Od trinaest predmeta, nisam bila ni na jednom da me profesor nije prozvao bez dignute ruke. Dvadeset učenika digne ruku, lovac prozove sretnika koji nema ruku u zraku. Ne mogu uvijek isti govoriti!
- Ko zna koji je bio uzrok Križarskih ratova?
U zrak lete sve ruke. Proziva žohara iz zadnje klupe i ovaj šuti.
- Uzrok križarskih ratova?
- Profesore... Ja...
- Šta?
- Mislio sam da me nećete prozvati...
- Zašto si to mislio???
- Jer je kao furka da prozivate one koji ne dignu ruku.
- Čuj furka?
Lovac se nelagodno smije i nastavlja, kao da Uzrok Križarskih ratova više nije bitan.
&
Ali među žoharkama važi da si odrasla kad svakih petnaest minuta na Facebooku dobiješ srce od drugog momka. Brinem se za njih, otpast će im nadograđeni noktići dok svima odgovore... Negdje sam pročitala da je djetinjstvo završeno onog trena kada zaspiš u dnevnoj sobi na kauču i tu se i probudiš. Ništa ne piše za nadogradnju noktiju.
&
Neki žohari ne propuštaju priliku da patetišu. Eno osa! Oj majko mila, ubost će me i umrijet ću jer sam alergična... Kad sam već kod toga, heee da vidiš, jednom sam stala na bumbara i koliko je fuj osjećaj. He, jesi čula da je Mrki našao curu? Ne mogu vjerovati!
Žoharke vrište, profesor maše papirom, a jedan odvažan žohar skače i skida majicu. Pokazuje onmisliisklesanaleđa (kljuca proteine i ide u teretenu, frajer pravi) i zamahuje majicom prema osi. Profesor se dere da obuče majicu, a ja mislim kako će prehladiti bubrege, jer ne nosi potkošulju. Jednim udarcem onesposobljava insekta, a zatim oblači majicu. Pokazuje mrtvu osu kao trofej a zatim je baca u kantu. Gledam u žoharku koja sjedi do mene. Usta su joj otvorena i skoro je balila.
Planeto... svemiru...! Mi smo prvi razred srednje škole! (Gimnazije, to se mora naglasiti.)
&
Žoharka me je pozvala da odem s njom na njen nastup u muzičku školu. Svira gitaru, pa tako nekada imaju nastupe... Dođu roditelji, rodbina, sad evo i ja. To se stručno zove interni čas. Najzanimljiviji su roditelji ovih najmlađih. Čim njihovo dijete izađe na scenu, oni vade telefone, aparate, kamere i počnu snimati. Hem ne vidiš dijete od njih, hem ne čuješ muziku od škljocanja. Onda uživaš u tome koliko su ponosni na svoju djecu. To je lijepo. To koliko te vole dok si mali... Poslije... Pa recimo da već imaju previše snimaka.
&
Žohari prate nogomet. Iza mene sjede dvojica i pričaju o albumu sa sličicama za Svjetsko prvenstvo.
- Otkud ti već toliko?
- Na svakoj trafici su davali jedan besplatan album u kojem dođe po šest sličica. Prošao sam cijeli grad i evo. Šest albuma, 36 sličica.
- Izgleda više...
- Ma jest, uz svaki album sam morao kupiti po još jednu kesicu. 6 x 5 = 30 + 36 džabnih, ukupno 66.
- Predobro! Šta ćeš s albumima?
- Ako ne mognem prodati, pokloniću.
Da ne propadne...
&
Prošle sedmice sam zajedno sa kolegama žoharima radila na plakatu iz biologije. Dobili smo krasnu temu: Voda. Kada smo se prijavljivali, javilo nas se desetak. Neki su odmah odustali, a onda nas je ostalo pet-šest. Podijelili smo zadatke i na dan kada smo se dogovorili da ćemo raditi, jedan žohar zadužen za slike, nije donio slike, druga nije donijela prezentaciju, treći koji se zakleo svojim mozgom da će nam pomoći nije došao. (Pripreme za takmičenje iz matematike.) Onda je četvrti rekao da je njegov dio trebala uraditi peta pa je otišao u kafić, jer se mora naći s djevojkom (nije to glavni razlog). Peta je isto otišla, jer je profesorica rekla da na plakatu ne može raditi više od troje. Odjednom više nije bilo ni one zadužene za pisanje. (Nastup, pa se morala odmoriti i napraviti frizuru.)
Ironija: radiš plakat o vodi, a dehidriraš.
(Ime autorice poznato redakciji)
