Krajem februara, u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, zbog „nesporazuma“ sa publikom prekinuto je izvođenje Sofoklove tragedije „Antigona“, koju su u okviru programa „Školska lektira u pozorištu“ glumci igrali za učenike prvih razreda Srednje ekonomske i Tehničke škole. Vest o ovom događaju brzo se raširila u domaćim medijima pod naslovima poput „Srednjoškolci prekinuli izvođenje predstave“ ili „Skandal u Novom Sadu: đaci vikom i urlanjem prekinuli predstavu Antigona“. Glumci su se posle prekida požalili novinarima da su đaci dobacivali „crkni“, „plači“ i „hoćeš li umreti više“ te komentarisali – „nije ni čudo što su muškarci u Srbiji pederi kad nose haljine na sceni“. Neki od učenika su i pričali telefonom – što je sve zajedno navelo jednu od glumica da skrhano prizna da su se borili koliko su mogli, ali nisu uspeli da predstavu dovedu do kraja. S pozicije naknadne pameti, organizator je rekao da posle svega misli da „Antigonu“ možda treba igrati za starije uzraste, te da se verovatno radi o grešci u nastavnom programu kog su se oni, nažalost, slepo pridržavali. Nastavnici su na sve to dodali da je mnogim učenicima to bila prva poseta pozorištu, što bi valjda trebalo da objasni njihovo nedolično ponašanje.[1]
Ovako plasiranu vest pratio je niz negativnih komentara o mladim ljudima danas i njihovoj nekulturi, neobrazovanosti, nevaspitanosti, o roditeljima koji ne vode računa o svojoj deci, o svetu koji propada. Za mnoge, događaj iz novosadskog pozorišta prava je slika stanja društva u kome živimo. Podigla se moralna panika u kojoj su svi usplahireno zahtevali da se nešto preduzme i postojeća loša situacija promeni; ali šta tačno da se preduzme i kako – to niko nije umeo da kaže.
Dakle, šta da se radi? Za početak, više je nego očigledno da je đake trebalo pripremiti za odlazak u pozorište. Iz opisa čitavog događaja, kao i iz naslova programa „Školska lektira u pozorištu“, dâ se naslutiti da je organizatorima bio cilj da deca umesto čitanja drame pogledaju predstavu. Ako je to tako, učenici su potcenjeni na više načina. Prvo, učenicima je jasno da dramu uopšte ne moraju da pročitaju jer su posledice za nečitanje lektire zanemarive. Drugo, kao da su nastavnici i kreatori programa neopravdano pretpostavili da je za đake jedini motiv da odu u pozorište to da izbegnu čitanje kod kuće (utisak je da su se ovde u ulozi vaspitača našli nekadašnji „loši“ đaci). Takva računica je očito pogrešna. Đaci su u tom uzrastu po prirodi stvari radoznali, i umesto što se računa na njihovu lenjost, daleko je pametnije igrati na njihovu radoznalost.
Učenike nikako nije trebalo voditi u pozorište pre nego što pročitaju Sofoklovu tragediju i o njoj razgovaraju na času (ili više časova). Ako učenici već na prvom koraku jasno stave do znanja da ih ne zanima da čitaju dramski tekst, nastavnik ili nastavnica ne treba da odustanu. Naprotiv, učenicima treba dati valjane razloge zbog kojih je u njihovom interesu da se upoznaju sa tim tekstom. Ako ni to ne pomogne, onda je u najmanju ruku potpuno jasno da učenike posle toga ne treba voditi u pozorište, bar ne da gledaju tu predstavu.
Koji su razlozi da učenici pročitaju „Antigonu“? To što je reč o delu jednog od trojice velikih klasičnih pisaca tragedija, te o jednom od najvažnijih dramskih tekstova svih vremena, koji ima dugu tradiciju izvođenja i tumačenja – nije dovoljan razlog. Treba ukazati i na veze koje se danas mogu uspostaviti između te drame i okruženja u kome žive đaci. Tek pošto se one otkriju, ima smisla govoriti o kontekstu u kom je drama nastala i prvobitno se izvodila, te o istoriji njenih kasnijih izvođenja i tumačenja. Druga važna stvar na koju treba skrenuti pažnju učenika jeste sam jezik tragedije. Učenike jednostavno treba pitati da li im je on jasan i ako nije, dati objašnjenje za specifičan jezik kojim je tragedija napisana. Drugim rečima, i odrasliji i iskusniji čitaoci imaju problema s takvim jezikom, pa bi bilo previše od đaka očekivati da probleme u čitanju rešavaju samostalno, bez pomoći nastavnika.
O čemu govori „Antigona“? Sva je prilika da bi đacima, a učenicama pogotovo, najzanimljiviji bio buntovnički aspekt te tragedije. Tu je naprosto reč o pobuni pojedinca protiv vlasti, a posebno je interesantno to što je taj pojedinac jedna mlada žena (po svemu što znamo, najverovatnije je reč o njihovoj vršnjakinji). Možda bi bilo dobro poći od pitanja šta bi njih navelo na jednu takvu pobunu i tako učenike zainteresovati da saznaju nešto više o motivima Antigone, koja je smogla dovoljno snage i samopouzdanja da ustane protiv vladara koji otelovljuje čitavu političku zajednicu. (U tom smislu, „Antigona“ bi se mogla čitati i kao neka preteča žanra obrazovnog romana, to jest kao priča o odrastanju koja u Sofoklovom dramskom tekstu ima tragičan kraj.) Đacima se može sugerisati da posebno obrate pažnju na „pogled na svet“ koji zastupa Antigona i na „pogled na svet“ na koji se poziva vladar Kreont. Rekonstrukcija svetonazora koji su predstavljeni u drami treba da krene od onoga što je dato u samom tekstu, da bi se onda prešlo na niz kasnijih tumačenja tih suprotstavljenih pogleda na svet.
Nastavnici književnosti su na studijama svakako učili o tome da se tu s jedne – Antigonine – strane nalazi matrijarhalni, partikularni, na krvnim vezama zasnovani poredak zajednice, dok s druge strane Kreont otelovljuje univerzalni, objektivni, na zakonima zasnovani poredak društva (ovo tumačenje prvi je jasno artikulisao Hegel). Tu sliku onda treba relativizovati, pa reći da je u pozorišnim izvođenjima Kreont često bio simbol autoritarnog vladara i diktatora, a Antigona oličenje pobunjenog pojedinca.[2] U tumačenjima koja dramu razumeju na takav način, Antigona otelovljuje koncept „prirodnog zakona“, dok Kreont zastupa „pravni pozitivizam“. Siguran sam da bi đacima bilo zanimljivo da se obaveste o ta dva koncepta, koji na posredan način uvode i pitanje o legitimnosti vlasti. Konačno, može se napomenuti da je Antigona ponekad služila i kao slika feminističkog otpora društvenoj prisili koju institucionalizuje država (tako je vidi, recimo, poznata feministkinja Judith Butler).[3] Odatle se razgovor ponovo može vratiti na pitanje kako đaci vide društvo u kome žive i koliko prostora im se otvara za njegovo menjanje.
Kao i druga velika književna dela, „Antigona“ nosi u sebi više značenja. S obzirom na događaje iz devedesetih – etničke sukobe i etničke principe na kojima se temelji posleratna politička zajednica – sva je prilika da bi učenici imali šta da kažu o krvnom srodstvu (u ime koga nastupa Antigona) kao temelju na kome se zasniva zajednica (to bi ujedno bila i prilika da se objasni i kritički protumači „narativ“ ili „mit o zajedničkom poreklu“ koji utemeljuje etničku grupu). Kada se drama pogleda iz tog ugla, otvaraju se nove mogućnosti za formiranje naklonosti ili odbojnosti prema likovima u tragediji. Nesumnjivo je bitan i ključni motiv drame – sahranjivanje mrtvih tela. „Okidač“ koji pokreće dramski sukob je Kreontova zabrana da se sahrani mrtvo telo Antigoninog brata Polinika. To je zabrana kojoj se Antigona odlučno suprotstavlja po cenu života. Može li se ta tema dovesti u vezu sa potragom za telima osoba koje su „nestale“ u postjugoslovenskim ratovima iz devedesetih, pitanje je za koje mislim da su đaci dovoljno zreli da o njemu i njegovim posledicama argumentovano promisle. Ta tema se dalje može proširiti i na „političke sudbine“ mrtvih tela uopšte na ovim prostorima.[4]
Ako bi došlo do jednog ovakvog ili sličnog čitanja i razgovora, u kome bi đaci dobrovoljno i zainteresovano učestvovali, imalo bi smisla organizovati i posetu pozorištu. Tada više ne bi bilo bitno ni to da li su učenici pre toga bili u pozorištu ili ne. (S tim u vezi, ne bi bilo naodmet s učenicima porazgovarati i o tome kako oni vide redovne posetioce pozorišta; slutim, naime, da se u novosadskom slučaju jednim delom radilo i o neosvešćenoj klasnoj reakciji.) Moj predlog je, dakle, sledeći: osnovu za razgovor o drami i predstavi „Antigona“ treba tražiti u ključnom motivu Sofoklovog teksta – pobuni pojedinca protiv (autoritarne) vlasti. Pri tom treba insistirati na tome da drama pored ostalog jasno pokazuje i to da svaki oblik državne prisile mora biti opravdan (legitimisan) na prihvatljiv način, kao i to da u svakom trenutku postoji više vrednosnih sistema koji pretenduju na važenje unutar jedne iste (političke) zajednice.
Na kraju, ako glavna tema „Antigone“ jeste pobuna – protiv čega su se onda (i ne znajući to) pobunili đaci u pozorištu? Šta je to što su oni odbili da gledaju? Ispostavlja se da oni nisu hteli da vide upravo priču o pobuni. Bunt đaka bio je, iz pukog neznanja i – po mom mišljenju – lošeg pedagoškog rada, okrenut protiv same mogućnosti pobune protiv nepravde i menjanja društva nabolje. Ili, ako je pobuna u ovom kontekstu prejaka reč – protiv prava da se preispituju principi na kojima se temelji politička zajednica. Iz ugla postojećeg sistema, gledaoci „Antigone“ pokazali su se kao odlični đaci koji pružaju (od strane države) priželjkivani otpor i samoj pomisli na to da su pozvani da preispituju sistem. Tako gledano, svi su – glumci, nastavnici i đaci – odlično uradili svoj posao. Moralna panika koja se potom podigla služi samo kao zavesa koja treba da prikrije prave ciljeve obrazovanja – održavanje postojećeg stanja. Otuda i skretanje pažnje na same đake umesto na moguća rešenja problema. Učenici koji su se na ovaj način „pobunili“ pokazali su se očekivano poslušnima i učinili su uslugu sistemu koji ne dopušta da se preispituje i razmišlja o njegovoj promeni. Problem takvog sistema uvek su samo đaci koji nisu dovoljno poslušni.
[1] Informacija o događaju dostupna je na http://www.021.rs/Novi-Sad/Vesti/Srednjoskolci-prekinuli-izvodenje-predstave.html (poslednji pristup 22. 3. 2014).
[2] Dobar sažet pregled starijih tumačenja „Antigone“ i uverljivu kritiku Hegelove interpretacije te drame čitalac može naći u Albin Leski, Grčka tragedija, prev. Tomislav Bekić (Novi Sad: Svetovi, 1995), str. 138-146.
[3] Džudit Batler, Antigonin zahtev, prev. Tatjana Popović (Beograd: Centar za ženske studije i istraživanje roda, 2007).
[4] Kako se to može uraditi, i kako se u načelu može osmisliti izvanredan čas o „Antigoni“ pokazao je 14. aprila 2011. u Užičkoj gimnaziji Predrag Lucić. Transkript tog časa vidi u Predrag Lucić i prošireno I1, „Ako je iko iole čovek...“, Tekstura br. 3 (2012), str. 28-30. Dostupno na http://grupa484.org.rs/sites/default/files/TEKSTURA%20br.%203.pdf (poslednji pristup 24. 3. 2014).
