Ništa nije svetije u očima male dečice od imena učitelja. Roditelji su ga priugotovili da on zato u školu ide da što dobro nauči. Roditelja slabosti imalo je priliku viditi, učitelja u tom ne poznaje. On im je črezvičajno lice, koje se samo knjigama bavi i o lepim i pametnim stvarima govori. Kakva preporuka za njega, ako u tom mneniju kod dece ostane! Ako ništa na sebi ne pokaže, od čega bi se deca smejati morala, a on od uvaženija svoga izgubio. Nužno je, dakle, da učitelj u školi i izvan škole važan i primeran ostane, da se ne poslužuje sramnim rečima i psovkama, od kojih se mala deca na sokaku gnušaju. Prepirati se s drugima o stvarima učenim u prisustvu dece, nije za učitelja probitačno, jer sotim daje njima poznati da njegove reči nisu neoborime.
Događa se da roditelji bezrasudno u školu dođu i s učiteljem za malenkost kavgu zametnu. Ovo učitelj valja da predupredi, niti dopušta da mu se u školi pretpisuje, jer dete mora da se u mneniju održi da nikoga nema nad učiteljem starijeg. Pripoveda se da je neki gospodin s kapom na glavi u školu ušao, koje učitelj, kad primeti, odmah i on kapu svoju metne. Kad ga potom ona za to upita, odgovor dade učitelj da je to učenika svojih radi učinio. Huliti na roditelje pred decom nije probitačno za učitelja, jer on onu ljubov koju je priroda detetu prema ocu ulila, nigda neće moći izgladiti. Sasvim je drugo ako je roditelj poznati nevaljalac, no i onda učitelj neka detetu samo porok i njegova sljedstva pred oči stavlja.
No i roditelji valja da ime učitelja pred decom ne uničižavaju. Često se događa da oni deci zbog njihovog neuputnog postupka učitelju kazati prete, i kad od takove pretnje ispravlenije dece očekuju, neka to ne kvare gaženjem učiteljskog uvaženija. Preterana pak strogost nije najshodnije sredstvo da učitelj ovo uvaženije pridobije; mlogo će više dobiti ako se pred njim uštimava, a uštimavaće se onda ako učitelj, kao što smo kazali, ne povedenije svoje sam dobro pazi. Ko je ljubov i pored ove počitanije kod svojih učenika zadobio, taj je sve dobio. Ljubovlju i blagostiju najbolje se do celi dolazi. Konj, pseto, i uopšte životinja obučava se, detetu pak vospitanije priliči.
Vospitanije ne biva ropski, niti na silu, niti se ikom nametnuti može; vospitanije je za čoveka kao razumno stvorenje, vospitanijem se dobrodetelj ukorenjava, čovečestvo oblagorođava, otečestvo diže. Ovu celj valja učitelj uvek da pred očima ima, s ovom neka leže, s ovom neka ustaje, pa kad lepim uspehom trud svoj uvenčan vidi, neka mu sovest najbolju nagradu dade. Kako je slatko za učitelja viditi negdašnjeg svoga pitomca primerna građanina, polezna otečestvu sina i znatnog u svetu čoveka. Onda se i on radosno teši: „Ovo je moga trud plod, plod moje nege i moga prilježanija.“
1842.
Preuzeto iz: J. S. Popović, Pesme, proza (Novi Sad, Beograd: Matica srpska, 1970, 161-162) povodom 5. oktobra, Svjetskog dana učitelja. Šta je od ovoga, nakon skoro dva vijeka, nadživjelo svoje vrijeme?
