Dva pisca, rođena iste, 1922. godine, napisala su nekoliko redova o vaspitanju. Prvi misli da su uslovi kakvi vladaju u vojsci ili na robiji korisni za odrastanje, drugi da škola izdaje djecu jer iznevjerava plemeniti zadatak vaspitanja. Čije biste knjige voljeli da čitaju nastavnici vašeg djeteta?
Priča prva:
... dolazio bi dečak, još dete sa tek navršenih deset godina, iz miline pileta pod perjem kokoške, iz prestolonasledničke važnosti porodičnog protagoniste, u naglom prelazu u puni anonimitet i početni pakao internatskog života. Upravo mu je berberin smakao negovanu frizuricu i ošišao ga do glave. Toliko je mnogo sveta oko njega, kao nikad, a on je odjednom sasvim sam i odjednom je niko. Može da se duri koliko hoće, niko to i ne primećuje. Nema više svojeglavog hoću ili neću, ima samo neumitno moraš. Niko mu još ne zna ni ime. Hej ti, mali, viče stariji đak, a on ima da stane mirno i da svakom, od petoškolca do maturanta, kaže: Gospodine. A taj gospodin mu ležerno i samouvereno naređuje da mu očisti cipele, što on i ne ume. Pri tom hoće i da biju, šamaraju svi – stariji đaci, dva prefekta, vaspitač, upravnik. Ne sme ni da plače, sramota je (plakaće noćas pod jastukom da niko ne čuje), preostaje mu jedino da stegne zube i čeka beskrajno duge četiri godine, da najzad obuče dugačke pantalone, pusti kosu, postane gospodin, pa da i on sačekuje i prepada uplašene novajlije. U međuvremenu, onako mali, utrožen sa svih strana, vodi strahovito tešku, divovsku borbu da postane Neko.
I danas mislim da je internat teška ali valjana škola života za malog budućeg čoveka. U školskom internatu, kao i u vojsci, kao i na robiji, mnogo ljudi živi u ravnopravnom položaju. Dragocena i opasna stvar. Tu nema prednosti nasleđa ni lažnih reputacija, tu se očas pročita i ismeje poza, tu ne pali prenemaganje, a prezire se pokornost i udvorištvo. Startuje se u apsolutnoj jednakosti, od nule, i sve sam moraš da izboriš.
Brzo sam shvatio najvažniju stvar: Pravi protivnici nisu stariji đaci, vaspitači, profesori u gimnaziji i vrhovni bog – upravnik. To su samo prirodni neprijatelji i njima se može, i njima valja podvaljivati na stotine načina. Jedini koje ne možeš prevariti ni na koji način, a presudniji su od svih, to su tvoji ispisnici, tvoja generacija, tvoje pravo čovečanstvo. Njihov sud je surov, nepotkupljiv i pravičan. Moraš biti pravi čovek a dečačke čestitosti, drugar na čiju se reč i rame može osloniti. Ćutljiv u zaveri, čvrst u mangupluku, hrabar u tuči.
Priča druga:
U školi, još u prvim razredima, rešavaju se bitna pitanja života, sudbine čoveka. I u porodici, razume se, ali je porodica srećna ili nesrećna slučajnost, a škola profesionalna i odgovorna vaspitna ustanova.
Deca koja nemaju sreće sa porodicom morala bi imati nešto više sreće sa školom. Škola bi morala da zna i hoće ono što roditelji ne znaju ili neće.
U tom smislu škola bi morala biti, pre svega, vaspitna a tek zatim obrazovna ustanova.
Zdrava, vedra, očuvana i neozleđena deca — po svaku cenu, pa i po cenu znanja! — to bi morao biti plemeniti zadatak vaspitanja. (...)
Međutim, naše masovno i uprošćeno školsko vaspitavanje često svodi vaspitni postupak na dovođenje dece u red. Cilj je sasvim praktičan: da nam deca što manje smetaju. I porodično vaspitavanje, često i na žalost, ne ide dalje u plemenitosti pobuda.
Zaboravlja se da su deca deca i da uz detinjstvo i decu idu neminovni, prirodni atributi mišljenja i ponašanja. Deca nisu glupa već su samo deca, deca nisu nevaspitana već su samo deca, deca nisu neodgovorna jer su — deca.
Citati iz:
- Borislav Mihajlović Mihiz, Autobiografija – o drugima, BIGZ, 1990. str. 68.
- Dušan Radović, Na ostrvu pisaćeg stola, Booking, 2014. str. 363 i 364
