Za Školegijum sam razgovarao sa dvojicom mladih nastavnika istorije. Zamolili su me da ne otkrivam njihove identitete zbog potencijalnih neprijatnosti. Koristiću šifrovana imena Dušan i Stefan. Obojica su u prosveti pet godina. Dušan je rođen 1994. godine i predaje u jednoj osnovnoj školi iz centralne beogradske opštine. Prethodne godine prvi put je postao razredni starešina. Sa više od 100 odsto fonda časova i starešinstvom njegova plata iznosi 72 hiljade dinara, što je oko 600 evra.
Stefan je rođen 1991. godine i predaje u osnovnoj školi sa periferije. Do pre par meseci bio je na 50 posto fonda, da bi pun fond dobio nakon odlaska kolege. Njegova je plata sa punim fondom časova 66 hiljada dinara ili nešto više od 550 evra.
Prosečna plata u Beogradu za avgust ove godine iznosila je oko 800 evra. Nakon Ruske invazije na Ukrajinu i velikog priliva ljudi iz te dve zemlje, povećala se potražnja za stanovima i cene zakupnine skočile su za skoro 50 posto. Trenutno se dvosobni stanovi u širem centru Beograda izdaju za 500–600 evra mesečno, dok je cena jednosobnih stanova između 350 i 400 evra. Već ovi podaci dovoljan su razlog da mladi master istoričari napuste prosvetu.
Dušan mi je rekao da na kraju ove školske godine prelazi u jedan od arhiva. Stefan je saznao da će dobiti otkaz. Prethodnih nekoliko meseci vodio se kao zamena na upražnjenom mestu, ali je nakon zakonski raspisanog konkursa prednost dobio kandidat koji je u drugoj školi proglašen za tehnološki višak pri ugovoru zastalno. Iako je i pored niskih primanja imao želju da ostane (bila je to želja i uprave škole), zakonske procedure nisu mu dozvolile. Ipak, i u novoj godini Stefan će raditi u prosveti. Primljen je u jednu elitnu privatnu internacionalnu gimnaziju da predaje društvene nauke po Kembridž programu. Kaže da je plata znatno veća, ali se nastavnici tretiraju korporativno.
Prvo potpišeš ugovor o zaštiti poslovne tajne. Kad ga čitaš digne ti se kosa na glavi. Škola hoće da bude sigurna da se njen program čuva, da se ne šire dalje metode kojima radi. Nema ni privatne komunikacije sa ostalim nastavnicima, pojašnjava.
Visina nastavničkih primanja nije samo pitanje materijalne egzistencije. Plata je odraz poštovanja društva prema javnoj profesiji. Kako kaže Stefan, nastavnici su poniženi i obezvređeni. Deca dolaze sa predubeđenjem da su nastavnici korumpirani: iz šale nam nude po 100 dinara.
Poniženje rađa još jedan veliki problem – nasilje. Stefan smatra da je nasilje glavni razlog zašto svi beže od rada u školama, naročito na periferiji.
Mi u školi već imamo problema sa drogom. Imamo i delikvenata. Oni vole da se stave u poziciju da već nešto čine u životu, da rade, da su bitni, da glume nekog heroja, te ulične fore. Oni ulaze u autobus, udaraju u reklame i otvaraju filtere na izlazu iz autobusa i pokvare vrata, objašnjava Stefan.
Na pitanje da li su učenici nasilni i prema njemu, odgovara odrično.
Moraš da se spustiš malo, ali ne previše. Njima jako znači kad je neko familijaran sa njihovom generacijom tehnološki. To je jedna vrsta manipulacije. Ja to pratim, ja sam isto deo toga. I onda ti njih pridobiješ jer oni znaju da ti znaš o nekim pojavama, fenomenima koje oni prate. Da imam 60 godina bilo bi mi mnogo teže, kaže.
Pored toga što poznaje njihov jezik, Stefan im dozvoljava i ulazak u privatno.
Oni mi postavljaju lična pitanja i ja na njih odgovaram. Meni to ne smeta. Većina nastavnika to ne dozvoljava, oni prave tu distancu, granicu, i sad koliko je to dobro – ne znam, koliko je loše – isto ne znam. Al’ onda ja s njima ne mogu da napravim taj odnos da kad malo prenagle, pa ih resetujem. A reset je tu najteži, lako ih je pridobiti. Kad ih pridobiješ, oni se opuste, ne očekuju te takvog i misle da se zezaš, priča Stefan.
Iako izloženi nasilju i poniženi niskim primanjima, od nastavnika se očekuje da reše sve društvene probleme. Stefanovim rečima, danas su za sve odgovorni nastavnici – ljudi odmah pitaju šta vas uče u toj školi.
Pritisak je ogroman, a ruke vezane. Jedan od načina da se izađe na kraj sa ovom sumornom školskom stvarnošću je da ne prihvataš ništa lično i kreneš da otaljavaš. Papiri, dokumentacija, ništa te ne zanima, samo otaljavaš, kaže Stefan.
U razgovoru koji je trajao više od jednog i po časa ovo je bio jedini put da je Stefan pomenuo birokratiju. Za nastavnike iz škola sa periferije administrativni rad nekada je slamka spasa, sredstvo borbe protiv pritiska. U centralnim gradskim opštinama situacija je drugačija. Dušanu je birokratija najveći neprijatelj. Kaže da je sve manje rada sa decom i da više od polovine vremena odlazi na besmislene administrativne zadatke. Ne protivi se digitalizaciji – digitalne dnevnike načelno smatra korisnim i smislenim, ali je indisponiran činjenicom da i dalje sve paralelno upisuje na papir. Posao se duplira i sve je manje vremena za nastavu. Na moje pitanje zašto se sve i dalje popunjava u pisanoj formi, kaže iz predostrožnosti. Ništa nije jasno definisano. U školu dođe inspekcija i kaže nam da radimo na jedan način. Mi to prihvatimo. Potom dođe druga inspekcija i kaže nam sve suprotno. Na kraju odemo na seminar za stručno usavršavanje gde ljudi iz ministarstva propise protumače na treći način, priča Dušan.
Potom daje slikovit primer besmislenosti čitavog birokratskog pritiska.
Kada je neko od kolega bolestan, kod nas se obično ne traži zamena spolja, nego drugi nastavnici uskaču kao zamena. Jednom se desilo da je više učiteljica bilo odsutno i da su deca na nekim časovima ostajala sama. Neko od roditelja se pobunio i pozvao inspekciju. Inspekcija je došla, videla uredno popunjen elektronski dnevnik, rekla ovde je sve u redu i otišla, priča Dušan.
Od stvarnog života u školama otuđeni su ne samo nadređeni državni službenici, već i čitava akademska zajednica. Stefan priča kako je sa još par kolega odlazio na Filozofski fakultet gde su ih učili kako da održe interaktivni čas sa kolažima, papirićima, grupicama, bombonicama.
To ja kad bih pokušao u svom razredu učenici bi uzeli one bombone i gađali se. Ne može. Pedagozi i psiholozi koji predaju na fakultetu, Centar za obrazovanje nastavnika, Centar za unapređenje nastave, Ministarstvo prosvete, instituti, oni organizuju skupove, simpozijume, oni pišu strategiju obrazovanja, pišu udžbenike, a da nikad nisu ušli u učionicu. Oni retko kad konsultuju nastavnike i ja tačno vidim po udžbeniku da nemaju predstavu kako radi dečji mozak, kaže Dušan.
Mada to eksplicitno ne dovode u vezu, očigledno je da isključenost nastavnika iz procesa oblikovanja obrazovnog sistema vodi snažnom osećaju monotonije koju obojica prepoznaju već nakon pet godina rada. Na moje pitanje da li bi ostao da radi u školi da su plate veće i da je manje administrativnog, a više rada sa decom, Dušan prvo odgovara potvrdno. Potom zastane, pa doda da već oseća repetitivnost posla.
Možemo mi da organizujemo nastavu drugačije, ali smo ograničeni kurikulumom, kaže Dušan, a Stefan kaže da ima sličan osećaj.
Škola je kao fabrika. Četrdeset godina ti pakuješ isti program. Četrdeset godina ti ne možeš da unaprediš ništa. Monotonost, kaže Stefan, i dodaje da traži dugoročnu izlaznu strategiju.
Samoinicijativno sam počeo sam da učim za programera baze podataka, kaže.
Dušan i Stefan rad u školama vide kao poziv. Iako pre nego što se zaposlio nije razmišljao o prosveti, Dušanu se svideo rad sa decom i brzo ga je zavoleo. Sebe ne vidi kao profesionalnog istoričara koji deci prenosi važne istorijske činjenice, već kao pedagoga.
To su deca, mogu, a i ne moraju da zapamte od kad do kad je vladao Stefan Nemanja, ali ja pokušavam da ih naučim da uče i da budu dobri ljudi, kaže Dušan.
Stefan pak kaže da istoriju nije upisao da bi bio doktor nauka.
Ja sam hteo da radim u školi i mnogo više od škole sam hteo muzeje, vodiči i to, da prezentujem ljudima. Hteo sam da mogu nekom nešto da dam. Istoriju nikad nisam doživljavao kao znanje koje ja tebi dajem samo za kviz. Istorija ima i tu etičku notu. Ona je jako bitna da te nauči šta je dobro, šta je loše. Zašto ne treba nekog na sred ulice da napadaš. Zašto su kroz istoriju drugi to ipak radili. Da se to tako uči, ne bi bilo problema. Ja tako doživljavam istoriju, kaže Stefan i dodaje da mu nije cilj da svi upišu njegov fakultet.
Moj cilj u obrazovanju je da učenici budu funkcionalni, da mi kažu danas sam išao do pošte, aplicirao sam za posao u gradskoj čistoći, da kažu ja znam da napišem CV... E to mi je cilj. Ali toga nemaš u školi, pojašnjava Stefan.
Progresivne obrazovne promene ne mogu se ostvariti bez nastavnika poput Dušana i Stefana. Nastavnici nisu samo izvođači radova, na šta režim u Srbiji pokušava da ih svede. Istina, iluzorno je i besmisleno apelovati na vladajuću naprednjačku klasu da posluša nastavničke glasove, ispuni njihove zahteve, uključi ih u kreiranje obrazovnih politika i zadrži u školama. Naprosto, to je protivno njihovim političkim interesima. Opoziciji se pak baš zbog toga otvara prostor za dogovor sa prosvetarima o budućoj saradnji.
