Univerzitet u Beogradu dobio je novog rektora. Dosadašnja rektorka Ivanka Popović nije izabrana za drugi mandat, a na njeno mesto došao je dekan Arhitektonskog fakulteta Vladan Đokić.
Prema nalazima istraživačkog medija BIRN, bivši ministar prosvete Mladen Šarčević lobirao je za Đokića, o kojem se nezvanično pričalo kao o kandidatu režima. Sa druge strane, Ivanka Popović istakla se kao rektorka za vreme čijeg mandata je oduzet doktorat ministru finansija Siniši Malom. Režim se, kao vid odmazde, preko Državne revizorske institucije, umešao u predizbornu kampanju u pokušaju da diskredituje Ivanku Popović, o čemu sam već pisao na ovom sajtu. Na ovogodišnji izbor za rektora Univerziteta u Beogradu gledalo se kao na bitku između države, odnosno režima, i akademske zajednice.
Ishod bitke je pobeda režima. Među ono malo pripadnika univerzitetske zajednice koji drže do sopstvenog integriteta pokrenula se rasprava da li je režim Univerzitetu oduzeo autonomiju u skladu sa ili protivno volji akademske zajednice. Pre nego što vidimo koji su argumenti jedne, a koji druge strane, pogledajmo nešto detaljnije kako izgleda procedura za izbor rektora.
Procedura
Prema važećem Statutu Univerziteta, rektor se bira na tri godine, uz mogućnost jednog reizbora. Dva najvažnija tela u procesu izbora su Senat i Savet. Senat je najviši stručni organ Univerziteta i ima 46 članova. Sastoji se od rektora, četiri prorektora, 31 dekana fakulteta, četiri predsednika veća grupacija i predsednika Veća instituta i pet direktora naučnih instituta. Imajući u vidu da je Senat najviši stručni organ, na njegov stav obično se gleda kao na stav akademske zajednice. Sa druge strane, Savet Univerziteta je organ upravljanja. Broji 41 člana, od čega 12 članova imenuje Vlada, 23 su predstavnici Univerziteta, a šest članova bira Studentski parlament.
Vratimo se sad na izbor. Na početku fakulteti šalju svoje predloge Senatu. Nakon što se konstatuje zakonska validnost svih predloga, prelazi se na glasanje Senata. Svaki član Senata daje svoj glas jednom od kandidata. Svi kandidati koji dobiju najmanje 16 glasova prosleđuju se Savetu. Konačnu odluku donosi Savet glasovima većine. U dosadašnjoj praksi Senat je Savetu prosleđivao jednog kandidata, a Savet bi ga samo potvrdio. Time se formalno čuvala autonomija Univerziteta jer je odluka o rektoru zapravo donošena među predstavnicima akademske zajednice, odnosno u samom Senatu.
Praksa je ove godine promenjena
Ove godine praksa je promenjena. Pred Senatom su se našla dva kandidata i oba su dobila više od neophodnih 16 glasova (Ivanka Popović dobila je 27 glasova, Vladan Đokić 17, a dva glasa bila su nevažeća). Tako je Savet odjednom dobio moć stvarnog odlučivanja o izboru rektora, umesto dosadašnje moći potvrđivanja ili odbacivanja predloženog kandidata. Rezultati glasanja Saveta bili su 23 prema 17 u korist Đokića (jedan glas bio je nevažeći).
Režim je tako napravio krupan korak u preuzimanju Univerziteta, a članovima akademske zajednice ostalo je da se zapitaju šta nam se desilo. Tako smo dobili dve različite interpretacije ovog događaja. Mogli smo ih čuti na jednom mestu, u popularnoj političkoj emisiji Utisak nedelje, emitovanoj 30. maja.
Profesor Pravnog fakulteta Boris Begović tvrdio je da je Savet glavni krivac jer je glasao protivno većinskoj volji Senata kao reprezenta volje univerziteta. Među članovima Saveta, primetio je Begović, bila su 23 predstavnika akademske zajednice, što je dovoljno za izbor rektora.[1] Sav teret, dakle, pada na akademske predstavnike u Savetu, dok univerzitet, na čelu sa Senatom, ostaje čist. Njihov stav je jasan i ispravan, ali je režim uspeo da pobedi zahvaljujući nekoliko kolaboranata iz Saveta.
Profesor Filozofskog fakulteta Ognjen Radonjić imao je potpuno drugačiji stav. On je smatrao da sva odgovornost leži na Univerzitetu i Senatu. Režim godinama unazad degradira Univerzitet, od promene zakona do legalizacije lažnih doktorata, na šta Senat sve vreme ćuti. Čak i kada je Malom oduzet doktorat, nastavlja Radonjić, Senat nije učinio ništa da posledice snose i saučesnici u ovoj akademskoj prevari. Na kraju, kada je u pitanju poslednji čin izbora rektora, Senat je morao znati sastav članova Saveta, među kojima je 12 predstavnika vlasti, četiri predstavnika Đokićevog rektorskog tima i šest članova koje bira Studentski parlament, tradicionalni režimski saveznik. Drugim rečima, Senat je znao da, ukoliko Đukiću dodeli barem 16 glasova, on gotovo sigurno postaje novi rektor. Uprkos tome, stručni organ Univerziteta glasao je kako je glasao i zato odgovornost leži na svim članovima akademske zajednice, a ne samo na kolaborantima iz Saveta.
Odgovornost
Dok je Begović pokušao da spasi dušu Univerziteta, braneći time i sebe i svoje kolege i studente, Radonjić nas je suočio sa odgovornošću. Apsolutno svi zaposleni na univerzitetu, direktno ili indirektno, učestvovali su u režimskoj pobedi. Neki su birali dekane, neki su u Senatu stali uz režim, a neki su u Savetu Univerzitetu zadali konačni udarac. Oni koji su svoje odluke donosili časno i pošteno nisu se upuštali u prevelik rizik da budu dovoljno glasni. Sada je ulog mnogo veći, a borba koja je pred nama neupredivo teža.
[1] Ponovimo još jednom, Savet ima ukupno 41 člana, te je za izbor rektora neophodan 21 glas.
