Na Vidovdan 2017. godine nastupajuća premijerka Vlade Srbije Ana Brnabić izložila je svoj program Skupštini. U govoru koji je trajao sat i po vremena dala je rezime onoga šta planira uraditi. Između ostalog, kazala je da će unapređenje obrazovnog sistema biti u vrhu njenih prioriteta, skupa s digitalizacijom.
U dokumentu od 105 stranica (Program Vlade Republike Srbije kandidata za predsednika Vlade Ane Brnabić) obrazovanje se nalazi na pretposljednjem mjestu, odmah ispred sporta, i zauzima ukupno osam stranica. Ili deset, ako se i sport računa u obrazovanje.
Na tih osam stranica buduća premijerka kazala je nekoliko stvari koje vrijedi pogledati na usporenom snimku.
Nakon nekoliko pasusa uobičajenih fraza o važnosti obrazovanja, kandidat(kinja) za predsednika Vlade prelazi na stvar:
“Nažalost moramo da kažemo da, bar u najvećoj meri, trenutni sistem obrazovanja kreira mlade koji nisu spremni za tržište 21. veka. Velika nezaposlenost mladih – 28,5% u 2016. godini za uzrast od 15 do 30 godina – jedan je od indikatora neadekvatnosti našeg sistema obrazovanja. Prema godišnjim istraživanjima Unije poslodavaca Srbije, nedostatak adekvatnih kadrova predstavlja jednu od najvećih prepreka u razvoju poslovanja, što je jasan pokazatelj da privreda sve teže pronalazi kvalitetne kadrove. O tome da obrazovanje ne odgovara na potrebe privrede svedoči i činjenica da 18,5% diplomaca čeka na posao između dve i četiri godine.”
Za osobu koja drži do brojki, premijerka u nastajanju neočekivano propušta da navede koliko to hiljada ili desetina hiljada poslova, kojih poslova i gdje poslova čeka mlade ako se obrazovanje preuredi prema njenoj digitaliziranoj viziji. Ok, 28,5% mladih je nezaposleno, ali koliko je to tačno ljudi?[1] Nekako bi u vezi s ovom temom bilo primjerenije, osim što bi bilo jasnije, da se govori o ljudima, a ne o postocima. Iz rečenog trebalo bi da zaključimo da je za nezaposlenost krivo loše obrazovanje, a ne loša politika. Pa će sada ta politika, koja je dobra, da sredi to obrazovanje, koje je loše.
Ono nije loše, uvjerava nas kandidatkinja, zbog duplih moralnih standarda koje promoviše, nije loše zbog arhaiziranih i preobimnih nastavnih planova i programa, ono nije loše zbog ponižavajućeg tretmana nastavnika, zbog pretjerane i nerazumne birokratizacije, nego je loše zato što ne priprema djecu i mlade ljude za tržište rada.
Sigurna u dobro izabran smjer ka budućnosti, ekspozerka odlučno gazi dalje:
“Istraživanja su pokazala koji metodi i servisi u svakom uzrastu deteta tokom obrazovanja treba da budu dostupni, a kako bismo pri stupanju na tržište rada imali kompetentnu mladu osobu.”
Dobro, malo škripi sintaksa, ne stupamo mi na tržište rada, nego mlada osoba. Ili stupamo mi, država Srbija, a mladi su naš proizvod koji nudimo. Npr. famozni IT sektor, u kojem će naši mladi ostajati u Srbiji i plaćati porez u dinarima, a raditi na virtuelnim farmama u Kini i zarađivati za život u bit-koinima?
Možda ćemo uskoro saznati kakva su to istraživanja i šta su tačno pokazala, i na koje metode i servise buduća premijerka misli.
Ona ističe kao pozitivne primjere Petnicu i Regionalne centre za talente. I opet: talente za šta? Za muziku, za korjenovanje napamet, za programiranje, za poeziju?
Hoće li vlada Ane Brnabić u okviru svoje reforme obrazovanja sačiniti listu talenata koji mladu osobu čine kompetentnom za tržište rada? I još važnije, hoće li ta vlada, kad svojim digitalnom ralom krene u školski korov, reći šta su to potrebe tržišta? Jasno, pošteno, matematički precizno. Naprimjer:
Vi, deco, koja danas polazite u školu, treba da znate da će potrebe na tržištu rada za sedamnaest godina biti sledeće… Pa prema tome, dostupni su vam sledeći metodi i servisi…
Neće, jer to Ana Brnabić ne zna. Može da nagađa, može možda da pogura ponešto u smjeru koji sama preferira, ali ne može da obeća mladim ljudima da će ako budu dobri đaci i koristili njene servise i metode dobiti posao poslije škole i biti njime zadovoljni, srećni i ispunjeni. Ne samo zato što to niko, pa ni ona, ne može pouzdano znati, nego i zato što je čvrsto uvjerena da rad uopšte ne mora da ispunjava čovjeka srećom i zadovoljstvom. Ne, rad treba da ispunjava državnu kasu prihodom, da bi se kupovali polovni migovi i dizali stometarski jarboli.
Kad prva žena srbijanske vlade kaže da “Roditelji i deca treba da imaju informacije o tome koje struke su tražene na tržištu rada, u kom roku je moguće da će se zaposliti nakon izlaska iz sistema obrazovanja zavisno od oblasti i fakulteta ili srednjih stručnih škola, kao i koja je prosečna plata za različite struke”, ona ostavlja utisak osobe koja zna šta govori.
Ali čim čovjek pokuša da njen menadžerski optimizam prevede na srpski jezik, udari u zid nedorečenosti. Ko će dati te informacije, o visinama plata za četiri, pet ili devet godina? Digitalizacija?
Kako će to izgledati: frizer Cane i konobarica Lepa idu u penziju za tri godine, pa upišite dete u srednju strukovnu školu, smerovi šišanje, brijanje i konobarisanje?
Ili: već sada znamo da će Beogradu na vodi trebati 20 vrtlara, 50 guvernanti, 15 liftboja, 30 recepcionerki, pa upišite dete na arapski jezik.
Ili: Srbija planira udvostručiti proizvodnju municije za Bliski istok, pa upišite dete na tehnološki fakultet, smer ubijanje.
Ali Ana Brnabić sigurno nije mislila na Vulina, kad je napisala da obrazovanje “prvenstveno podrazumeva negovanje pravih vrednosti”. Na kojim će to pravim vrednostima biti “fokus” njene vlade “od predškolskog do visokog i obrazovanja odraslih”?
Na jednom mjestu kaže ova reprogramerka prosvjete da će to novo obrazovanje mlade učiti kako da rade, ali, dodaje, “najpre će ih učiti kako da misle”.
Naravno, ne svojom glavom, to Vučićeva pulenica nije rekla, ali to proizilazi iz svega što jeste. Misliće njenom. Jer samo tako će ta deca spasena u zadnji čas od lošeg obrazovanja imati koristi od učenja, i samo tako će se nakon škole moći zaposliti.
Mandatarka Brnabić vjeruje da ima jasnu viziju transformacije obrazovanja, ali iz skromnog tehnološkog rječnika koji koristi ta vizija ostaje nečitljiva za sve osim (možda) za nju. Mudro (ili samo intuitivno?), ona je zaobišla teme identiteta.
Hoće li osnovci čitati žitija, i Obretenije glave Lazareve, i ako hoće, s kojim će to strukama na tržištu rada imati veze? Hoće li teorija evolucije ostati u programu, ili će je sasvim istisnuti vjeronauka? Kakvo će stanje na tržištu rada biti za sedamnaest godina, hoće li nam biti potrebniji sveštenici ili veterinari? Šta će imati bolju cenu, knjaz Miloš ili sveta vodica?
“Planirano je”, objavljuje inžinjerka školstva, “da se preduzetničko obrazovanje uvede od petog razreda osnovne škole i to kroz međupredmetno povezivanje i ukrštanje sadržaja iz različitih oblasti”. Već vidimo jadne nastavnike muzičkog kako na međupredmetnoj nastavi puštaju Baha bijelom luku proklijalom iz saksija u kabinetu biologije, jer se od tokata brže glaviči, a od fuga lakše guli.
Pozivajući se na one svoje procente o nezaposlenosti mladih, buduća premijerka sročila je i ovo:
“Navedeni podaci jasno pokazuju da trenutna ulaganja u obrazovanje nisu isplativa i održiva, s obzirom na to da ne stvaraju mlade koji su konkurentni na tržištu rada. Štaviše, kada imaju prilike i mogućnosti, mladi se odlučuju da svoje školovanje otpočnu ili završe u inostranstvu.”
Nemali broj mladih iz seoskih porodica konkurentno je već sa sedam godina; u seoskom domaćinstvu za njih ima posla, i praktično nema nikakve potrebe da uopšte idu u školu kakvu Ana Brnabić zamišlja za Srbiju 21. vijeka. Čuvanje ovaca i krava, hranjenje kokošaka, skupljanje šljiva, sve je to konkurentno, i mnogi razuman seljak ne bi vidio, kad bi gledao njenim očima u budućnost, zašto bi mu dijete dangubilo učeći pravilne akcente koje će ionako čitavog života pogrešno izgovarati.
“Preduzetnička kompetencija prepoznata je kao jedna od osam veština neophodnih za život i rad u društvu znanja”, kaže restauratorka buduće vlade, dodajući toj najključnijoj od ključnih još tri malo manje ključne: “osnovne naučne i tehnološke pismenosti, digitalne kompetencije, znanja stranog jezika i sl.”.
Smatrajući je manje bitnom i nedostojnom spominjanja, drugu je polovicu veština neophodnih za život i rad u društvu znanja ostavila pod onim “i sl.”: komunikaciju na maternjem jeziku; sposobnost učenja; socijalne i građanske kompetencije; kulturološku osviještenost i izražavanje. Slučajno? Podsvjesno?
I poljoprivredni poduzetnik je, nakon decenija emancipacije, razumio najzad zašto njegovo dijete treba da ide u školu: zato što tamo može da nauči više nego što može (k)od ovaca i kokošaka. Ali Ana Brnabić bi upravo da ovce i kokoške dovede za katedre, da bleje i kvocaju o tome kako brže raste vuna i kako se legu veća jaja, ne bi li petaci, a zašto ne i studenti, razvili svoje poduzetničke kompetencije u tekstilnoj i prehrambenoj industriji.
Činjenica je, očigledna svakome ko je u njemu proveo neko misleće vrijeme, da obrazovanje u Srbiji podbacuje u svemu što brižan i odgovoran roditelj i hrabar i pošten učitelj žele za djecu u školskim klupama. Ono đake, ovakvo kakvo je, obeshrabruje, zbunjuje, laže, vara, iscrpljuje, zastrašuje, traumatizuje. Tako čini jer je zapušteno, arhaično, dvolično, birokratizovano. I nije problem to što iz njega ne izlaze gotovi radnici, nego to što ne izlaze gotovi ljudi. Ali politici Ane Brnabić gotovi ljudi, a to znači intelektualno hrabri, pošteni, samostalni, kritični, slobodni, samosvjesni – ne trebaju. Takvi ne bi glasali ni za nju ni za njenog vožda.
Njoj trebaju kiborzi, digitalizovani kroz njeno famozno dualno obrazovanje, za koje ona kaže, u svom “ekspozeu”, da “ne stvara jeftinu radnu snagu već podstiče bolje povezivanje privrede i obrazovanja na svim nivoima, kao i uvođenje mnogo veće praktičnosti i realnog sveta u teorijsko obrazovanje koje je bilo zastupljeno prethodnih decenija”.
Ta privreda, koja je njena mjera praktičnosti i realnosti, međutim, nakon dvadeset godina realne privatizacijske pljačke (dok je obrazovanje bilo “teorijsko”) sve je manje srpska i srbijanska, a po logici tržišta uskoro to neće biti uopšte. Neuspjeh je Ani Brnabić što mladi “odlučuju da svoje školovanje otpočnu ili završe u inostranstvu”, ali je uspjeh kad u inostranstvo odlaze kompanije, resursi, banke, putevi, telekomi…
“Trenutna ulaganja u obrazovanje nisu isplativa i održiva” kaže ova digitalna dositejka, kao da je škola farma pilića, a ona farmerka s digitronom u ruci: struja, voda, galofak, antibiotici, koljači, čerupači… sve trošak na trošak; a ovamo pilići nikakvi, niko ih na tržištu neće…
Sasvim u duhu svog preduzetničkog optimizma, mandatarka najavljuje prve korake:
“U cilju animiranja dece za učenje programiranja, robotike i automatike, u preko 340 škola su obezbeđeni roboti za učenje, i taj projekat ćemo nastaviti. Svih 1.750 matičnih objekata škola započeće novu školsku godinu kao deo Akademske mreže Srbije (AMRES). Predstoji nam izuzetno zahtevan i složen posao kroz izgradnju lokalne računarske mreže u školama. Ulaganja u tu mrežu su procenjena na oko milijardu i 200 miliona dinara, ali će ona doneti veliku dobit za škole i podići kvalitet nastave.”
Kakvu dobit, finansijsku? To ova žonglerka brojkama ostavlja u izmaglici obećanja. Nema vremena da to pojasni, jer u fotofinišu žuri da u vezi s obrazovanjem kaže nešto i o učiteljima, da ne ostane budućnost samo na robotima i kompjuterima. Pa tepa nastavnicima da su “osnovni stub obrazovanja” i priznaje im da “oblikuju karakter i ponašanje svojih učenika”. I najavljuje, u znak zahvalnosti za oblikovanje karaktera u formu stubova, kako će uskoro donijeti Zakon o platama u javnim službama “koji treba da uskladi visinu plata sa zahtevima i značajem posla koji se obavlja”.
A posao koji se obavlja je snabdevanje tržišta rada kompetentnom piletinom.
“Kvalitet obrazovnog sistema” ističe ona “u najvećoj meri zavisi od znanja i osposobljenosti zaposlenih i zato je neophodno ulagati u nastavnike.”
Šta ulagati? I opet nas digitalna lady ostavlja u slatkom nadanju, bez jasnog razloga. Ulagaće ova vlada u nastavnike, ne u njihove plate, nego u njihovo znanje. Pa nastavnicima neće ni trebati plata, jer je neće imati kad potrošiti, od silnih stručnih usavršavanja u slobodno vrijeme, s ciljem sticanja kompetencija za plodonosnu digitalizaciju. Tako ova reforma državu neće koštati ni dinara. Onu milijardu i dvjesto miliona (za AMRES) uštedjeće vlada, kao i uvijek do sada, na nastavnicima, a najviše na onima koje će otpuštati na domaku penzije, jer će istrošeni i kvrgavi usporavati njen tehnokratski stampedo u 21. vijek.
Ana Brnabić nema bradu, štap, nije slijepa, i ni po čemu ne liči na književni lik Radoja Domanovića. Ali to kako je opisala obrazovanje sasvim liči na Stradiju 21. vijeka. Buduća premijerka se možda na 95. stranici programa svoje vlade umorila od zamišljanja budućnosti, pa kad je na red došao glavni prioritet – obrazovanje – skratila je priču i ostavila nas bez važnih detalja, te smo stoga ishitreno i pogrešno zaključili da njoj nisu važne stvari koje nama jesu. Možda je i njoj važnije obrazovanje od tržišta. Možda i ona obrazovanje vidi kao ulaganje države u učenike, a ne u todoriće.
I kiborže pomozi!
[1] Kao kad npr. govori o odbrani:
“Značajni pomaci inicirani su na više polja: modernizacija i nabavka novog naoružanja, opremanje profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i popuna ratnih materijalnih rezervi i drugo. Posebno bih naglasila ekonomske mere koje je Vlada Srbije preduzela i koje su pokazale rezultate već pri kraju 2016. godine kada je Ministarstvo odbrane, kao dodatna sredstva, dobilo oko 1,25 milijardi dinara (100 miliona evra) namenjenih za investicije. Iniciranjem finansijske kontrole i ekonomskih mera započelo se sa konsolidacijom privrednih društava odbrambene industrije Srbije. Te reforme dovele su do toga da broj zaposlenih u osam privrednih društava odbrambene industrije Srbije sa 8.000 u 2012. godini poraste na 11.230 u 2017. godini, s tendencijom da se rast nastavi do kraja godine.“
