Maturantica iz Pelagićeva Stefanela Tatomirović na kraju svog školovanja u OŠ Vaso Pelagić dobila je na poklon matursku haljinu i ikonu kao nagradu za učešće na takmičenju u pisanju lijepih sastava, koje je organizovao Sabor Kola srpskih sestara, ali je morala napisati dva rada – u prvom je promašila temu!
Sabor Kola srpskih sestara (Srbija, Republika Srpska, Hrvatska, Crna Gora) 2018. godine raspisao je konkurs za najljepši literarni sastav na temu Srpski vojnici na Krfu, a nagrada za prvo mjesto trebala je biti putovanje na Krf u Grčku. Na konkurs su se, između ostalog, prijavile tri organizacije iz RS-a, među kojima je bilo i Kolo srpskih sestara Sveta Petka iz Pelagićeva.
Učenica Stefanela Tatomirović napisala je sastav i predala ga razrednici, nastavnici Zorici Mitrović, koja je đake i informisala o konkursu, a nastavnica je njen rad proslijedila predsjednici Kola srpskih sestara Ljiljani Tadić.
Par dana kasnije nastavnica mi je rekla da napišem novi sastav jer onaj nije dobar, a ja kao lijepo pišem, priča Stefanela. Napominje da se prije početka pisanja sastava konsultovala sa svojim profesorom istorije Aleksandrom Vasićem koji joj je ispričao priču o Neznanom junaku i spomeniku na Avali, te je uputio na sarajevske i novopazarske izore.
Shvatila sam da je Neznani junak bio godište mog pradjeda i da su obojica ratovali na istoj strani, iako je moj pradjeda bio pravoslavac, a Neznani junak musliman. To me inspirisalo da napišem svoju priču, priča Stefanela.
Po završetku konkursne procedure u zbornici su nastavnici negodovali, a sastav je izazvao šok i nezadovoljstvo jer nije podoban i jer učenica Tatomirović nije odgovorila na temu konkursa.
Profesor Vasić je na prvi poziv Školegijuma bio raspoložen da razgovara o ovom događaju, ali se kasnije predomislio. Drugi nastavnici nisu bili raspoloženi za razgovor na ovu temu.
Stefanela Tatomirović kaže da je njen drugi sastav, napisan na nagovor nastavnice, mnogo lošiji od prvog, ali su joj organizatori takmičenja obećali da će po završetku konkursa biti objavljen u zborniku radova učenika iz RS-a.
No, takmičenje je završeno, pobjednik nikada nije proglašen, a ni zbornik nikada nije objavljen.
U Kolu srpskih sestara Sveta Petka kažu da se Stefanela jedina prijavila na taj konkurs.
Napisala je odličan rad, ali nije odgovorio na temu konkursa, te je zato od nje traženo da napiše novi sastav. Konkurs i nagrada nikada nisu realizovani do kraja jer nije bilo dovoljno prijavljenih kandidata iz RS-a, no Kolo srpskih sestara Sveta Petka je učenicu Tatomirović nagradilo novcem za matursku haljinu i ikonom za sjećanje, kaže Ljiljana Tadić.
Učenica Tatomirović je sada prvi razred srednje škole u Brčkom, gdje želi da se učlani u književni klub i piše poeziju, a evo i oba sastava.
Велики рат
„Шта радиш ти, дјечаче, у овом леглу смрти?“ питао сам ситног дјечачића у српској војничкој одори која му је била поприлично велика, у тешким војничким цокулама везаним телеграфском жицом. Вечерао је. Кад ме угледа нагло се трже, стаде му залогај у грлу.
„Не плаши се земљаче, и ја сам Србин, по несрећи на овој другој, проклетој, аустроугарској страни курир. Ал` не бој се, не убија Илија своје сународнике.“
„Нисам ја, јаране, Србин, Муслиман сам. Учествујем, Алаху хвала, на српској страни. Браћа смо ми, мада, како је кренуло, убрзо се нећемо братити. А нисам дијете, имам шеснаес` година. Покупише ме у војску, иако се мајка клела свиме да сам млађи. Ал`, мој јаро, не пита овај рат проклети за године, висину, тежину... само да знаш мислит и да ходаш на обје!“
„Јест, тачно. И мени је шесн`ест. Мене хтјели моји оженити неком тамо, Бога питај одакле. Нит` сам је заглед`о, а камоли да сам је волио. А ја се ко теле зацоп`о у једну твоје вјере. А матер, ни да чује! Обећах јој да се нећу оженити њоме, па ми они нађоше другу. Ал` поче рат, још већа прoпаст по мене и све остале. Мобилисаше ме Аустроугaри. Сад, јаране, не знам би л` гин`о, би л` се враћ`о оној коју не волим.“
„Шта?! Да гинеш?! Еј“, продрма ме, „будало, нећеш ти гинути! Враћаш се ти кући! Жив! Здрав! А и ја одо` својима. Па, побратиме, онда да кумујемо: жениш ти ту своју! Дабоме! А мајка ће ти опростити, чим проба баклаву, кад јој је снаша испече“, рече мој друг. Сулејман, сазнах му и име. Ма, управу је, побиједиће моји Срби, па одох ја у моју ослобођену Посавину. Под моју Мајевицу. Па моју драгу за руку и женим се!
Сутрадан, отпоче битка. Грмила је Авала. Ови проклетници, напали, убише гранатама. Тражио сам са осматрачнице Сулејмана. Нисам га видио, у први мах. Али онда, видјех га. Био је и он на осматрачници. Његово сићушно тијело се држало уплашено. Тресао се. Зелене очи су нагло скакале са мјеста на мјесто. Са предмета на предмет.
Али онда... поново је испаљена граната. Али ова... летјела је тамо гдје сам се најмање надао... летио је пројектил тамо гдје сам најмање желио да оде... на мог друга, мог кума...на Сулејмана. Отровни црни лептир, гладан, летио је с намјером да се нахрани чистим, младим срцем мог друга. Летио је. И слетио. Непријатељски лептир, гладан, слетио је и пролетио кроз срце младог, Незнаног јунака, разнијевши чисто срце по цијелој Авали. Тако занесен, изгубљен, нисам ни примијетио кад и како се битка завршила. Знам само да сам, после, узео тијело свог несрећног друга и закопао га. Са њим, закопао сам и црног отровног лептира, који је свој отров предао у тијело мог друга, отровао га. Али, он није постао отрован, остао је чист. Велик. Велик човјек у малом тијелу, који погибе за име Србије, за слободу и отаџбину! Над гробом, написах на њемачком језику „Овде почива непознати српски војник“. Њима нек остане непознат. А мени ће остати кум. Несуђени. Али знао сам. Одлучио. Оженићу је. Па макар се свијет окрен`о наглавачке, ако може горе од овог.
После овог проклетог догађаја, рат се наставио. Ишао сам са бојишта на бoјиште. Лутао по фронтовима. Био три пута рањен, и сваки пут молио сам Бога да преживим. Молио Бога. Јер сам на неки начин дао заклетву разнијетом јуначком срцу свог друга. Заклетву да ћу преживјети ову пропаст. Пропаст свијета. Да нећу пропасти. Да ћу побиједити. Али смрт. За себе. А и моји Срби ће побиједити ову пакосну силу.
Рат се завршио. После проклетства које смо збацили са себе, нисам се вратио у родну Посавину, као што је учинио мој рођак. Отишао сам да вратим пушку, коња и списе које сам чувао. Након тога, побјегао сам. Отишао. Право за Београд. Тамо промијених име. Умјесто Илија, назвах се Јован, по мом брату. Oдлучих тако и да му се јавим. Послах му писмо, рекавши да сам жив, здрав, читав, да сам промијенио име и да живим у Београду. Али, одговор никад не добих. Сазнао сам после од неких мојих старих познаника да је мати умрла, као и отац. Јово је одрастао. Али је болестан. Моја драга се није удала, још ме чека. А то ми ули наду и наведе ме на размишљање, ковање плана.
Ево и сад размишљам о томе, док сједим пред једном од београдских кафана и читам новине. И наилазим на чланак. Ускоро, отварање Мештровићевог споменика посвећеног Незнаном јунаку. Па чекај! Није ваљда? Није ваљда то...он?! Мој друг... није ваљда то стварно он?! Читајући чланак све више сам био сигуран у то... али кад наиђох на „...срце је остало разнијето по Авали...“ био сам готово па потпуно сигуран... То је он! Еј, мој јуначе, сигурно се смијешиш одозго, док ти те зелене очи сијају најљепшим сјајем. Постао си славан. Али ипак... непознат... немој да те то брине, кад си постао симбол, појам, за све Незнане јунаке српске.
Обукао сам се свечано. Желио сам одати пошту своме другу. Корачао сам полако уз степенице, ка предивно урезaном споменику. Заиста, то је дивна грађевина направљена од најљепшег мермера. Подсјећала ме на један од оних, такозваних, саркофага. Стубове те грађевине представљале су жене.
Шест жена држале су својим тијелом импозантну грађевину. Мене су оне асоцирале на мајке, све мајке српске. Заиста, као што су оне својим тијелом држале ову грађевину, биле њени главни стубови, тако су наше мајке биле стубови ове државе. Оне су родиле све српске јунаке и јуначине. Оне су, исто колико и њихови синови, биле задужене за стварање ове државе. Јер, да њих није било, не би било ни јунака, а без јунака не би постојала ни ова држава. Све оне су, како је и Мештровић желио, представљале лик по једне мајке, из сваког дијела краљевине.
А одједном... понесоше ме емоције, изазване ликом једне од њих. Била је то жена у босанском одијелу. Да, сјетио сам се... личила је... била је стварно слична њој... мојој мајци... мојој Тоди. Кроз главу ми је пролазио њен лик, као кроз маглу, густу маглу, била ми је далеко, расплетене дуге сиједе косе, крупних тамних очију, које наслиједих; као да ме дозивала... Отворих очи, али није било ту мајке. Одавно је моја Тода под земљом, али и на небесима. Само је кости оставила овдје, она је још жива, али на небесима. Постоји моја мати још, али сада на два мјеста, и у земљи и на небу. Знам ја да би ми она опростила и кад бих се оженио Муслиманком. Вољела би она снајку и унучад. Опростила би. Трпила би да свијет оговара и олајава. Трпила, јер је она најсрећнија била кад смо ми били срећни.
Око мене је, овдје на земљи, била маса свијета. Сви су причали о Незнаном јунаку. Хвалили његово јунаштво, јунаштво цијеле српске војске. Хвалили су импозантну, нову грађевину, која је некако, представљала саму круну на врху Авале. Неки су причали, коментарисали, слутили ко је био тај јунак. Говорили су како су га познавали. Откривали његов идентитет. Али нико није ни поменуо шеснаестогодишњег дјечака, Муслимана. Него су сви величали Србе. Ни не помишљајући да би то могао бити Муслиман. Та чињеница ме помало избезумила. Наљутила. Имао сам осјећај да црвеним. Ватра ми је ударала у образе. Управу је био мој Јунак. Мржња је почела да влада нама. А ко је крив? Сви смо криви!
Одједном... трже ме из тог тешког размишљања њежан додир. Додир који у мени изазва милион трнаца који ме цијелог прожимаше. Сав се најежих. Нагло сам се, као неком вишом силом вођен, окренуо и угледао… њу. Преда мном стајала је непомична, тако дивна, предивна. Расплетена јој је плава коврџава коса досезала чак до кукова. Лепршава плава хаљина, која је савршено ишла уз моје црно одијело, исто тако савршено јој је истицала фигуру. Али, више од свега, моју пажњу су привлачиле сафирноплаве очи, бистре, крупне окице, које су ме тако срећно посматрале.
Од силног узбуђења, од силне среће, загрлио сам је најјаче. Јаче него икад. Јаче него иког. Пригрлио сам њено сићушно тијело уз себе, одигавши је од земље, као да сам желио да је отмем од цијелог свијета. Загрљај ми је био узвраћен. И тако пресрећни, загрљени, стајали смо међу свијетом. Многи су нас посматрали. А ми као да нисмо били у овом свијету. Нико није постојао за нас.
„Идемо одавде“, рекао сам јој.
„А гдје ћемо?“, питала је уплашено.
„Не знам. Идемо на станицу. Па гдје било.“
„Али немамо пртљага, ни новца. Ништа. Гдје да идемо овакви… неопремљени?“
„Не брини. Имам ја новца. А пртљаг купујемо путем. Ништа нам сад не треба. Само једно другом. Све и сви остали су небитни.“
Тако смо ми побјегли. Отишли. Првим возом за Русију, отишли смо заувијек. Тако без ичега, са нешто новца у џепу, изгубили смо се у даљини. Никоме се, као ни она, нисам јавио. Тамо, у тој хладној братској земљи, гдје вјероисповијест и националност нису биле битне, добили смо троје дјеце. Наш живот је напокон постао нормалан. Живјели смо напокон срећни. Све до… другог, већег од овог првог зла… Другог свјетског рата.
Рат
Повлачење преко ледених планина било је напокон готово. Стигли смо, коначно, на Крф. Крф, острво нашега спасења, нашег опоравка. Крф, наша последња нада. Сједио сам скривен у неком жбуну. А она, лежала ми је на крилу.
Није она више била румена као ружа, није више корачала онако журно ка прије пар мјесеци, журећи да помогне свакоме. Њене плаве очи, бистре и чисте као најдубљи потоци најљепших и највиших планина, нису ме више гледале онако, са оним посебним сјајем, изазваним љубављу коју је осјећала. Није више била она иста. Била је све супротно. Лежала је беспомоћна, блиједа као смрт, као та проклета смрт. Смрт. Кћи ове халапљиве аждаје. Рата. Та аждаја заједно са својом кћерком, узела ми је све. Све што сам имао. И породицу и некадашњи живот. И њу. Моју принцезу, коју сам као витез чувао од свих зала. Чувао је од аждаје и њене зле кћери, борећи се против њих, као витез. Борећи се за њу и ову моју вољену земљу, као витез, часно. Моја принцеза лежала ми је на рукама, у сну, из ког се никада више неће пробудити. У сну, у који ћу, надам се, убрзо улетјети. Као анђео можда... у ког ћу се претворити.
Имао сам осјећај да дрхтим. Нисам знао да ли је то од хладноће, тифуса или ме то дрмала зла аждаја са својом кћерком. Имао сам осјећај да ми је ово последње. Око мене је свугдје било само зло. Нисам добро распознавао шта се дешава. Преда мном су се преплитали стварност и сјећање. Нисам ништа разазнавао како треба, осим три ствари.
Прва је била она. Видио сам њу. Њену главу у свом крилу, уједно се сјећајући њених бистрих очију, лица, њеног хода... ње. Све остало... за мене... вртило се у круг... око њеног беживотног тијела. Све остало што сам видио било је везано за њу... за нас. За наше проведено вријеме... за све што смо прошли заједно.
Видио сам њено лице које ма забринуто посматрало док сам беспомоћан, скоро као и она сада, лежао у кревету, дрхтећи. Да ли од хладноће или од тифуса. Дрхтао сам тада, као и сада. Она ме гледала забринуто, трудећи се да не примијетим колико је моје стање озбиљно и говорећи:
„Биће све добро... проћи ће... убрзо... преживећеш...“
„Хоћу. Преживјећу, због тебе. Кад се све ово заврши... кад прође... имаћемо петоро дјеце“, рекао сам јој, осмјехнувши се благо. Она ме, послије узвраћеног осмијеха, којим показа два реда бисерно бијелих зуба, пољуби.
„Не, заразићу те!“, рекао сам.
„Нећеш...“, рекла је, мијењајући ми облог. Она је била најбоља особа коју сам познавао. Волио сам је много. Била је тако слична мојој мајци, тако брижна, тако добра... била је тако слична њој... а опет тако посебна. Због те посебности ми се и допала. Због тога сам и желио да буде моја...
Планине. Ледени врхови. Голети. Свуда су стијене. Ледене стијене. Оштре, као да ће исте секунде посјећи било кога ко прође поред њих, ко само помисли на њих. Било је ледено. Провлачили смо се кроз млијечну маглу, не видећи ништа. Био сам у лакој војничкој кошуљи, док је на њој био мој капут. Држали смо једно друго чврсто за руку. Плашили смо се да не нестане једно од нас у овој густој магли, да не нестане... заувијек. Наоколо су се чули врисци, јека и стењање. Људи су повремено, као покошени најоштријим српом, падали низ литице... скотрљало би се по неколико исцрпљених војника, жена или чак... дјеце. У тренутку би нестајали животи. У тренутку би их прогутала разјапљена уста планине која је била гладна, баш као и овај народ, исцрпљен од рата. Гледали смо то, а нисмо ништа могли учинити... ништа.
Још увијек сам се тресао. Сунце је сијало. Наставило је да сија, упркос томе што је моја најљепша звијезда била угашена. Оно је сада гријало и опорављало српске војнике и припремало их за коначну побједу. А она ће се десити сигурно... вјерујем у то, осјећам. Oна је сигурна готово као и моја скорашња смрт. Сунце је гријало све око мене, али не и мене. Моја је звијезда пала... не може мене ништа више угријати.
Склапам очи... надам се заувијек...
Последње што чујем биле су ријечи:
„Тамо далеко, далеко од мора....“ То је било нешто што сам већ знао, нешто мени познато, из неког разлога... не знам како, али знао сам те ријечи. Из дубине душе, свом својом преосталoм снагом, последњим дахом у грудима запјевао сам са непознатим гласом који допираше негдје из гомиле:
“Тамо је село моје... тамо је Србија!“
Даље.. видио сам само свјетлосни тунел... а на крају њега... чекале су ме њене бијеле руке, њене плаве очи и распуштена плава коса...
Чекао ме неки бољи свијет.. гдје није било више зла... бола... несреће...
А најважније од свега... чекао ме мир... заувијек...
