Čas njemačkog jezika:
Profesor kaže: Nijemci su jako kulturan narod. Uvijek vas persiraju.
Učenici ne vjeruju.
Profesor kaže primjer:
Geh nach Hause (Idi kući)
Gehen Sie nach Hause (Idite kući – persiranje)
Profesor pita: Koja je razlika u ova dva primjera?
Žoharka odgovara: Pa, prvi primjer su Bosanci, a drugi Nijemci.
&
I, šta misliš?
Okrenem se prema žoharki koja me odjednom pita šta mislim. Šta šta mislim?
– Pa pričam ti pet minuta, nemoj reći da me nisi čula.
– O... Izvini... Nisam, ne znam šta je bilo. Izvini, je l' možeš ponoviti?
– Ma de ba!
Naljuti se i okrenu mi leđa. Buljim u nju. Nisam ljuta što se naljutila. Usta mi otvorena, ne vjerujem. Gdje li sam bila u tom trenutku...
Postajem senilna.
Puding uvijek stoji u trećoj ladici. Ja se vraćam iz šetnje, hladno mi i odlučim napraviti puding i pojesti ga dok je vruć. Prije nego što sam izašla, gledala sam neku emisiju o duhovima.
Otvorim ladicu i izvadim puding.
Ne znam gdje je mlijeko. Znam da ga ima, nije u frižideru. Shvatim da ga nema, pa puding vraćam u ladicu. Tad vidim mlijeko na stolu. Ah da. Izvadila sam ga maloprije.
Otvaram treću ladicu da uzmem puding, a pudinga nema. Odmaknem se i gledam po kuhinji. Počinjem paničariti.
Ooooh pudinže, gdje si?!?!?!
&
Godine 2010. imala sam jedanaest, pa pretkraj godine dvanaest godina.
Otkrila sam bend/grupu od pet momaka i potpuno se zaljubila. Otad pa do otprilike prošle godine sam imala njihove postere zalijepljene po zidovima sobe, sve albume, sve poveznice, sve. Potpuno luda za njima.
Onda sam skinula postere, soba se okrečila i ja sam kao odrasla. Soba je postala drugačija, a i ja. Počela sam slušati neku drugu dobru muziku. Moji momci su odrasli i svi našli svoje djevojke. (Možda neko i momka. Samo kažem.)
I dalje sam ih voljela, jer sam odrasla sa njima. Samo sam shvatila da oni i dalje prave muziku za dvanaestogodišnje djevojčice, a ja to više nisam.
Jučer je izašao njihov novi spot. Gledam ga i plačem. Svejedno sam plačljiva ovih dana. Ovo je najljepši spot koji sam ikad vidjela. Oops. Ludost se vraća. Stvarno?
Puštam spot mami i tati i oni se raznježe.
Tata mi pušta njihov spot od prošle godine. Ne vjerujem. On je bio najponosniji kada sam skinula postere i pitala ga da mi ispriča sve što zna o Pink Floydu.
Pušta njihov prvi spot. Shvaćam da tu imaju po šesnaest godina. Ja sad imam šesnaest godina. Gledam njihova lica i osjetim kovitlanje kiselina u stomaku.
Drugačiji su. Svi smo drugačiji. Svi smo odrasli. Ježim se.
Sve je bilo puno lakše kad su mi oni bili jedine simpatije. Smijem se i idem u krevet. Lijepa noć.
&
Sjedim na plastičnoj stolici nasred livade. Podmetači mi dva debela vunena čupavca koje inače ne podnosim, ali sada dobro dođu, jer, pod jedan: griju, a pod dva: ne osjetim bockanje, jer imam na sebi još tonu odjeće.
Ta tona podrazumijeva: štrample, dvoje čarape i futrovane čizme, samtane hlače, majicu kratkih rukava, debelu košulju pa preko toga stari džemper koji sam našla na vikendici. Preko toga zimska jakna i nekako sam uspjela navući još i prsluk. (XXXL broj – a u toj situaciji mi taman. Čudno.)
Oko vrata šal tako da jedva mogu micati glavu – na kojoj je kapa, a na rukama debele rukavice i još preko svega toga debela deka.
Vakuum. Ne osjetim ni sebe ni okolinu. Ali, makar mi je toplo.
U krilu mi se grije atlas. Vidim samo desetak centimetara od vrha, jer je to maksimum koji mogu pomaknuti glavu. Pošto mi je dosadilo gledati samo sjever, okrenem atlas udesno. U prvom planu mi Veliki Britanski otok. Šetlandska ostrva. OK. Šetlandska ostrva su jedna od pet skupina ostrva koja pripadaju Velikoj Britaniji. Profesor nam nikad nije rekao da li tamo ljudi žive.
Primičem atlas još malo svojim očima i buljim u otočić. Vidim samo tačkice, a onda one rastu. Postaju ljudi. Djeca se igraju na plažama, roditelji se smiju, neki zgodan momak mi maše... U tom trenutku mislim: Mora da neko od njih traži nešto na svojoj karti. Za oko će mu zapasti velika tačka koja sam ustvari ja i uvući će ga nekakva crvotočina (Jeste li gledali Interstellar? – Meni je super!) i bit će tu sa mnom. Zdravo, novi prijatelju.
Nekako dižem glavu prema nebu. Buljim u trag aviona na nebu i razmišljam kako možda neko baš u tom trenutku bulji kroz prozor i baš u tom trenutku nas dvoje imamo intenzivan kontakt očima, samo to ne znamo.
Uh, već mi je hladno.
&
Žohari slušaju, pa prekidaju, pa govore šta misle, jer su već odrasli ljudi. Znaju šta je politika, naravno, ne definiciju, jer kome treba definicija. Oni znaju šta je politika.
Moji prijatelji žohari kažu da si domoljub ako slaviš Božić i Bajram i ako ne želiš otići na školovanje iz države. Naravno, pošto im ne trebaju definicije, oni ne znaju kada je Dan državnosti Bosne i Hercegovine.
– U utorak se ne ide u školu!
– Čuj, ne ide? Štooo?
– Nemam blage. Nešto k'o neki praznik, nemam blage.
Dobro, ovaj dijalog odraslih ljudi i domoljuba je bio prije ČOZ-a, kada je profesorica prosvijetlila žohare i dala žoharki da pročita tekst o Danu državnosti, jer tako drugi razredi obilježavaju Dan državnosti u mojoj gimnaziji.
Foto: E. K.
Stanite! Žohara u žitu ima još:
Čitajte i tekstove Damira Dvornikovića:
... i mnoge druge.
Ko čita, ne skita!