U Bosni i Hercegovini je objavljena knjiga Milan Kučan, prvi predsjednik Slovenije, čiji je autor Božo Repe. Ona je važna za BiH jer je Kučanovo viđenje raspada Jugoslavije još jedno svjedočanstvo o političkim procesima koji se odvijaju u posljednjih tridesetak godina. Knjiga je promovisana u okviru History Festa, u formi razgovora moderatora Husnije Kamberovića s autorom i Kučanom, kao i sa publikom.
Nikad čovek ne može tvrditi da je uradio sve što je bilo moguće i da je ono što je uradio bilo samo pozitivno. Ono što je bio moj zadatak u periodu raspada Jugoslavije je zaustavljanje krize i pronalaženje načina da se proces završi što mirnijim putem. Bio sam svestan da proces može završiti tragično. Bilo je različitih iskustava i različitih poznavanja prilika u Jugoslaviji, pa se često govorilo o tome kako bi trebali biti radikalniji i kako bi trebali donositi brže odluke. To su mogli govoriti oni koji nisu nosili nikakvu odgovornost, jer u tadašnjem sistemu ipak je najveća odgovornost bila na partiji. Konfrontacije su išle između Ljubljane i Beograda, postavljalo se pitanje da li trebamo prvo demokratizovati društvo ili demokratizovati partiju. Ja sam bio za to da se demokratizira partija, jer bi tek tada bilo moguće da se demokratizira društvo. Gledajući danas, napori nisu uspeli, naši argumenti nisu bili dovoljni zbog iracionalnosti i emocija. Treba se podsetiti na politiku koja je dolazila iz Beograda i koja je računala samo na emocije. Znate, kada su emocije rukovodeći element političkog odlučivanja, onda su odluke krive. Jedino se mogu prihvatiti emocije ako su one put do racionalnog odlučivanja. Nažalost, do toga nije došlo, kazao je Kučan.
Podsjetio je da je slovenačka delegacija u Komunističkoj partiji Jugoslavije shvatila kako je Jugoslavija pred raspadom. Zato je ona odlučila djelovati, kako bi došlo do mirnog raspada, pa je u januaru 1991. godine Skupština Slovenije donijela rezoluciju o mirnom raspadu Jugoslavije.
Ta rezolucija je poslana u skupštine svih republika, a odgovor smo dobili samo od Sabora Hrvatske. Iz drugih republika odgovora nije bilo. Trebalo je razmišljati da možda neće do razlaza doći baš mirnim putem, da se treba pripremiti za ono najgore. Došlo je do agresije Jugoslavenske armije na Sloveniju i trajala je deset dana. Tad se tek međunarodna zajednica uverila da se Jugoslavija više ne može spasiti i da to nije samo unutrašnji problem Jugoslavije. Tek kada je došlo do rata u Sloveniji, došlo je do intervencije na Brijunima i tu je, ja mislim, sve počelo ići krivim putem. Armija se povlačila, nije više bila jugoslovenska već srpska, ona se povukla najvećim delom u Bosnu i Hercegovinu, na granicu o kojoj su pregovarali Tuđman i Milošević. Hrvatska nije bila u stanju rešiti pitanje položaja Srba u Hrvatskoj, u Ustavu Socijalističke Republike Hrvatske bila je formulacija da je Hrvatska država Hrvata i Srba koji žive na tlu Hrvatske. Kada su promenili ustav, ona je postala samo država hrvatskog naroda. Posledica toga je i rat protiv Bosne i Hercegovine. Zašto govorim protiv Bosne i Hercegovine? Jer je rat izvođen iz beogradske i hrvatske politike. Nakon toga, u Bosni i Hercegovini rat je dobio sve karakteristike građanskog sukoba sa svim posledicama. Često su me pitali da li je bilo moguće očuvati Jugoslaviju. Ja mislim da ne, ali svakako nije bilo neophodno da do raspada dođe na ovako tragičan način. Mogli smo se dogovoriti, ali, nažalost, do tog dogovora nije došlo. Najveći gubitnik su upravo ljudi koji žive u Bosni i Hercegovini, istakao je Kučan.
Foto: Saša Buljević / Školegijum
Prvi predsjednik Slovenije i učesnik u procesu formiranja nezavisnih država od jugoslovenskih republika smatra da je Bosna bila plodno tlo za sukob i da je sada potrebno bosansku politiku graditi na osnovu odgovornosti, ali da je za to potreban i pritisak međunarodne zajednice
Za mene je povlačenje JNA u Bosnu bio jasan signal da će ovo biti tragični procesi. Sva upozorenja da će se to desiti uzeta su s oprezom s obzirom na specifičnu situaciju u kojoj je Bosna i Hercegovina bila. Tu se moglo računati na nacionalna osećanja, na iracionalne odluke i veliku propagandu. Predsedništvo Bosne i Hercegovine nije radilo kao jedinstveno telo sa istim interesima. Donosile su se odluke, kako mi Slovenci kažemo, sa figom u džepu, i nije bilo otvorenih odnosa. Kad se rat desio u Bosni i Hercegovini, onda tu nekog mirnog rešenja više nije bilo. To je zasluga sretnog ili nesretnog, zavisi kako ga vidite, Dejtonskog sporazuma, koji je imao veliku funkciju da je rat zaustavio, ali je imao posledice koje nisu dobre. Ja ne mislim da treba ukinuti taj dogovor, mislim da ga treba nadograditi. Treba uvažiti sve negativne posledice koje su stvorene na osnovu tog dogovora, ali za to treba mudrosti, treba odgovornosti i treba pritiska međunarodne zajednice, koja se nedovoljno bavi ne samo Bosnom i Hercegovinom, već čitavim tim prostorima. Deklaracije i podrške nisu dovoljne, rekao je Milan Kučan.
Božo Repe je objasnio da je Slovenija htjela pomoći Bošnjacima u Bosni i Hercegovini, ali se ta pomoć pretvorila u ratno profiterstvo u kojem su učestvovali slovenački i bosanski akteri.
U Sloveniji je, kad je počeo rat i kada je bilo jasno da se on ne može sprečiti, stajalište bilo da treba Bosni pomoći. Zapravo, Bošnjacima, jer su oni bili jedini koji su nenaoružani. Srbi su oružja imali za godine rata, Hrvati su imali podršku Hrvatske i njihove armije, i tu je naš politički vrh dozvolio da se pošalje pomoć. Znate kako je na ovim prostorima sa poslovima sa oružjem – umešali su se ministar odbrane i njegovi saradnici i na toj pomoći zaradili. To na kraju nije išlo kao pomoć, nešto što se daje ili prodaje po racionalnim cenama, već je išlo za iskorištavanje, za prodaju, za enormne profite koje su uzeli pojedinci, naglasio je Repe, a Kučan je pojasnio da su pojedinci u tajnosti organizovali krijumčarenje oružjem, da su akteri tog krijumčarenja poznati, ali da niko nije krivično gonjen.
Mi smo se dogovorili u Predsedništvu Slovenije da ćemo pomoći Bosni i Hercegovini koliko možemo i u meri da se ne ugroze odbrambene sposobnosti Slovenije. Prva faza bi bila pomoć, a u drugoj fazi bi se to nešto zaračunalo. To nije bio problem, on je nastao kada su određene osobe bez znanja vlade kupile oružje u drugim zemljama s ciljem preprodaje u Bosni. O tome su napisane knjige, ima dokumenata koliko hoćete, a ništa se u Sloveniji na nivou pravne države nije učinilo, dodao je Milan Kučan.
Foto: FENA
Kučan je 2010. godine napravio izvještaj o Bosni i Hercegovini i preporučio novi ustav i promjenu Dejtonskog sporazuma. On smatra da je taj izvještaj i danas legitiman jer se politička klima u Bosni i Hercegovini nije znatno promijenila.
Mene je Boris Pahor, sadašnji predsednik Slovenije, zamolio da mu pripremim svoj pogled o Bosni i Hercegovini, i kako vidim rešenja, jer je trebao Evropski savet raspraviti o Bosni i Hercegovini. To je bilo napravljeno isključivo kao pomoć za njegovu diskusiju, ali do te rasprave, nažalost, nije došlo. Pojavili su se neki drugi problemi i Bosna i Hercegovina nije bila na dnevnom redu u Briselu. Ja sam polazio od svog saznanja, proisteklog iz niza razgovora, a namera tog izveštaja bila je da da ideje šta uraditi kako bi Bosna i Hercegovina postala funkcionalna država koju čine tri ravnopravna konstitutivna naroda i kako taj princip primeniti u organizaciji države pri odlučivanju. Taj izveštaj je naišao na različite reakcije kad je objavljen. Ako me danas pitate šta mislim o njemu – mislim da su osnovne ocene iste i ne bih ništa menjao. Pojedine stvari možda su drugačije, ali procesi su krenuli u krivom pravcu. Ono što se može čuti u Bosni i Hercegovini jeste da je sve uredu dok nema rata. Taj stav predstavlja objektivno nazadovanje i zaoštravanje situacije u Bosni i Hercegovini, zaključio je Kučan.
Izrazio je veliko zadovoljstvo što je knjiga o njemu objavljena u Bosni i Hercegovini jer ima osjećaj odgovornosti prema ljudima u BiH koji su najviše pretrpjeli raspadom zajedničke zemlje.
Kad mi je Božo rekao da će napisati tu knjigu, nisam baš bio sklon njegovoj ideji, i danas se osećam kao živi muzej. Kad neko napiše o živom čoveku biografiju, to je kao neki hodajući muzej. Ali smo se dogovorili da to ipak ne bude klasična biografija, nego jedno svedočanstvo o vremenu koje sam prošao, od svog detinjstva, preko omladinskih dana, pa sve do mirovine, kad sam napustio funkciju i prestao se baviti politikom. Moj čitav život bio je vezan za politiku, različiti periodi, različito razumevanje politike, sazrevanje, iskustvo, odnos prema greškama koje sam napravio, pokušaji da se te greške isprave, rekao je Kučan, naglašavajući da knjiga svjedoči o vremenu u kojem je on živio.
