U prethodnom tekstu[1] smo videli da čak i kada se škola na filmu brani kao ustanova sa ogromnim emancipatorskim potencijalom, ta odbrana za sobom vuče niz pitanja i problema. Najavili smo da ćemo se tim pitanjima podrobnije baviti u tumačenju filma Half Nelson. Ali, pre nego što stignemo do tog filma, osvrnućemo se na čuveni film o školi Good Will Hunting, koji se u mnogim svojim tačkama dodiruje sa Half Nelson. Iz teksta ćemo, pak, na kraju izaći osvrtom na jedan drugi film – dokumentarac Berlin Rebel High School. Pričama iz stvarnog života učenika i nastavnika u Berlinu, ovaj film postavlja pitanja kao Half Nelson te se, za razliku od američkog filma, usuđuje i da dâ odgovore na njih.
1.
U niz opštepoznatih scena iz filma Good Will Hunting[2] svakako ide i ona u kojoj Will i njegov terapeut dr Sean Maguire razmenjuju misli o dobrim i lošim knjigama iz istorije. Na zajedljiv Willov komentar da bi umesto smeća od istorijskih knjiga koje drži na polici dr Maguire trebao da zaviri u narodnu povest Sjedinjenih Država Howarda Zinna, terapeut spokojno odgovara da bi, pored Zinnove, svakako trebalo pogledati i knjigu o izradi/proizvodnji pristanka koju su napisali Noam Chomsky i Edward S. Herman.
Razgovor je rečit, jer pominjanjem ovih imena obojica sagovornika direktno označavaju vlastite poglede na svet i pozicije sa kojih progovaraju. Will je, sećamo se, izvanredno darovit, ali i izrazito siromašan mladić, u sukobu sa svetom ogoljene socijalne nepravde. On s lakoćom rešava i najteže matematičke zadatke, ali odbija da uđe u sistem visokog obrazovanja jer jasno vidi da su vrata prestižnih univerziteta otvorena isključivo za privilegovanu decu. Njegovo odbijanje da redovno pohađa školu predstavlja nam se kao jasan vid socijalnog bunta. Verbalni konflikt iz bara u tipičnom macho nadmetanju za devojku između socijalno deprivilegovanih mladih radnika i njihovih socijalno povlašćenih vršnjaka studenata upravo je slika klasnog sukoba koji bi Will da isprovocira.
Uputivši Maguirea na Zinna, Will mu naprosto kaže da su mu pravila obrazovne igre – to jest klasne segregacije koju legitimišu obrazovne ustanove – dobro poznata, ali da na njih ne pristaje. Uzvrativši mu Chomskym, Maguire ustvari kaže Willu da su i njemu dobro poznati mehanizmi klasne diskriminacije, o kojima argumentovano u svojoj istoriji piše Zinn, ali ide i korak dalje, pa pokazuje da zna i kako, uprkos tim oštrim i nepravednim razlikama u materijalnom statusu, ljudi ipak pristaju na diskriminatorski poredak, o čemu pak govore Chomsky[3] i Herman razotkrivajući ulogu masovnih medija u izradi/proizvodnji tog pristanka.
Naravno, smisao terapije Maguire ne vidi u ideološkom nadgornjavanju sa Willom. Ne vidi je ni u uveravanju Willa da njih dvojica zapravo stoje na istoj (ideološkoj) strani, koju dele sa levičarskim, progresivnim intelektualcima u Sjedinjenim Državama, kao što su Zinn i Chomsky. Naprotiv, terapeutov posao je da na kraju, uprkos svemu, pa uprkos i očiglednoj nepravdi, te svemu onome o čemu govore i Zinn i Chomsky, privoli Willa da uđe u igru i svoj ogromni talenat za matematiku stavi na raspolaganje kako obrazovnoj zajednici tako i korporativnom kapitalu.
Argument terapeuta je jednostavan – od svog dara veliku korist imaće i sam Will, kao i škola, kao i, na kraju, korporativni kapital. Ali, da bi lečenje uspelo, potrebno je da terapeut izvrši tačno određeni transfer – da klasnu priču prevede u ravan individualne psihe. Willov otpor prema školi i njegovo nepoverenje prema autoritetima nisu proizvodi klasne svesti, kako bi Will to da predstavi pozivanjem na Zinna, nego, naprotiv, rezultat su sasvim posebnog sticaja okolnosti koje su uticale na Willa kao pojedinca te ga oblikovale kao izrazito nepoverljivu i nestabilnu osobu.
Uspeh terapije, a i ta scena je čuvena, događa se u trenutku kada konačno slomljeni Will terapeutu prizna i ispriča kako je kao mali bio fizički zlostavljan. Naravno, terapeut je to, tako nam barem izgleda na kraju, sve vreme znao, pa je mali skeč sa Zinnom i Chomskym zapravo bila tek igra sklanjanja klasnog zastora da bi na površinu konačno isplivala duboko potisnuta i istinski tragična individualna trauma odrastanja pod batinama.
I taman kada se učini da su obojica, i Will i Maguire, izneverili sve što se moglo izneveriti u vezi s progresivnom pedagogijom, čiji su slavni predstavnici i Zinn i Chomsky, događa se još jedan preokret: Will ne odlazi u školu i ne prihvata posao u korporaciji, nego sa devojkom koja mu se sviđa, to jest sa onom koju je osvojio u verbalnoj tuči u baru, kreće na put po Sjedinjenim Državama. Uspeh terapije se tako ne pokazuje kao ulazak u školu i prihvatanje posla u okrilju korporativnog kapitala, nego kao ponovno sticanje sposobnosti da se ima poverenja u drugu osobu – sasvim konkretno, u devojku Skylar.
Sama Skylar je, pak, u galeriji pažljivo izvedenih muških likova u filmu, najslabije razrađen karakter, što ovde primećujemo ne samo kao zamerku na manjkavo iskustvo dvojice tada mladih i očito talentovanih scenarista Matta Damona i Bena Afflecka, već i kao signal da je njena uloga u filmu pre svega instrumentalna – ona je otvorila izlaz iz kritike škole i korporativnog kapitala koji neće voditi ka klasnoj emancipaciji.
Dobronamerni gledalac će, naravno, i u tom kraju videti osudu obrazovnih ustanova i kapitalističke ekonomije, ali će mu tako promaći da primeti da tu zapravo nema ništa od – nazovimo to tako – klasne katarze. Ali, taj kraj ipak nije najniži udarac ispod proverbijalnog pojasa Zinnove klasne kritike američkog društva i njegovih ustanova. Taj udarac će se dogoditi u drugoj polovini filma, kada Willovi siromašni drugari (underdogs bi bio engleski termin za njih, a šugavi psi domaći prevod) praktično daju blagoslov Willu da ih ostavi i zaboravi. Jedan od njih eksplicitno će reći – da sam darovit i pametan kao ti, ne bih više ni tren bio ovde.
Tako Will neće – jer mora ostati moralno čist i privlačan – pokazati manjak solidarnosti sa grupom koja mu je – upravo to će naglasiti terapeut – jedina pružila okrilje i garantovala emocionalnu sigurnost kroz bezuslovnu predanost i solidarnost. Naprotiv, sama grupa će ga osloboditi obaveze da učini nešto za sve njene članove, ohrabrivši ga da pokuša da svojim darom i pameću učini nešto isključivo za sebe. Rekavši mu to, ostali članovi grupe mire se sa svojim lošim položajem jer naprosto nisu ni daroviti ni pametni za nešto bolje. Tako sam film, koliko god bio gledljiv i dopadljiv, postaje upravo ono o čemu piše Chomsky – alatka/instrument za izradu/proizvodnju pristanka, nudeći meritokratiju kao legitimacijski obrazac za diskriminaciju.
Sve je u filmu Good Will Hunting vodilo ka tome da se klasna priča o zloupotrebi škole (to jest meritokratije) za opravdavanje socijalnih razlika izmetne u individualnu ljubavnu priču između dve zaista privlačne mlade osobe/karaktera.[4] To ne bi trebalo da nas iznenadi, jer umesto učitelja istorije, što je bio Zinn, kao pedagoga imamo terapeuta čiji je zadatak, kada se sve do kraja ogoli, da iz Willove buntovne glave izbaci klasne bubice.[5] Šta bi pak bilo sa pričom da umesto terapeuta kao pedagoga u glavnoj ulozi zaista dobijemo filmsku inkarnaciju Howarda Zinna?
2.
Na to pitanje kao da su hteli da odgovore, nepunih deset godina posle filma Good Will Hunting iz 1997, scenaristi filma Half Nelson iz 2006. Ryan Fleck i Anna Boden.[6] Reditelj Fleck će reći da među svoje uzore ubraja kako Zinna, kome stoji zahvala[7] na odjavnoj špici filma, tako i Gusa Van Santa,[8] reditelja filma Good Will Hunting.
Sve što je u filmu Good Will Hunting otišlo u narativni drugi plan, Half Nelson je vratio u središte priče. U vezi s tim je i sam izbor učitelja istorije kao glavnog junaka. Naravno, ne bilo kog učitelja istorije, nego upravo istoričara privrženog idejama i pedagogiji Howarda Zinna. O čemu je tačno reč?
Samo godinu pre nego što je napisao pogovor za novo i, kako se ispostavilo, za njegovog života poslednje izdanje istorije naroda Sjedinjenih Država,[9] 2002. godine Zinn je objavio knjižicu u kojoj su sakupljene njegove reakcije na američku zvaničnu politiku posle terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine. Knjigu otvara Zinnov poziv: Moramo razumeti bol i muku koje ljudi osećaju. Možemo razumeti, takođe, i njihovu želju da kazne i osvete se. Ovo bi moglo zazvučati kao terapeutski pristup iz priče o Willu Huntingu, ali to svakako nije. Jer kao odgovor na bol i kao zadovoljenje želje za osvetom Zinn ne predlaže novi rat, pa bio to i rat protiv terorizma. Naprotiv, razumeti bol i utažiti želju za osvetom znači ustvari saosećati sa svima onima – otvoreno i hrabro iznosi Zinn – koji su u drugim delovima sveta bili povređeni u bombardovanjima ili u terorističkim napadima grupa naoružanih ili podržanih od strane Sjedinjenih Država.[10]
Half Nelson / Ryan Fleck / Hunting Lane Films
Zinnov snažni moralni zahtev da kolektiv istupi kao žrtva i pokaže saosećanje ne samo prema svojim stradalim članovima nego i prema svima drugima koji su patili zbog pogrešnih agresivnih politika tog istog kolektiva – ostao je neuslišen. Međutim, to Zinna nije omelo da pogovor iz 2003. završi jednim citatom kao borbenim pokličem: Pomislim na riječi pjesnika Shelleyja, koje su citirale krojačice u New Yorku jedna drugoj početkom 20. stoleća: Dignite se poput lavova što nakon drijemeža ustaju / U nepobjedivom broju! / Stresite svoje okove, poput rose, na tlo / Koja dok spavaste na vas je pala – / Vas je mnogo, a njih je malo![11]
Ali, već 2006. Fleck, posle Damona još jedan Zinnov učenik, zapitaće se šta to zapravo znači osloboditi se okova i kako se to ustvari radi? Za razliku od Zinnovog pogovora, u scenariju Flecka i Boden nema mesta optimizmu. A za razliku od Damona i Aflecka, Fleck i Boden neće ni pokušati da potisnu klasni aspekt svoje priče. Naprotiv, oni klasno pitanje u filmu otvaraju kao ranu.
Učitelj Dan Dunne (igra ga Ryan Gosling) nastoji da u školi u siromašnoj crnačkoj četvrti ohrabri svoje tamnopute učenike da sudbinu uzmu u svoje ruke i urade nešto dobro za sebe. Rečeno Shellyjevim rečima, kako ih tumači Zinn, on bi od svojih đaka da napravi – lavove. Sasvim u skladu sa postulatima kritičke pedagogije i progresivne škole, on to čini podučavajući ih svojevrsnoj klasnoj dijalektici, a zapravo pričajući im o slobodarskim pokretima i buntovničkim emancipatorskim politikama. Naravno, čitav vek posle emancipatorskih pedagoških eksperimenata, pokušaja i politika, Dunne je bolno svestan velikih ograničenja jednog takvog prosvetiteljskog poduhvata. Čak i u povoljnom okruženju, kritička pedagogija ima svoje limite. Ali, Sjedinjene Države iz 2006, usred ratne mobilizacije i borbe protiv terorizma, te sa neoliberalnim diskriminatorskim politikama ukidanja ili privatizacije socijalnih usluga (od obrazovanja preko informisanja do zdravstva) na svom vrhuncu, daleko su od prijateljskog okruženja za emancipaciju obrazovanjem.
U svom prikazu, jedan kritičar je duhovito primenio dijalektiku iz priče na opis samoga filma. Ovako kritičar:
Teza: Half Nelson je film o stvaranju prisnih veza u učionici. U središtu priče je malo verovatno prijateljstvo između Dana (Ryan Gosling), učitelja istorije koji ne mari mnogo za formalni kurikulum, i učenice Drey (Shareeka Epps), devojčice tihe i zrelije od svojih vršnjaka.
Antiteza: Half Nelson je drama o zavisnosti. Dan možda i jeste na čudan način dobar pedagog, ali je i zavisnik o kreku, što Drey saznaje kada ga bez svesti sa lulom u šaci pronađe u kabini u školskom WC-u.
Sinteza: Half Nelson je politička alegorija, film o kobajagi vizionaru koji želi da promeni svet, ali ne može da se sabere i često je sam sebi najveći neprijatelj. Ne bi bilo učitavanje ako film shvatimo kao komentar o jadnom stanju američke levice.[12]
Fleck je navodno i sam potvrdio ovo tumačenje i objasnio da je ta linija u filmu posledica iskustva dvoje scenarista iz neuspelih protesta protiv rata u Iraku koji je posle 11. septembra bila odlučna da povede Bushova administracija. Ako im je to zaista bila jedina namera u vezi s levicom, Fleck i Boden su onda sklopili priču koja je ispala pametnija od svojih autora. Jer, razlozi za sumnju i rezignaciju učitelja Dana Dunnea ne mogu se redukovati na jedan konkretni istorijski period i sticaj okolnosti. Film daje mnogo više od toga. On pokazuje inherentne nedostatke kritičke pedagogije, kao i obrazovne emancipacije koja se oslanja na meritokratiju.
3.
Znamo da je Paulo Freire,[13] osnivač kritičke pedagogije, svoj obrazovni pristup osmislio za odrasle. I to ne za bilo koje odrasle, nego upravo za one odrasle koji zbog materijalne uskraćenosti nisu dobili šansu da se školuju kao deca. Dakle, koreni freireovske kritičke pedagogije nalaze se u programima za opismenjavanje odraslih. Freire je, u skladu sa svojim religioznim uverenjima, ovladavanje rečima, to jest opismenjavanje, video kao ovladavanje svetom, upravo onako kako to stoji u Knjizi postanja. Samo je pismena osoba u stanju da opiše svet i osmisli ga. A opisati i osmisliti svet iz ugla potlačenih, verovao je Freire, znači ustvari promeniti svet i osloboditi se. Promena dolazi iz tačnog opisa sveta, gde se potlačenost vidi upravo kao to što jeste – potlačenost.
Svi Freireovi pedagoški metodi zamišljeni su sa tim jednim emancipatorskim ciljem na umu. Stoga tu nije reč prevashodno o obrazovanju pojedinaca nego o obrazovanju čitave zajednice ili potlačene grupe, s namerom da se stvori nešto poput kolektivne svesti o zajedničkom lošem položaju i kako ga popraviti. Drugim rečima, jedan od glavnih rezultata freireovskog obrazovanja svakako jeste ili bi trebalo da bude i formiranje ideologije potlačene grupe. Kritički pedagozi ne vide smisao u testiranju individualnih sposobnosti i dometa svakog đaka ponaosob. Uspeh obrazovanja oni mere promenom nabolje za čitavu zajednicu potlačenih.
Iz ovih jednostavnih postavki proističu sve vrline i mane kritičke pedagogije. Vrline su očigledne, a mane se pokazuju tek kada se kritička pedagogija hoće uvesti kao osnovni pristup u obaveznom školovanju za sve. Iako postoje pokušaji da se to uradi, recimo Henryja A. Girouxa,[14] to ne ide lako čak ni kada nema protivljenja. Kritička pedagogija polazi od klasne i ideološke homogenosti zajednice kojoj se obraća. Formalna mreža nacionalnih škola taj uslov naprosto ne ispunjava. Nadalje, kritička pedagogija, ponovimo to, za cilj ima oslobođenje od tlačenja čitavih zajednica, a ne pripremu pripadnika zajednice za više stepene školovanja, što je jedna od osnovnih namena redovne mreže škola.
Konačno, kritička pedagogija legitimaciju crpi iz emancipacije, redovna škola, pak, stoji na meritokratiji. Za meritokratiju je potrebno redovno testiranje, dok za emancipaciju nema testa, to jest ona se potvrđuje rastom kvaliteta života čitave zajednice. Potreba za kritičkom pedagogijom javlja se tamo gde postoji očigledna diskriminacija. Mreža škola za redovno obrazovanje podrazumeva da diskriminacije nema i da su šanse jednake za sve. Tek kada je diskriminacija ukinuta i zaista svi polaze sa istih početnih pozicija i sa jednakim šansama na uspeh, meritokratija može da se prihvati kao legitiman poredak.
Jasno je da su nacionalne mreže škola hibridni sistemi. One su postavljene kao da u njima diskriminacije nema, te da svi polaze sa istih pozicija i sa jednakim šansama, ali se u praksi jasno pokazuje da nije tako. Međutim, od meritokratije se ipak ne odustaje. Half Nelson počiva upravo na tom paradoksu nacionalne mreže škola. Dunne predaje u školi za rasno diskriminisane i socijalno obespravljene tamnopute đake. On im predaje upravo onako kako bi to Zinn, po svemu što znamo, poželeo, koristeći freireovske pedagoške metode stvaranja klasne svesti i njoj prikladne ideologije. Ali, škola u kojoj Dunne radi ne stoji sama za sebe. Ona je deo široke mreže nacionalnih škola i, kao takva, pored emancipacije, mora služiti i selekciji dece prema njihovim sposobnostima, veštinama i znanju.
Sasvim konkretno, to znači da će se iz te škole put ka vrhu, i u obrazovnom i u statusnom smislu, otvoriti tek za pojedinu decu, dok zajednica iz koje ta deca dolaze i zbog čije je diskriminacije i potreban poseban pedagoški pristup, ostaje zakovana za socijalno dno. Stoga u fokusu filma ne stoji samo nemoć levice, nego tu imamo i paradoks inherentan čitavom školskom sistemu. Dunne nije paralisan jer je zavisnik i jer ne može da dovede sopstveni život u red. On je zavisnik jer je paralisan. Njegov život se raspada jer mu sistem unutar koga pokušava da učini nešto za decu ne dozvoljava da bilo šta dobro napravi. On bi mogao pokušati da sistem sruši, ali onda više ne bi bio učitelj, a kao učitelj, ako i ne može da pomogne svima, može pomoći bar nekoj deci – zato Dreya za njega postaje tako važna.
Ali Dunne nije jedini koji se angažuje u zajednici. Njegov pandan iz redova samih potlačenih je Frank (glumi ga izvrsni Anthony Mackie), vođa mesne bande za nelegalnu trgovinu opijatima. Frank zna sve što zna i Dunne. Sistem ne dozvoljava da se popravlja iznutra. Ako te sistem diskriminiše, a ipak hoćeš da ti bude bolje, moraš iskoračiti iz sistema, to jest boriti se protiv njega sredstvima koja on, naravno, ne priznaje kao legalna. Iako je opravdavanje kriminala iz ovog ugla krajnje sporno, Frank će ga u filmu ubedljivo izneti i suočiti Dunna s posledicama. Dunne će, pored toga što je već zavisnik, na to ostati i – nem.[15]
Da li je to izraz nemoći levice? Možda, ali se to onda svakako ne može redukovati na jedan konkretni istorijski period. Pre će biti da je reč o jednom krupnom i nikad do kraja rešenom pitanju levice na Zapadu – reforma ili revolucija?
Berlin Rebel High School / Alexander Kleider / Neue Visionen Filmverleih
4.
Ako su Fleck i Boden bili dovoljno iskreni da problem ogole do kraja i ostave ga bez odgovora, jedan drugi film – nemački dokumentarac Berlin Rebel High School[16] iz 2016 – bez ustezanja odgovara: ako se već ne može uraditi ništa izvan poretka, povinujte mu se!
Kratko ćemo se osvrnuti na taj film kako bismo pokazali da su autori filmova o školi mahom svesni problema i paradoksa sa kojima se nose, pogotovo ako progovaraju s pozicija emancipatorskih politika. Berlinska škola za buntovnike je privatna škola za mlade ljude koji su ispali iz redovnog obrazovanja. To im je druga i ujedno poslednja šansa da se spreme i polože testove posle kojih će moći da nastave školovanje i kvalifikuju se za bolje plaćene poslove.
Iako se u filmu insistira na reči buntovnici, mladi o kojima je reč ustvari nisu zbog svog buntovništva ispali iz škole. Naprotiv, jasno se vidi da ih je škola odbacila jer su bili socijalno deprivilegovani – ili nisu imali dovoljno novca ili nisu raspolagali odgovarajućim kulturnim kapitalom. Ta deca stižu uglavnom iz redova siromašnih, često iz disfunkcionalnih ili razbijenih porodica, ili iz redova imigranata. Jedino što ih čini buntovnicima jeste to što se ne mire s položajem u kome su se zatekli i što posle prvog neuspeha hoće da pokušaju ponovo.
S druge strane, školu su osnovali i vode je sve redom ostareli šezdesetosmaši. U intervjuima sa nastavnicima slušamo ljude koji tačno znaju kako sistem radi te koji su jednom bili dovoljno odvažni i pametni da pokušaju da ga promene, ali – bez uspeha. Sa iskustvom poraza nije, međutim, došla i predaja. Pošto sistem ne mogu da pobede, oni su odlučili da što većem broju mladih ljudi pomognu da kroz njega prođu, i to su upravo mladi kojima taj sistem daje najmanje šanse. Pobediti sistem iz ugla ovih nastavnika i učenika znači položiti test.
U samom radu s učenicima, ovi nastavnici će se pokazati kao zaista progresivni pedagozi, vešti u primeni elemenata kritičke pedagogije. Ali, to je kritička pedagogija bez svog osnovnog cilja – promene sveta. Sam test je otelovljenje/potvrda sistema, pa već izlazak na test znači pristanak na sistem. Da je to zaista tako – nema nedoumica u filmu. To dobro znaju i nastavnici i učenici. Nastavnici kažu – pa šta drugo možemo, a učenike u epilogu filma gledamo kako ponaosob grade uspešne karijere pošto su jednom prošli test. Tako u berlinskoj školi za buntovnike od buntovnika nema ni traga, ni među nastavnicima ni među đacima, ali se i škola i film ipak nazivaju i predstavljaju kao buntovnički.
* * *
Fleck i Boden, za razliku od nastavnika iz privatne škole u Berlinu, ostaju nemi kao i sam Dunne u njihovom filmu. Ta nemost se može, ako se to baš želi, pročitati i kao slabost. Ali, između buntovništva iz berlinske škole i nemosti iz filma Half Nelson, rekao bih da Dunneovo ćutanje uliva više nade. Iz ugla kritičke pedagogije – prvi korak u emancipaciji je učinjen: problem je jasno opisan. Odgovor iz Berlina, kao i odgovor iz filma Good Will Hunting odgovaraju na problem, ali ti odgovori gase nadu. Umesto toga, bolje je priznati da se pravi odgovor još traži.
[1] Dejan Ilić, Mesto radnje: škola, Školegijum, 20. 9. 2019.
[2] Good Will Hunting (1997), r. Gus Van Sant, s. Matt Damon i Ben Affleck, gl. u. Robin Williams, Matt Damon, Ben Affleck, Minnie Driver, Stellan Skarsgård.
[3] Za više o Chomskom vidi Dejan Ilić, Pedagogija laži, Školegijum, 18. 4. 2018.
[4] O zataškavanje klasnih sukoba u romantičnim komedijama vidi Dejan Ilić, Škola za zaljubljivanje, Školegijum br. 13, septembar 2015. Dostupno i na Peščanik.net.
[5] S obzirom na to, interpretativni optimizam iz uvoda Tvrtka Jakovine u hrvatski prevod Zinnove Narodne povijesti SAD-a – gde on kaže da Matt Damon već u petom razredu osnovne škole učiteljici citira Zinna i time odbija da zajedno sa vršnjacima proslavi dan Kristofora Kolumba, jer Kolumbovo otkriće Amerike, kako je među prvima to u svojoj istoriji otvoreno predstavio Zinn, za starosedeoce kontinenta znači istrebljenje; isti buntovnički stav Damon artikuliše i nepunu deceniju kasnije kada se opet, u sceni koju smo ovde opisali, poziva na Zinna u scenariju za film Good Will Hunting – stoji na klimavim nogama. Vidi Tvrtko Jakovina, „Predgovor: Povjesničar koji se obožava ili mrzi“, u Howard Zinn, Narodna povijest SAD-a, preveo Snježan Hasnaš (Zagreb: VBZ, 2012), str. 9-15; ovde str. 9.
[6] Half Nelson (2006), r. Ryan Fleck, s. Ryan Fleck i Anna Boden, gl. u. Ryan Gosling, Shareeka Epps i Anthony Mackie.
[7] Vidi Half Nelson - Full Credits.
[8] Ryan Fleck on Half Nelson, IndieWire, 21. 12. 2009.
[9] Zinn je rođen 1922, a umro je 2010. godine.
[10] Howard Zinn, Terorism and War, ur. Anthony Arnov (New York: Seven Stories Press, 2002), str. 9-10. U prevodu Ante A. Ujevića, knjigu je 2003. objavio zagrebački Prometej.
[11] Zinn, Narodna povijest SAD-a, str. 743.
[12] Dennis Lim, „In ‘Half Nelson,’ Opposing Forces Are Bound by Political Faith“, The New York Times, 30. 7. 2006.
[13] Dejan Ilić, Hodočasnik očiglednog, Školegijum, 4. 2. 2018.
[14] Dejan Ilić, Pedagogija kao politika, Školegijum, 4. 3. 2018.
[15] Susret na ulici Dunnea i Franka vidi ovde.
[16] Berlin Rebel High School, s. i r. Alexander Kleider.
