje utiču religiozne slike kao deo jednog šireg, kulturnog imaginarijuma. To je tako zato što su – i o tome smo nešto već rekli – religije same po sebi sveobuhvatne doktrine. O tim sekularnim stvarima takođe ima smisla razgovarati sa učenicima na školskom času, pa i na času veronauke – i to tako što bi se pokazalo kako upravo biblijske slike utiču na naš stav o njima. Konkretno, mislim na pitanja radničkih prava, radničkog organizovanja i bojazni da bi rešavanje tih pitanja pod pritiskom organizovanih radnika moglo ugroziti postojeći poredak, a da iz toga ne izađe ništa dobro.
Čitalac zna da su se radničke revolucije nekada poredile sa apokalipsom, dok se odbrana ondašnjeg poretka poistovećivala sa borbom dobra protiv zlih radnika. Videli smo u tekstu o zombijima i kako se biblijski imaginarijum koristi da se izrabljivački rad uopšte, ili uslovi u kojima rade manuelni radnici – recimo u železarama – prikaže kao pakao kome nasuprot stoje slike zelenog radničkog pastoralnog raja. Ne čudi što se iste biblijske slike koriste da ilustruju potpuno različite i vrednosno suprotstavljene stvari: sa svojom višemilenijumskom tradicijom, biblijski imaginarijum vrši jak i neposredan uticaj na adresata. Zato se za njim često i poseže. S druge strane, on je veoma fleksibilan, pa se lako može prilagoditi raznim učitavanjima.
U svojoj osnovi, to je imaginarijum borbe dobra protiv zla. Kada se upotrebi, on stvara utisak da nam je sve jasno. Tako se skriva jednostavna činjenica da o dobru i zlu najčešće sudimo sa svojih uskogrudih stajališta. Biblijske slike to skrivaju i čine naizgled neupitnim. Njima svoj sud štitimo od sumnje i preispitivanja. Našim subjektivnim ocenama o aktuelnim prilikama tako dajemo privid večnog i apsolutnog. Relativizovanje večnog i apsolutnog jedna je od glavnih tema Hellboya.
1.
Scenarista i crtač Mike Mignola prvi put je predstavio Hellboya 1993. godine. Od tada pa do danas njegov junak se pojavljuje u raznim samostalnim pričama i serijalima. Kao svojevrsni kanon Hellboya uzimaju se epizode sakupljene u sedam velikih, takozvanih bibliotečkih tomova, objavljivanih od 2008. do 2017. godine. Sam Mignola je svojim komentarima uz ova izdanja na neki način posvedočio da je taj izbor merodavan i dovoljan za razumevanje njegovog dečaka iz pakla. Prvih šest tomova kod nas je u prevodu objavila zagrebačka Fibra.[1] Poslednji, sedmi tom – Hellboy in Hell – još čeka da se ovde objavi u prevodu.[2]
Uz učešće Mignole kao saradnika na scenarijima, snimljena su i tri filma o Hellboyu. Dva je, iz 2004. i 2008, kao reditelj potpisao Guillermo del Toro. Treći, reklo bi se najverniji svom grafičkom narativnom predlošku, režirao je 2019. Neil Marshall. Iako veran priči i horror poetici originalnog Hellboya, poslednji film kritika je najlošije ocenila, a nije bio bolji ni odziv publike u bioskopima, pogotovo u poređenju s prva dva filma. Za razliku od filmova, stripovi o Hellboyu nailazili su na oduševljeni doček i publike i kritike od samog početka do danas.
To se, dakle, nije menjalo, iako je Mignola jednog trenutka prestao da crta Hellboya i zadržao se na priči samo kao njen scenarista. Crtači Duncan Fegredo i Richard Corben dostojno su ga zamenili, što nije bilo nimalo lako, jer je Mignola izvanredan crtač – posebno kada radi Hellboya. Mignola se u velikom stilu vratio crtanju Hellboya tek kada je svog junaka, po njegovoj smrti, (još jednom) poslao u pakao. Očekivalo bi se i da dve decenije na koje se proteglo sporadično objavljivanje Hellboya uguši nestrpljenje i tako se smanji oduševljenje publike. Ni to se nije dogodilo, verovatno zato što su nove epizode bile uglavnom narativno nezavisne od prethodnih. Isti je sve vreme ostajao samo glavni junak.
Za razliku od svih drugih stripova o kojima je ovde bilo reči, Hellboy se može čitati na preskok. Ako je, recimo, za tumačenje Propovednika ili Sandmana, a tek u nešto manjoj meri i Stvorenja iz močvare, bilo neophodno pročitati sve nastavke od početka do kraja, Hellboy dopušta da se kao ključne izdvoje pojedine priče te da se na osnovu njih izvede tumačenje bez bojazni da ćemo se time ogrešiti o čitav korpus epizoda pod istim krovnim imenom i sa zajedničkim glavnim junakom. S obzirom na to, ovde biram dve epizode, jednu sa samog početka, Seme propasti, iz 1994, dok je druga, sačinjena od deset poglavlja, Hellboy u paklu, objavljivana između 2012. i 2016. godine.
2.
U Semenu propasti videćemo otkuda je i kako Hellboy došao u naš svet. Onostranost iz koje stiže oblikovana je i naseljena čudovištima iz biblijskih mitova u Otkrivenju. Kako mu samo ime kaže, dečak je stigao iz pakla. Od toga odakle je stigao još je zanimljivije ko je dečaka prizvao. Čitalac se možda seća kako se i priča o Sandmanu otvara – istina, pogrešnim – prizivanjem, to jest željom da se zarobi Smrt i tako osigura večni život. U Hellboyu nije reč o životu i smrti, već o dobru i zlu u večitoj borbi. Pred kraj Drugog svetskog rata, jedan ruski veštac – notorni Raspućin, naravno – obećava nacističkom vođi da će iz onostranog dozvati silu u stanju da promeni tok rata i nacistima osigura pobedu.
Saveznici osujete vradžbinu tako što prekinu obred, ali dečak prizvan iz pakla sa čudovišnom, čvornovatom, četvrtastom desnom šakom u obliku malja ipak se zadrži na ovom svetu. Šta bi šaka tačno trebala da znači saznaće se kasnije, u nekim drugim epizodama. Izuzev šake, svi ostali elementi su očekivani – kako rogovi tako i rep. Dečak je, dakle, po svemu đavolak. Ali, podignut i obrazovan kao ljudsko biće, on lomi sebi rogove i tako potvrđuje da ne želi da bude ono što bi po rođenju morao biti. Naprotiv, sebe vidi i razume kao pripadnika ljudskog roda, u čiju zaštitu staje uglavnom svojom neizmernom snagom i čvrstom pesnicom. Hellboya ne odlikuje prevelika visprenost, premda nipošto nije glup: on je pre svega beskrajno jak i izdržljiv.
Kada poređamo ovako elemente priče, reklo bi se da imamo posla sa klasičnim prosvetiteljskim mitom, sakrivenim pod krinkom biblijskog imaginarijuma. Silama zla, oličenim u nacistima, suprotstavljaju se sile dobra koje otelovljuju saveznici. Zlo je sklono vradžbinama, dok se dobro uzda u znanje – i Hellboyevo obrazovanje. Prelazak sa mračne strane u svetlost oteloviće svojim odlukama i gestovima sam Hellboy. Pošto je dobio odgovarajuće obrazovanje, on odlučuje da se bori na strani dobra protiv svojih bivših sunarodnika iz pakla, to jest protiv sila preostalih iz mračnih vremena pre prosvetiteljstva.
Priča je, međutim, daleko komplikovanija od toga.
3.
Koliko su na Mignolu uticala istorijska objašnjenja nacizma, pristigla iz frankfurtske škole kritičke teorije, možemo samo da nagađamo. Ako je suditi po njegovoj priči, reklo bi se ili da je uticaj bio praktično formativan ili da su podudaranja iznenađujuće velika. Pored biblijskog imaginarijuma, na izgled Hellboya, kako ga je nacrtao Mignola, trag su ostavile i slike radnika, to jest proletera iz 19. veka. Ako mu se ne vidi rep, Hellboy svojim jakim stasom po svemu podseća na manuelnog radnika iz železare. Pored iznošenog, veoma nalik na radnički, mantila, čak i ostaci rogova manje liče na to što jesu, a mnogo više podsećaju na podignute na čelo zaštitne naočari radnika u livnicama. Slici ogrubelog radnika odgovara i Hellboyevo četvrtasto lice sa jakom i često loše obrijanom bradom – pored namerno ostavljenih zulufa (modni detalj popularne, pa dakle i radničke kulture iz sedamdesetih godina 20. veka) i nebrižljivo fazonirane jareće bradice (dug đavolskom poreklu), na koži brade, kao, uostalom, i na ćelavom temenu – na bezmalo svakoj slici štrče neizbrijane dlake.
Hellboy je radnički grub i opasan. On je istovremeno slika i prilika radnika, ali i slika i prilika čoveka iz mase – upravo one mase koje su se silno pribojavali kritičari iz frankfurtske škole, opterećeni iskustvom uspona nacizma u Nemačkoj. Strah od masa, tako podložnih, po mišljenju pripadnika frankfurtske škole, manipulacijama i zloupotrebama, razlog je i za sumnju u demokratiju. Masama, uključujući i radnike, ne može se prepustiti da samostalno odlučuju, jer to neminovno vodi ka pogubnim ishodima. Uronjeni u svet moderne, savladani tehnologijama i korumpirani (materijalnim) progresom, ljudi iz mase (ili u masi) izgubili su mogućnost da kritički rasuđuju. Umesto da (demokratski) upravljaju, njima se upravlja, a da oni toga nisu ni svesni. Stoga, recimo, u Čovjeku jedne dimenzije, Herbert Marcuse, jedan od kritičara iz frankfurtske škole, bez oklevanja tvrdi: Demokracija se pokazuje kao najefikasniji sistem dominacije.[3]
Na tu dominaciju ne može se odgovoriti ni obrazovanjem ni kulturom. Marcuse je dosledan: istina je da je represivno društvo bilo nepravedno kada je transcendirajuće istine umjetnosti, estetiku života i misao učinilo dostupnim samo manjini bogatih i obrazovanih. Ali, to se svakako ne može ispraviti džepnim izdanjima, općim školovanjem, long-play pločama i ukidanjem svečane odjeće za kazalište i koncertnu dvoranu.[4] Ako se ne može ispraviti time, i ako su mase beznadežno podložne manipulacijama pod čijim uticajem se spremno povinuju i izvršavaju pogubne odluke – šta je izlaz?
Marcuse ga nudi u objašnjenjima kritičke teorije: 1) ona počiva na stavu da je ljudski život vrijedan življenja ili, preciznije, da može i treba biti učinjen vrijednim življenja; 2) ona takođe veruje da u danom društvu postoje određene mogućnosti za poboljšanje ljudskog života i određeni putevi i sredstva za realiziranje tih mogućnosti.[5] Međutim, očajava Marcuse, sa modernom smo dobili kontradikciju: razvijeno industrijsko društvo kadro [je] sputati kvalitativnu promjenu, konstituens predvidljive budućnosti, iako možda postoje snage i tendencije koje će moguće slomiti ovo sputavanje i revolucionirati društvo.[6]
Ne treba sumnjati, Marcuse bi sa gnušanjem čitao Hellboya. To bi ga sprečilo da vidi da se Hellboy nalazi upravo u situaciji u kojoj Marcuse veruje da je sebe zatekao, pa to opisao u Čovjeku jedne dimenzije. Samo što je Hellboy drugačija priroda od Marcusea. Tamo gde nemački kritičar modernog društva spekuliše i pravi komplikovane izvode, Hellboy udara svojim maljem od pesnice. Izlaz iz kontradikcije Hellboy vidi u goloj sili. Inače je čitav strip prepun fizičkog nasilja, to jest tuče i prebijanja. Prvo Hellboy trpi batine, dok mu ne prekipi i ne uzvrati istom merom, odnosno još jače, tako da doslovno fizički razbije svoje protivnike. Ima nekog neobičnog smisla u tome da kada odbacite demokratiju i obrazovanje, preostaje samo gola sila da se reše sukobi.
Protivnici Hellboya redom su upravo isti oni od kojih strahuje Marcuse. Reč je tu, naravno, o metonimijskoj zameni. Čudovišta protiv kojih se bori Hellboy sva stižu, Mignola to eksplicitno potvrđuje, iz folklora i usmenih predaja, dakle iz nižih registara narodne kulture, tako mrske Marcuseu, na čijem mestu u modernom društvu stoji popularna kultura. Kada se tuče sa njima i pobeđuje ih, Hellboy ustvari izlazi na kraj sa takozvanim masama, kako ih vidi Marcuse. Jedini način da se mase drže pod kontrolom, kao da nam poručuje Mignolin Hellboy, jeste da se one fizički poraze, to jest da im se jasno demonstrira ko je jači. Kao i u nekim pričama o zombijima, o kojima je ovde bilo reči, horror[7] se u Mignolinom Hellboyu gotovo bez ostatka sastoji u strahu od naroda/masa.
Tako bi barem strip mogao da se tumači u jednoj svojoj ravni. U toj ravni, to je u velikoj meri ironična priča o proleteru u ogorčenoj borbi protiv modernog (a ne onog iz 19. veka, prema kome i Marcuse gaji velike simpatije) proletarijata. To, međutim, nije jedina ravan.
4.
S vremenom ćemo saznati da je Hellboyeva pesnica ustvari oruđe za mobilizaciju vojske pakla u velikom obračunu zakazanom za sudnji dan. Tako narativnu okosnicu Mignolinog velikog i razuđenog serijala čini biblijska apokalipsa.[8] I o tome smo govorili: za razliku od modernog shvatanja budućnosti kao otvorene za promene (i nabolje i nagore), biblijska budućnost, koliko god on bio dalek – ima svoj kraj, lišen svake neizvesnosti, o čemu čitamo u Otkrivenju.
Za razliku od ljudi, od kojih ponaosob isključivo zavisi kakvo će mesto dobiti u tom konačnom, večnom poretku božijeg carstva, za onostrana bića, uključujući i Hellboya, uloge su unapred napisane i moraju se ispuniti. U toj ravni čitav zaplet Hellboya vrti se oko odbijanja dečaka iz pakla da odigra zadatu ulogu i svoju čvornovatu šaku upotrebi onako kako je zapisano da treba. Tim odbijanjem Hellboy budućnost drži stalno otvorenom za čitav ljudski rod.
To je zadatak sasvim prikladan za jednog superjunaka i Hellboy ga veličanstveno ispunjava, kako nam to iz priče u priču prikazuje Mignola. Zanimljivo je da će duž iste narativne okosnice Mignola pogurati priču i kada svog junaka pošalje nazad u pakao. Pričali smo ovde, povodom Stvorenja iz močvare, i o tom posebnom podžanru priča o superjunacima – životu posle smrti. Hellboy u paklu bez ostatka se smešta u taj žanr. Ali, od žanrovskih uzusa, ovde nam je zanimljivija Mignolina poruka iz te poslednje priče o Hellboyu.
Kao što ga je iskušavao na ovom svetu, nudio mu da postane vođa nepobedive vojske i uspostavi carstvo kojim bi vladao na zemlji, samo ako prihvati i realizuje dodeljenu mu ulogu, Mignola na isti način kuša Hellboya i u paklu. Iz scene u scenu Hellboyu se nudi da se vrati među žive, samo ako pristane da povede legije pakla koje trebaju da unište ljudski svet. Reklo bi se, već mrtav, Hellboy više nema ništa da izgubi, a može sve da dobije ako to prihvati. Ali, i u paklu, Hellboy ostaje superjunak dostojan svakog poštovanja, ne toliko na strani dobra, koliko na strani slobode. Jer, šta je dobro često je stvar procene uslovljene stajalištem onoga koji sudi. Sloboda se, pak, ogleda upravo u tome što uvek iznova treba procenjivati i rasuđivati.
Odbijanjem da prihvati ulogu, Hellboy odbija da stavi tačku na priču. (Time ujedno nedvosmisleno iskoračuje iz žanrovskih okvira epske fantastike, unutar kojih se inače zbiva veliki deo njegove priče.) On takođe odbija da donese konačni sud o dobru i zlu. Dok god su pitanja dobra i zla otvorena, otprilike onako kako smo pokazali da stoje stvari u Stvorenju iz močvare, postoji freirovska nada ne samo da svet može biti bolji, nego i da ono što nam se danas može činiti kao jedino moguće dobro – dakle upravo ono o čemu govori Marcuse kada objašnjava kontradikciju modernog društva – ne samo da može, nego i treba da se menja ako smo u stanju da kroz to dobro prozremo manipulaciju koja nas prisiljava da se pomirimo sa postojećim stanjem.
* * *
Višeznačnost Hellboya na razne je načine instruktivna i vredi je i zbog toga analizirati na školskom času. S jedne strane, Marcuse, razume se, ne greši kada tvrdi da je popularna kultura deo aparata za iznudu pristanka na postojeće (loše) stanje. Ali, on nije u pravu kada tvrdi da je popularna kultura samo to. Marcuse takođe greši kada tvrdi da je samo visoka kultura – baš zbog svog elitizma i iskoraka svakodnevnice – subverzivna, kao svojevrsni prozor u mogući drugačiji i bolji svet. Iz ugla potencijalnih alternativa, zapravo nema nikakve razlike između visoke i popularne kulture: i jedna i druga mogu se koristiti i koriste se za legitimaciju statusa quo, kao što i jedna i druga mogu imati emancipatorske potencijale.
Najčešće, ustvari, i visoka i popularna kultura jesu istovremeno i konzervativne i emancipatorske. Da li će na kraju vršiti jednu ili drugu funkciju, ne zavisi toliko od dela samih po sebi. Mnogo više zavisi od nas: kako ih čitamo, razumemo i tumačimo. Škola bi stoga morala da nauči đake da čitaju (u jednom širem smislu, koji podrazumeva i gledanje i slušanje), te da razumeju i tumače, uključujući i to kako da se nose sa dvosmislenostima tih dela.
Hellboy jasno demonstrira ono što se Marcuse ustručava da kaže: ako se obrazovanje odrekne svog osnovnog zadatka, ostaje samo gola sila. Nema nijednog dobrog razloga da se škola povuče i odrekne svoje primarne uloge.
[1] Mike Mignola, Hellboy, 1–6, preveo Darko Macan (Zagreb: Fibra, 2017–2019).
[2] Mike Mignola, Hellboy in Hell (Millwaukie: Dark Horse Books, 2017).
[3] Herbert Marcuse, Čovjek jedne dimenzije, prevela Branka Brujić (Sarajevo: Veselin Masleša, 1968), str. 65.
[4] Isto, str. 74.
[5] Isto, str. 11.
[6] Isto, str. 15.
[7] Čitalac je odavno shvatio da se o žanru horrora ovde piše gotovo isključivo iz ugla takozvane ideološke kritike. Zato se nigde ne referiše na inače korisnu studiju o horroru Dejana Ognjanovića. Ognjanovića, kako sam izričito kaže, ne zanima ideološki pristup; on se fokusira na specifični estetski učinak dela iz žanra strave i užasa. Vidi Dejan Ognjanović, Poetika horora (Novi Sad: Orfelin izdavaštvo, 2014).
[8] Ovom nizu stripova s temom apokalipse treba obavezno dodati i Carstvo tvoje iz 1996, scenariste Marka Waida i crtača Alexa Rossa. Ovaj strip je posebno zanimljiv zato što je, među mnoštvom superjunaka, glavna uloga u priči dodeljena običnom čoveku, svešteniku, od čijeg će suda na kraju zavisiti ishod svih apokaliptičnih događaja. Mark Vejd / Aleks Ros, Carstvo tvoje, preveo Draško Roganović (Beograd: Darkwood, 2018).
