Hrvatski su televizijski komentatori, u specijalnoj emisiji nakon objavljivanja rezultata referenduma o definiciji braka, nekoliko puta pobjedu konzervativne opcije nazvali približavanjem Hrvatske Balkanu. Misleći pri tome na Bosnu, Srbiju, Crnu Goru itd.
Ta je njihova opaska naravno vrlo priglupa, jer samo priglup čovjek može pomisliti da se Hrvatska ikad s takvog Balkana odmakla. Međutim, ona je i vizionarska, jer će se takvi referendumi i sa istim ishodom ponavljati u svakoj od balkanskih čekaonica za EU.
I rezultati će biti isti. Jer je kler na isti način prisutan u javnom prostoru svakog pačvorčeta bivše Jugoslavije. Vjera je odvojena od države samo deklarativno, u stvarnosti je od države odvojen razum.
Rezultati referenduma, ali još gore, bezidejnost i nemoć tzv. ljevice, imaju svoje uzroke, a jedan je od ključnih protjerivanje nauke iz škole i ustupanje tog prostora vjeroučenju i grudoljublju. I neće se ništa promijeniti, osim na gore, sve dok djeca umjesto bajke o tri mudraca i zvijezdi na nebu ne budu čitala zapisnik o Đordanu Brunu i lomači na zemlji.
Međutim, Đordano Bruno zauzima tek par centimetara na hektarima udžbeničkih stranica, za razliku od kvazitolerantnih lekcija o ljubljenju Boga na crkvom propisani način.
Kako je do te izdaje došlo, prosvjetiteljske ideje, u srcima prosvjetnih radnika, opisao je davno Bertold Breht.
Bertolt Brecht
Onima koji su legli na rudu
Da ne bi izgubio hleb
U vremena sve većeg tlačenja,
Poneko je rešio da istinu
O zločinima režima koji brani izrabljivanje
Više ne kaže, ali da,
Isto tako, ne širi laži režima, dakle, da,
Doduše, ništa ne razotkriva, ali
Da ništa i ne ulepšava. Onaj ko tako postupa,
Samo izgleda kao da još jednom potvrđuje kako je rešen
Da ni u vremena sve većeg tlačenja
Ne izgubi obraz, a, u stvari,
Samo je rešen
Da ne izgubi hleb. Da, ta njegova rešenost
Da ne kaže neistinu služi mu da bi odsad
Prećutkivao istinu. To je, doduše, moguće
Samo izvesno kratko vreme. Ali i za to vreme,
Dok još ulaze u kancelarije i redakcije,
U laboratorije i u fabrička dvorišta kao ljudi
Iz čijih usta ne izlazi neistina,
Već počinju bivati štetni. Ko ni okom ne trepne
Na prizore krvavih zločina, daje im, naime,
Privid prirodnosti. On time
Strašno zlodelo prikazuje kao nešto neupadljivo poput kiše,
A i neizbežno poput kiše.
Te tako već svojim ćutanjem podržava
Zločince, a ubrzo će
Primetiti da, kako ne bi izgubio hleb,
Ne samo što mora da prećutkuje istinu nego je
Primoran i da govori laži. Blagonaklono
Tlačitelji prihvataju onoga ko je spreman
Da ne izgubi hleb.
On se drži kao da nije podmićen,
Jer ništa mu nije dato, samo što mu
Ništa nije ni oduzeto.
Kad nazdravičar,
Dižući se od stola vlastodržaca, otvori usta
Pa mu se izmeđ zuba
Vide ostaci ručka, njegova se
Slavopojka sluša sa sumnjom.
A slavopojka onoga
Ko je još juče grdio i nije bio pozivan na pobedničku gozbu
Vredi više. On je
Ipak prijatelj potlačenih. Oni ga znaju.
Što on kaže, to i jeste.
Što ne kaže, to i nije.
A on, evo, kaže
Da nema tlačenja.
Najbolje je ubici
Da pošalje brata ubijenoga,
Koga je potkupio, da potvrdi
Kako mu je brata
Ubila cigla s krova. Prosta laž, doduše,
Pomaže onome koji neće da izgubi hleb,
Ali ne zadugo. Ima i odviše
Od njegovog soja. Ubrzo,
On upada u neumoljivo takmičenje svih onih
Koji neće da izgube hleb: više nije dovoljna samo spremnost da se laže.
Potrebno je umenje, zahteva se strast.
Želja da se ne izgubi hleb spaja se
Sa željom da posebnom veštinom i najbudalastije trabunjanje
Stekne neki smisao, da se neizrecivo
Ipak iskaže.
Uz to, takav mora tlačiteljima
Da kadi više od ostalih, jer je
Pod sumnjom da je jednom ranije
Ocrnjivao tlačitelje. Tako
Oni što znaju istinu postaju najljući lažovi.
A sve to traje samo
Dok neko ne dođe i dokaže im
Nekadašnju čestitost, ranije poštenje; a tada oni
Gube hleb.
(preveo Slobodan Glumac)
