Sredinom novembra 2021. godine na beogradskom Institutu za filozofiju i društvenu teoriju održan je panel pod nazivom Kakvo obrazovanje želimo. Jedan od govornika, inače nastavnik srpskog jezika u gimnaziji u Lebanu, istakao je da današnje obrazovanje u Srbiji vidi kao podlogu za lakšu manipulaciju. Prema njegovim rečima, ukoliko nam je zaista, ne samo deklarativno, stalo da deca razviju kritičko mišljenje, medijska pismenost bi što pre morala postati deo obrazovnog sistema.
Ako smo pre pandemije imali dilemu da li bi medijska pismenost, odnosno medijska kultura trebale da se nađu u školskom programu, sada to može negirati samo onaj ko od manipulacije ima koristi. Videli smo da proces vakcinacije direktno zavisi od sposobnosti da se proveri medijski sadržaj i pronađu relevantni izvori. Ipak, medijska pismenost mnogo je više od toga. Ona nam omogućava da sagledamo nečije (pre svega političke) izjave koherentno i celovito, sve i kad one ne sadrže direktne i otvorene laži. Ova vrsta manipulacije je perfidnija. Govornici tada lažu istinom tako što činjenice vade iz konteksta ili prećutkuju deo priče. U ovom tekstu daću primer jedne takve manipulacije. Da smo je na vreme prepoznali, možda bismo uspeli da sačuvamo više hiljada života samo u poslednjih godinu dana.
Setimo se – Srbija je na početku pandemije uvela izuzetno stroge mere. Ograničila je prava na izveštavanje, prava na pravično suđenje, prava na slobodno kretanje i okupljanje, te uvela višednevne zabrane izlaska iz kuće. Pored toga, vanredno stanje je proglasila na način koji su brojni pravnici, ali ne i Ustavni sud, okarakterisali kao neustavan. Srbija je tako uspela da zadrži broj zaraženih i umrlih na niskom nivou. Sloboda je suspendovana kako bi se sačuvali životi. Tako su barem govorili predstavnici vlasti.
Kritičari režima upozoravali su da se neopravdano sužava prostor lične slobode. Isticali su značaj prava za ljudsko dostojanstvo i tvrdili da se država ne može ponašati paternalistički i zatvarati sve bez ikakve procene uticaja na zarazu. Mora, tvrdili su, dopustiti ljudima da budu autonomni i odgovorni.
Mere su u jednom trenutku potpuno ukinute i do sada su ostale nedovoljno stroge. Nije bilo efikasne kampanje za vakcinaciju, odugovlačilo se sa kovid propusnicama, a na kraju su uvedene samo u ugostiteljskim objektima nakon 22 h. Cena se meri u hiljadama ljudskih života. Predsednica Vlade Srbije sada govori isključivo o odgovornosti, a gotovo čitava javnost apeluje da se nedovoljno pažnje posvećuje javnom zdravlju i solidarnosti. Čak se i pojedini pravnici zalažu za strožije mere i obaveznu vakcinaciju.
Kada je krajem prethodne godine postalo jasno da su nam strožije mere neophodne jer je broj zaraženih išao i do osam hiljada dnevno, nelegitimni predsednik Srbije rekao je: Kada smo zatvarali restorane i kafiće govorili su zašto to radimo, kad ne zatvarate krivi ste što ne zatvarate. Ovo je savršen primer manipulacije čije nas je neprepoznavanje koštalo nekoliko hiljada ljudskih života.
Prvo, odmah treba reći da nema ničeg nedoslednog u tome što je javnost promenila zahteve sa odnosom režimske politike prema pandemiji. Videli smo gore da se različiti pristupi merama temelje na različitim, često međusobno isključivim, vrednostima. Strožije mere zatvaranja i obavezne vakcinacije stavljaju naglasak na solidarnost i zajedništvo. Država koristi (pri)silu tako da teret pandemije bude što ravnomernije raspoređen u društvu i da gubici u životima i javnom zdravlju budu što manji. Opasnost je što moć vlasti istovremeno raste i može doći do zloupotrebe.
Sa druge strane, blage mere se temelje na autonomiji i odgovornosti pojedinca. Teret tada obično pada na starije ljude, ljude slabog zdravlja, ljude lošijeg materijalnog položaja i nižeg stepena obrazovanja. Naglasak na ovim vrednostima navodno smanjuje opasnost od političke tiranije i zloupotrebe nagomilane moći države, ali vodi većim nejednakostima.
Uloga javnosti u političkom životu slična je ulozi koju imaju politički filozofi u akademskom (mada ove dve sfere ne bi smele biti razdvojene). Kako nas podseća britanski akademik Džonatan Vulf, uloga političkih filozofa nije da nas ubede da je samo jedna vrednost važna i na temelju te vrednosti ponude teoriju pravde koja bi joj najviše odgovarala. Njihova uloga je zapravo potpuno drugačija. Svojim teorijama oni zaista obično naglašavaju samo jednu vrednost, ali to rade kako bi ukazali na značaj te vrednosti u istorijskom trenutku kada se ona politički potpuno zanemaruje. Slično je, dakle potpuno ispravno i legitimno, reagovala i javnost u Srbiji kada je režim donosio različite protivpandemijske mere.
Problem se, međutim, ovde ne završava. Da bismo ispitali suštinu i obim Vučićeve manipulacije, potrebno je da razumemo još nešto. Umesto da se pitamo, kao što nelegitimni predsednik pokušava da nas navede, zašto je javnost promenila mišljenje prema merama, potrebno je da sagledamo zašto je režim uvodio mere koje je uvodio u različitim periodima pandemijske krize.
Vučić pokušava da promenu Vladine politike prikaže kao demokratski odgovor na kritike i zahteve javnosti. Ton koji koristi pomalo je beznadežan i molećiv, kao da želi reći: Evo, uradićemo sve što poželite, ali vama se nikako ne može ugoditi. Pored toga što, videli smo to, nema ni reči o nedoslednosti javnosti, Vučićeva izjava primer je bezočne laži i obmane. Promena mera nije bila reakcija na argumentovan pritisak, već prosta izborna kalkulacija. Režim je prvo zabranama okupirao čitav medijski prostor usred predizborne kampanje, potom je ukinuo sve mere i lažirao brojke kako bi se izbori održali, nakon čega smo dobili parlament bez opozicije koja je, zbog svega navedenog, izbore bojkotovala. Iz istog razloga sada se ne uvodi obavezna vakcinacija i ozbiljne kovid propusnice. Režim se sprema za izbore koji će se održati početkom marta iduće godine i ne ide mu u prilog da na ulicama ima demonstracije.
Videli smo na kojim osnovama režim donosi odluke o našim životima krijući će iza vrednosti kojima se one samo delimično mogu pravdati. Da smo prepoznali režimsku manipulaciju, naš bes ne bi bio usmeren ka lekarima koji pokušavaju da saniraju štetu koliko se ona može sanirati. Ne bismo sumnjali u medicinu i nauku zbog režimske nedoslednosti. Nepoverenje u sve i svakoga ne bi bilo izraženo u ovolikoj meri da smo razumeli motive vladajućih. Videli bismo da naše živote žrtvuju zbog sopstvenog političkog interesa i, vakcinisani i zdravi, na izborima jednostavno zaokružili drugu opciju. Čini se da deci dugujemo barem toliko da manipulaciju koja ugrožava gole živote prepoznaju i na vreme spreče.
