Iz godine u godinu, iznova nas pogađa društvena nepogoda u vidu Parade ponosa. Stiče se utisak da vlastima, kao i protivnicima Parade, ide u prilog da pitanje njenog održavanja ostane zauvek otvoreno. Parada je prilika da političari, poglavari i huligani izbljuju mržnju po javnom prostoru a da za to umesto osude dobiju podršku građana. I tu priliku oni ne propuštaju. To je sad već redovna pojava – reklo bi se prirodna, nešto nalik na smenu godišnjih doba. U vreme parade podiže se čitavo društvo i baš svi, uključujući i učenike, pričaju – da barem samo pričaju – o pederima i lezbejkama. Stoga nema nijednog dobrog razloga da se i o paradi i o homoseksualnosti ne razgovara, recimo, u srednjim školama, u okviru redovne nastave, ako postoji makar i trunka ambicije da škola reflektuje svakodnevni život i neposredno okruženje u kome deca odrastaju.[1] Učenicima treba dati priliku da svoje stavove u vezi sa paradom i homoseksualnošću artikulišu, ukrste i odmere na školskom času pre nego što ih iznesu na ulicu. Negativan artikulisani stav podložan kritici bolji je od neartikulisanog divljanja i premlaćivanja pedera i lezbejki kojima svedočimo proteklih godina.
O paradi i homoseksualnosti bi se moglo govoriti na časovima – maternjeg jezika i književnosti. Književnost spada u takozvanu nacionalnu grupu predmeta, kojima je cilj razvijanje i jačanje svesti o pripadanju (tobože definisanom) kolektivu i privrženosti njegovoj tradiciji. Pošto se povodom parade ponosa jasno ispoljava zabrinutost zbog navodne ugroženosti kolektivnog identiteta, kao i potreba da se taj identitet zaštiti, logično je da se ona nađe u školama kao jedinica iz nastave književnosti. Podsetimo se, tri su ključna prigovora protiv parade i homoseksualnosti: 1) naša nacija odumire, rađa se sve manje naše dece, u takvim okolnostima promovisanje homoseksualnosti samo će dodatno pogoršati i ubrzati taj negativni trend; 2) i parada posebno i homoseksualnost uopšte nisu deo naše tradicije niti su u duhu našeg kolektiva; naprotiv, pederi i lezbejke podrivaju vrednosti na kojima počiva identitet i čast naše zajednice; 3) sve nam je to došlo spolja (preciznije: sa moralno posrnulog Zapada), i ubrizgava se u naš kolektiv s namerom da se on uništi.
Sva tri prigovora imaju identitetsko uporište i izražavaju bojazan za opstanak zajednice. Tako se ostvaruju dva identitetska cilja: 1) formira se svest opasnosti od koje se treba braniti tako što će se naša zajednica ujediniti a njeni pripadnici disciplinovati; 2) povlači se jasna granica prema ostatku sveta gde se nalaze oni koji nas ugrožavaju. Realizacijom ta dva cilja (unutrašnjeg i spoljašnjeg) praktično se gradi zajednica. To, naravno, nije jedini način za njeno formiranje, iako na njega nailazimo češće nego na ostale. Zanimljivo je u tom smislu uočiti presudnu ulogu koju pederi i lezbejke imaju u procesu izgradnje kolektiva (i etničkog i političkog): upravo zahvaljujući njima kolektiv dobija šansu da se homogenizuje i odredi prema drugima i spolja i unutra. Oni su simboličke žrtve koje zajednica prinosi na oltar svog identiteta. Da je reč o žrtvama i nekoj vrsti oltara pred kojim se izvodi surovi identitetski obred posredno potvrđuje i aktivna umešanost crkvenih starešina u događaje oko Parade ponosa. Pošto nijedan identitet (ni individualni ni kolektivni) nije dat jednom zauvek nego se uvek iznova formira i potvrđuje, jasno je i zašto se događaji oko parade ciklično ponavljaju.
* * *
O tome bi, dakle, valjalo razgovarati na času. Da rasprava ne postane isuviše žučna, domaće teme bi se mogle izmestiti u jedan fiktivan kontekst. Predmet debate moglo bi biti književno delo koje sa nama nema neposredne veze. To bi ujedno moglo biti i delo iz žanra koji je prikladan za srednjoškolski uzrast – recimo, obrazovni roman. Ako je po tom delu snimljen i film, učenici bi mogli zajedno da ga pogledaju pa, ako im se dopadne, da pročitaju i knjigu. Godine 1985, engleska autorka Jeanette Winterson objavila je roman Pomorandže nisu jedino voće.[2] Četiri godine kasnije, BBC je po romanu snimio mini seriju, u trajanju od 165 minuta. Odmah po objavljivanju knjige, J. Winterson je dobila nagradu za debitantski roman. S vremenom, knjiga se našla u britanskom srednjoškolskom kurikulumu, a teme koje se u nastavi obrađuju u vezi sa njom jesu odrastanje, porodica, seksualna sklonost prema osobama istog pola, religioznost. Kao u kritici, roman se i u nastavi tretira kao delo iz žanra obrazovnog romana.
Ne bi bilo čudno da se đaci zainteresuju za ovo delo: jedan broj njih lako bi se mogao identifikovati sa tinejdžerkom koja tokom šezdesetih godina 20. veka odrasta u jednom gradiću na severu Engleske. Kao i svaka mlada osoba u tom osetljivom uzrastu, Jeanette, glavna junakinja romana, teško se uklapa u sredinu, štrči među ostalom školskom decom, ne nailazi na razumevanje nastavnice. S vremenom otkriva svoju seksualnost, kao i to da je ta vrsta seksualnosti neprihvatljiva za njenu porodicu i širu zajednicu za koju je čvrsto vezana. Žanrovski gledano, javno razotkrivanje njenih sklonosti prema osobama istog pola i isključenje iz zajednice predstavljaju početak procesa odrastanja i borbe za vlastiti identitet i dostojanstvo. Kao što to biva na kraju obrazovnih romana, sukob koji je inicirao odrastanje i sazrevanje razrešava se pomirenjem i povratkom u zajednicu i ustaljeni poredak. U tom smislu, obrazovni roman je dvosmislen žanr: do srećnog kraja dolazi se po cenu koja se često ispostavlja kao previsoka. Da bi se uklopili u svet i da bi ih svet prihvatio, junaci i junakinje obrazovnih romana najčešće moraju da odustanu od ambicija ili sklonosti na kojima se temelji njihov mladalački identitet i koje ih čine posebnim, drugačijim (kako se to njima čini) od ostalih. Sazrevanje bi se tu moglo razumeti kao odustajanje od sebe: to je cena koja se plaća na ulasku u svet odraslih.
Verujem da đaci imaju šta da kažu o takvom shvatanju odrastanja. Ono počiva na dve pretpostavke: svet je nepromenljiv i mlade osobe moraju da mu se prilagode. Drugim rečima, sukob između sveta i pojedinca razrešava se promenom pojedinca: to je jedini mogući način da se uspostavi sklad. Pojedinac može da se menja, a svet, da ponovimo, ne može. Slično stvari stoje i kada se gleda iz ugla kolektivnog identiteta, bilo etničkog ili nacionalnog (u smislu privrženosti državi): u oba slučaja reč o je takozvanim nedobrovoljnim grupama, čije tradicije i kulturni obrasci presudno oblikuju individualne identitete njihovih članova. Stoga pojedinac ili mora da prihvati kolektivni identitet koji mu se nameće ili će biti isključen iz zajednice čijim se (identitetskim) normama ne povinuje. Odatle je jedan korak do odbacivanja homoseksualaca i njihove parade ponosa sa stanovišta jednog večnog i nepromenljivog kolektivnog identiteta. Obrazovni romani najčešće su priče o pojedincu koji se menja, dok kulise sveta ostaju iste. Međutim, takvi obrazovni romani, kako se to u književnost i inače neretko čini, u velikoj meri – lažu. Tu laž izvanredno razgolićuje roman Pomorandže nisu jedino voće, zbog čega bi se moglo tvrditi da je to obrazovni roman posebne vrste.
Ako bismo ipak nastavili da se dosledno pridržavamo osnovnih načela obrazovnog romana, čitanje dela Jeanette Winterson moralo bi se izvrnuti naglavce. Uprkos tome što se od izlaska romana uporno naglašavaju preklapanja između fikcionalne priče i biografskih podataka iz života same autorke (gde je, razume se, pored istog imena autorke i njene junakinje, najvažnije to što je autorka zaista i lezbejka) i prepričava anegdota kako je roman napisala na nagovor urednika iz izdavačke kuće u kojoj je radila – ona ih je, naime, zasmejavala detaljima iz svog života dok joj oni u jednom trenutku nisu rekli da napiše roman o tome – glavna junakinja ne može biti žanrovski prikladan nosilac obrazovne radnje. Ona se tokom romana naprosto – ne menja. Ostaje dosledna svojim sklonostima i uverenjima i samo traži način kako da ih realizuje uprkos pritiscima zajednice. Do pomirenja na kraju ne dolazi zato što se promenila junakinja; promenila se zajednica.[3] Porodica i verska grupa u kojoj odrasta autorka nisu isti na početku i na kraju knjige, a to što su se promenili dovelo je do mirnog razrešenja na kraju. Stoga bi đacima pažnju više trebalo skrenuti na okruženje u kome odrasta junakinja nego na nju samu. Iz opisa tog okruženja može se izvući niz korisnih pouka.
Najvažnija bi svakako bila ta da se svet neprekidno menja i to tako što ljudi utiču na te promene ili ih direktno oblikuju. Zalagati se za nepromenljivost zajednice u kojoj živimo nije samo izlišan nego je i nemoguć poduhvat. S druge strane, sasvim je opravdana želja da se živi u stabilnom i predvidljivom okruženju prema ustaljenim i opštevažećim pravilima ponašanja. Ove dve težnje jesu u sukobu i ne mogu se pomiriti, uprkos svim naporima, pored ostalih i autora obrazovnih romana. Stoga bi bilo dobro kada bismo se u školi opremili alatima za razumevanje tog sukoba.
Svet devojčice Jeanette nije nimalo jednostavan, kao što nijedan svet nikada nije. Ona živi u porodici koja pripada Pentakostalnoj crkvi i strastvena je vernica. Pripadnici te lokalne crkvene zajednice, kako nam to opisuje junakinja, sebe vide kao čiste, a sve ostale kao nečiste. Na samom početku Jeanette nam stavlja do znanja da postoji oštra granica između verske zajednice kojoj ona pripada i šireg društva u kome živi, najčešće tako što opisuje sukobe svoje majke sa spoljašnjim svetom. Ta razlika jasno će se pokazati i kada Jeanette krene u školu: njena interesovanja i pogledi na svet bitno se razlikuju od onih ostale dece, naprosto zato što je ona predana vernica dok ostali to nisu. Već na tom prvom koraku vidimo kako je uprošćena žanrovska šema obrazovnog romana o svetu, s jedne strane, i usamljenom pojedincu, s druge, neprimerena: svet nije homogen, on se deli na mnoštvo grupa – u nekima se osećamo kao kod kuće a u drugima smo stranci, a opet sve te grupe zajedno čine kolektiv kome pripadamo. Prvi sukob Jeanette sa svetom posledica je njene čvrste ukorenjenosti u užu zajednicu (porodicu i versku grupu) iz koje dolazi. Posredstvom svoje majke, a onda i na osnovu iskustva iz škole, Jeanette stiče svest o tome da je svet raslojen i podeljen, ali ne na izolovane grupe: te grupe ne postoje paralelno jedna sa drugom, one se preklapaju i ukrštaju, mreža tih preseka čini društvo. To što društvo nije homogeno i nalik na užu zajednicu iz koje Jeanette dolazi pre je razlog za nelagodu nego za zadovoljstvo u njenom osetljivom formativnom uzrastu. Utehu za to što ne dobija priznanje u školi jer se bitno razlikuje od druge dece, Jeanette će imati u porodici i verskoj grupi.
Sve dok se ne pokaže da ni to nisu homogene i jednoobrazne zajednice. Pentakostalna crkva je izdanak protestantske grane hrišćanstva. Po uzoru na rane hrišćanske zajednice, pentakostalci žive u iščekivanju drugog Isusovog dolaska, koji su osnivači ove Crkve očekivali da se dogodi na prelasku iz 19. u 20. vek. Kako bi bili spremni, pentakostalci se trude da žive uzornim moralnim životom, potpuno posvećeni čistoti svojih duša. Kao i brojni drugi vernici, a posebno oni iz perioda ranog hrišćanstva, pentakostalci nastoje da izađu na kraj sa izneverenim očekivanjem. Naime, Isus je svojim sledbenicima najavio da će se ponovo vratiti još za njihovog života i to se nije dogodilo. Čitava istorija rane hrišćanske crkve mogla bi se svesti na pronalaženje načina da se živi u iščekivanju događaja koji se stalno odlaže. Simboličnu zamenu za drugi dolazak prve crkve našle su u euharistiji;[4] devetnaest vekova kasnije, pentakostalcije pronalaze u činu krštenja. Kao i brojne druge verske grupe, i pripadnici Crkve naše junakinje traže spas u svojoj predanoj veri i moralnoj čistoti. Budući da je nagrada večno spasenje ili večno prokletstvo, razumljiv je žar s kojim su pentakostalci – u ovom romanu – sledili biblijske moralne uzore. Kako drugi, tako i Jeanette. Dok se nije zaljubila u svoju poznanicu.
Jeanette se, dakle, zaljubila i pred njom se otvorio novi svet. Kad to kažem, ne mislim na iskustvo telesne ljubavi koje je sticala sa svojom devojkom. Kao novi svet pokazalo joj se neposredno okruženje u kom je odrastala. S jedne strane, prekori i odbacivanje, a sa druge – tiha podrška žena iz crkve kojima je bilo blisko ono kroz šta je Jeanette upravo prolazila. Tako se i naizgled homogena i jednoobrazna zajednica raslojila na podgrupe, među kojima su bile i žene koje su s vremenom naučile da svoje sklonosti krišom zadovoljavaju, a da pri tom ostanu strasne vernice i lojalne pripadnice svoje verske grupe. Naravno, roman ne bi bio o Jeanette da ona nije jedina koja se usudila da javno pokaže ono što su neke druge žene krile. I priča bi bila daleko slabija da snagu za svoj prkos Jeanette nije crpla upravo iz svoje predane vere. No, o tome ovde dalje više ne moramo. Za nas je bitno da je Jeanette napustila svoju porodicu, crkvu i grad u kom je odrasla. A vratila im se na kraju romana, kada saznajemo da se zajednica gotovo raspala usled nepoštenja nekih drugih svojih članova. U poređenju sa tim, moralni prestup koji je počinila Jeanette postao je neznatan, što je otvorilo vrata za pomirenje. I samim svojim oblikom, roman svedoči o tom pomirenju. Ispripovedan u prvom licu, poput svojevrsne ispovesti, roman je podeljen na poglavlja koja nose biblijske nazive. Svako poglavlje sadržajem odgovara biblijskoj knjizi čije ime nosi. Junikanja na taj način uspostavlja analogiju između svog života i biblijskog uzora, ispunjavajući time osnovni zahtev svoje verske zajednice: saobrazila je svoj život svetoj knjizi. Tako je i oblikom u koji je izabrala da smesti svoju životnu priču demonstrirala da svojom ljubavlju nije izneverila norme i pravila ponašanja zajednice unutar koje se formirala.
Ovo je, naravno, tek jedno od mogućih tumačenja romana Jeanette Winterson. Neke segmente romana sam prećutao, mnoge karaktere zanemario, jer mi je bilo važno da u prvi plan izvučem priču o zajednici koja se brani od promena računajući na večno spasenje. Slične ambicije mogle bi se iščitati i kod ovdašnjih ogorčenih protivnika Parade ponosa. Od brojnih mogućih primera, meni se učino zgodnim roman Pomorandže nisu jedino voće da ilustrujem uzaludnost takvih pokušaja, pored ostalog i zato što knjiga ima u izvesnoj meri srećan kraj, a to obično uliva nadu. Jedna od važnih poruka[5] koju bi učenici mogli izvući iz ove knjige i preneti je dalje, na ulicu recimo, protivnicima parade mogla bi da glasi: neće vam doći glave pederi i lezbejke, nego pokvarenjaci u vašim vlastitim redovima.
[1]Uvođenje seksualne različitosti u kurikulume nije nimalo jednostavno pitanje. Tu je s jedne strane reč o poštovanju tradicionalnih zajednica, a sa druge pravo ili čak obaveza škole da se u nekim situacijama suprotstavi normama zajednice. Za američkog edukatora Waltera Feinberga, tu je reč o odgovornosti obrazovanja i prema idealima kulturnih zajednica i prema idealima liberalne demokratske nacije. U slučaju kurikuluma o različitosti, preteže potonje. Za argumente vidi Walter Feinberg, „Zajdeničke škole / različiti identiteti“ (Beograd: Fabrika knjiga, 2012), Prvo poglavlje.
[2]Dženet Vinterson, „Pomorandže nisu jedino voće“, prevela Branka Robertson (Beogad: Radio B92, 1997).
[3]O promenama koje su zadesile hrišćanske crkve u savremenim pluralnim političkim zajednicama i načinu na koji bi one mogle da odgovore na njih, vidi Miroslav Volf, „Javna vjera. Kršćani i opće dobro“, preveo Zoran Grozdanov (Rijeka: Ex libris, 2013).
[4]Čitaocu je jasno da se ovde čuje glas jednog bezvernika. No, taj bezvernik se u svom opisu oslonio na jednog osvedočenog pravoslavnog vernika i odličnog autora Jovana Zizjulasa. O ranim hrišćanskim zajednicama vidi njegovu studiju „The Early Christian Community“, u John D. Zizioulas, „The One and the Many. Studies on God, Man, the Church, and the World Today“ (Sebastian Press, 2010).
[5]Važnu poruku u vezi sa paradom ponosa i utemeljenošću njene osude u biblijskim spisima, poslali su Ivana Bartulović i Stefan Šparavalo, svojim tekstom „Odnos hrišćanstva i gej pokreta sa posebnim osvrtom na LGBT subkulturu u Srbiji“. Naročito je koristan pregled literature koji daju u odeljku „Biblijski kontekst homofobije“. Tekst je objavljen u zborniku „Mediji, religija i nasilje“ (Novi Sad – Beograd: Centar za istraživanje religije, politike i društva i Bogoslovsko društvo Otačnik, 2013), koji su priredili Srđan Sremac, Nikola Knežević i Dubravka Valić Nedeljković.
Čitajte i ostale tekstove Dejana Ilića:
... i mnoge druge.
Ko čita, ne skita!
