Zovem se Žuži, idem u gimnaziju. Ovo je moj dnevnik.
&
- Ko ima ovaj referat? pita profesor fizike.
- Ja.
- Ti?
- Da.
- Ma ne možeš ti to raditi, to treba neko pametan... Evo naprimjer... Kako se ono ti zoveš?
&
Zašto nam profesori govore da uvijek pitamo kada nam nešto nije jasno? Kada pitamo, kažu da smo gimnazijalci i da bismo to trebali znati iz osnovne.
Stalno sam u dilemi da li da priznam svoje neznanje. Ako me ne izruži, možda mi objasni. A pametnjakovići će svakako zvocat Đe to neeš znaaaat!
&
Sanjala sam kako je padala kiša i napadala toliko da je poplavila moju gimnaziju. Odjednom smo svi plutali u vodi, prskali se... Vidjela sam dnevnike i kako se profesori za njih drže kao za splavove. Tinta se topila na testovima iz matematike. Najtužnija je bila pedagogica jer je voda odnijela rezultate takmičenja sa oglasne ploče.
&
Neki časovi su stvarno zanimljivi. Nekada se stvori atmosfera u kojoj su i profesor i učenici normalni.
Profesor: Danas ćemo pričati o korisničkoj informatici, ali tek nakon...
Žoharka: ... novog bloka reklama.
Profesor se smije a mi se valjamo. Neprocjenjivo!
&
Profesorica je izašla napolje sa časa. Žoharke su počele pričati o simpatijama, jedna je u ozbiljnoj vezi – ima momka već 17 dana. Kada im je to dosadilo, igrale su vješala.
Moguće je da ja živim pod kamenom, ili da je sve izmaklo kontroli.
&
Idem zubaru u Dom zdravlja. Šta je, tu je. Moj zubar mi je rekao da je on stomatolog i uputio me ortodontu. Zbunjujuće.
Ortodontica u moj grad dolazi jednom sedmično, subotom i to rano ujutro. Taman se ponadam da ću se moći naspavati, kad ono:
Imaš zubara, moraš ustati u pola sedam, jer ona dolazi u pola osam, a doći ćeš na red u pola jedanaest, jer se uvijek neko izgura ispred tebe, a pripremi se da ćeš sve vrijeme stajati, jer sa jednim djetetom dođe cijela familija i mačka, tačka.
Jučer sam tako ustala, spremila se, polako otišla do ordinacije i čim sam ušla u zgradu, osjetila onaj grozni miris zubara. Polako sam se popela uz stepenice. Svi te uvijek gledaju kada uđeš u hodnik. Sada sam milion posto sigurna, čovječe, bulje u tebe kao da si ubio nekoga.
Svaki put su sa mnom dva žohara, svi nosimo one proteze: djevojčice sa rozim umjetnim nepcem, a dječaci sa plavim (i ja nekim slučajem imam plavo...)
Nas troje se zavalimo na radijator i kunjamo. Čekaš beskonačno dugo da uđeš u ordinaciju i da ti zategnu žicu za nekoliko minuta. Uvijek se nekako potrefi da mene drži unutra pola minute, a ostale po...
Jednom je taj moj drug žohar morao u WC. Otišao je i baš ga je tada sestra prozvala. Zaključila je da ga nema, mene nije slušala, jer se ne slušaju dječiji glasovi i ostavila ga za kraj. Ostali pacijenti ne smiju čekati. Od tada on uvijek dolazi sa mamom. Moraš znati da su uvijek ljubazniji ako si s nekim odraslim.
&
Prije nekoliko dana sam gledala prvu pravu pozorišnu predstavu. Ekipa je došla u naš gradić i... WOW. Nikada nisam mislila da će me nešto tako dirnuti. Sjedila sam i ispred sebe gledala film uživo. U sat i trideset minuta sam osjetila sve od straha i tuge pa do topline i sreće. Prepala sam se, nasmijala i onda plakala. Nije mi se teško rasplakati, ali su ovo bile jako dobro potrošene suze.
Nisam mogla vjerovati da u mom gradu, u mom pozorištu može biti tišina, potpuna tišina. (Sve dok nekoj budali nije zazvonio telefon. Dobro, to se valjda svugdje dešava.)
Do tad mi je vrh bio Hollywood. Sada, ti glumci su ništa naspram naših. Na kraju mi je srce bilo puno ponosa što udišem isti zrak sa tim dobrim ljudima na sceni. Kada su nam se poklanjali, morala sam spustiti i ja glavu prema njima. Pljeskali smo dugo vremena, a ja sam onda požurila napolje, jer mi je trebao zrak. To je bilo tako čudno.
I kome ću sada ja ovo reći? U cijelom pozorištu nije bilo ni Ž od žohara. Sutradan sam to spomenula jednoj žoharki, a njoj je bilo i dalje svejedno. Nije rekla 'Đe ću ba izać u pozorište kad mogu izać u kafić. Subota, ba.', ali sam sigurna da je to mislila.
- Ali predstava je stvarno bila vrhunska.
- Hajde dobro, pošalji mi onda link na Facebook.
Ime autorice poznato redakciji.
Ilustracija: E. Kurtović
