Samir Lemeš: Akademska izvrsnost je, prema definiciji, demonstrirana sposobnost osobe da obavlja, ostvaruje i ističe se u akademskim aktivnostima, a to je nastava, mentorstvo, istraživanje, što je opis posla univerzitetskog profesora. Pridjev akademski koristi se za opisivanje stvari koje se odnose na rad u školi, fakultetu i univerzitetima, posebno posao koji podrazumijeva učenje i razmišljanje, a ne praktične ili tehničke vještine, što je viši nivo od čiste reprodukcije naučenog u školi. Interesantno je da Zakon o visokom obrazovanju u Kantonu Sarajevo na početku ima definisane pojmove, kao i drugi zakoni, i jedan od pojmova je izvrsnost sa svrhom, a to je, kako tamo stoji, princip po kom je promocija izvrsnosti i sama izvrsnost dio svih aktivnosti, procesa, timskih i pojedinačnih stremljenja, ali nije cilj, nego rezultat i nagrada za napore i odanost kvalitetu, kako vođstva, tako i svakog pojedinca na visokoškolskoj ustanovi. Kada krenemo u istraživanje izvrsnosti – ima autora koji kažu da je izvrsnost u nauci i visokom obrazovanju neiskoristiv i često štetan koncept koji kroz jačanje kompetitivnosti štetno djeluje na raspodjelu finansijskih sredstava i ograničava naučni rad tako da se akcenat stavlja na istraživački rad ili istraživanja koja obećavaju revolucionarne pronalaske i imaju neki ogromni uticaj. Da objasnim: kada se profesori među sobom takmiče – takmiče se u citiranosti ili koliko je ko važan u naučnom smislu, i imam osjećaj da je iz tog razloga data ova definicija. E sad, u januaru 2023. održan je okrugli sto u Akademiji nauka i umjetnosti BiH Uticaj scientometrije na nauku i akademsku zajednicu. Pričalo se upravo o citiranju i mjerenju kvaliteta naučnog rada i donesene su 3–4 stranice zaključaka, ali ja bih izdvojio četiri. Jedan je da je publikacija osnovni parametar za naučnu valorizaciju, dakle to koliko je nečija nauka kvalitetna koristi se i za akademsko napredovanje, kao i osnovni parametar za dodjelu sredstava za naučna istraživanja. Dakle, naučni rad mora biti publikovan ili objavljen. Drugi zaključak, bilo ih je više, ali sam ja izdvojio samo nekoliko, jeste evoluiranje naučne produkcije naučnika, što zavisi uglavnom od broja citiranja. Znači važno je ne samo objaviti, nego objaviti tako da neko to citira i da koristi vaše rezultate. I to ne bilo ko, nego u nekim časopisima koji imaju jak impakt-faktor i koji objavljuju puno članaka koji se više puta citiraju. Pored ovog, kredibilitet naučnika mjeri se brojem i kvalitetom grantova za naučnoistraživačke projekte, ali to bi kod nas išlo malo teže, barem po dosadašnjoj praksi (ne znam koliko su se grantovi dodjeljivali po tim kriterijima, ali to je preporuka Akademije), zatim liderstvom u istraživanjima, članstvom u naučnim redakcijama, članstvom u akademskim društvima, potom edukacijskim vještinama, mentorstvom na doktorskim disertacijama i slično. I evo još jedan zaključak: primjena međunarodno priznatih naučnih kriterija u evaluaciji naučnih istraživanja postaje najvažniji preduslov za poboljšanje stanja u našoj akademskoj zajednici.
E sad, u široj javnosti ili po onome što se objavljuje na portalima, najčešće se akademska izvrsnost povezuje sa španskom webometrix listom. Dva puta godišnje bude objavljena rang-lista univerziteta i onda idu dnevnopolitički komentari: Jao, Univerzitet u Sarajevu je pao za 15 mjesta na listi, vidi kakav je onaj Bihać, najgori su na webometrixu, i tako dalje. Ili se to povezuje s vicevima o privatnim univerzitetima, kao dok čekaš autobus pojedeš ćevape i završiš fakultet... Mi trenutno u Bosni i Hercegovini imamo 39 akreditiranih visokoškolskih ustanova i od njih samo dvije imaju uslovnu akreditaciju, što znači da su dvije uspjele dovesti svoj rad do toga da im je rečeno: Hajde još malo ti to nauči, pa ćeš dobiti akreditaciju, tako da svi ispunjavaju formalne uslove. Ali gdje je tu akademska izvrsnost?
Ovdje bih krenuo s pitanjima. Za profesoricu Lamiju Tanović: Šta je po Vama danas dobro, pozitivno u akademskoj zajednici Bosne i Hercegovine, a čega bi se možda trebali stidjeti?
Lamija Tanović: Mislim da je nivo podviga činjenica da su naši univerziteti preživjeli ratno razaranje, materijalno i kadrovsko pustošenje univerziteta. Desio se taj famozni brain drain koji nije bio samo tokom rata, mislim da je daleko intenzivnije bio poslije rata, i čak kad su se neki ljudi htjeli vratiti – nisu im dali oni koji su sjeli na njihova mjesta. Imala sam puno informacija da je puno vrijednih ljudi htjelo da se vrati nakon što su pobjegli od rata, kao i mnogi drugi, ali nije bilo moguće. Bilo je zbilja neugodnih situacija. Znači, dobro je da smo opstali. Ovaj javni sektor u visokom obrazovanju je preživio sa onoliko univerzitetske snage koliko smo imali i prije rata, s tim da danas imamo dva nova univerziteta, ali zato što su se dva pocijepala – Sarajevo je dobilo još Istočno Sarajevo, a Mostar je dobio, osim Univerziteta Džemal Bijedić, i Sveučilište, tako da sada imamo osam javnih univerziteta. Ali, u osnovi, to je sve tu, na broju, i to je po mom mišljenju zaista ravno podvigu. Recimo, mom PMF-u su poslije rata samo fasadu popravili, a silne su pare nekakve dolazile za poslijeratnu obnovu u BiH, bar smo mi slušali o tome da dolaze silne pare. I tek nedavno je moj odsjek, pazite – tek nedavno, to je 30 godina poslije rata, dobio neke primjetne novine koje bi mogle privući studente, a broj studenata fizike kod nas je tako mali da ja gledam kad će iščeznuti uopšte. Taj broj se toliko smanjuje iz više razloga, ali to sada nije bitno. Loših stvari ima jako puno, siromaštvo, brain-drain, nedovoljna saradnja među našim univerzitetima... Ali dovoljno je da samo kažem da su nam zakoni loši. Nama su najgori zakoni, i to počevši s Okvirnim zakonom o visokom obrazovanju u BiH koji je nekako nasilu usvojen 2007. godine i evo 16–17 godina nikada nije revidiran. Nikada! Mi imamo već 17 godina iskustva sa bolonjskom reformom zbog koje je taj zakon napravljen, a niko se nije sjetio nakon pet, nakon sedam, nakon deset godina da kaže da vidimo šta nam je to dalo, hajde da taj zakon malo popravimo. Taj zakon propisuje obaveze za sve obrazovne vlasti, a imamo ih 13: Federacija BiH, Republika Srpska, deset kantona i Brčko distrikt, i svako ima svoj zakon, a bili su obavezni da ih usklade sa Okvirnim zakonom, pa nisu na vrijeme, i tako dalje. Znači, zakoni su nam najgori, a od toga sve ide dalje. Spominjali ste akreditaciju, a samo dva člana Okvirnog zakona definiraju mandat i ulogu čuvene Agencije za visoko obrazovanje i kvalitet, koja ima beskrajno važnu ulogu, ali je od nje taj zakon napravio cirkus.
Samir Lemeš: Kad smo kod zakona – moram isto pitati ministricu.
Aleksandra Nikolić: Bivšu ministricu! Profesorica Tanović i ja smo dugo godina radile na sistemima kvaliteta Univerziteta u Sarajevu. Bila sam uključena u te procese jer je sistem kvaliteta oblast kojom se bavim. Evo, broj studenata na fizici je mali, a tim ljudi koji se bave teoretskom fizikom je najbolji tim, najizvrsniji tim u BiH. Naš kolega akademik, profesor Milošević, u dva je posto najcitiranijih. Zbog tog tima je CERN potpisao ugovor sa Univerzitetom u Sarajevu jer sa državom to nije bilo moguće. CERN potpisuje ugovore samo se državom, ali zbog spomenutog tima je napravljen izuzetak i potpisan je ugovor sa Univerzitetom u Sarajevu, jer su shvatili da ovdje postoji kapacitet daljeg razvoja onoga što oni žele razvijati. To je neka vrsta hidronske terapije, ali da sad ne pričam o tom projektu, hoću samo da kažem zašto se ponekad govori da je koncept izvrsnosti loš za razvoj akademskog ili visokog obrazovanja. Kad razvijate te jake, izvrsne timove, velika je posvećenost, morate raditi, zatvoriti se, zaključati... Tako mladi ljudi vide disciplinu koja se promovira kada se govori o izvrsnosti, i to njih malo odbija, pa ne dolaze na te institucije da se obrazuju. Zašto je koncept izvrsnosti u Zakonu dat sa svrhom? Prema onom što se radi u Evropi i kako EUA Asocijacija evropskih univerziteta vidi budućnost visokog obrazovanja, a to je univerzitet bez zidova ili granica, kako oni to nazivaju, univerzitet koji živi sa zajednicom i zadovoljava njene potrebe. Zasigurno je rogobatno to što je bosanskohercegovački akademski prostor rascjepkan na lokale, ali postavlja se pitanje da li je Kantonu Sarajevo potreban Univerzitet u Sarajevu, koji je kapacitiran da bude regionalni univerzitet, a sveden je na nivo Kantona koji je preuzeo ulogu osnivača i finansijera. Onaj ko daje pare postavlja zahtjeve u smislu šta mu treba od toga i šta će ta industrija visokog obrazovanja da zadovolji. Kažu nam i da smo neprilagođeni tržištu rada. Kojem tržištu? U Kantonu Sarajevo? Kad se tako stvari postave, onda je pitanje treba li nama izvrsnost u fizici, imamo li mi industriju koja može koristiti ta znanja? Ili da zatvorimo sve osim turizma i IT sektora koji je u Kantonu Sarajevo potentan, ima i neke mašinske i drvne industrije... Šta drugo nam treba? Ali to nije uloga visokog obrazovanja. Uloga visokog obrazovanja je razvoj društva, a ovaj Univerzitet je i nastao odmah poslije Drugog svjetskog rata sa zadatkom da razvije ovu zemlju. On ima tu vrstu tradicije. Ovdje govorim kao profesorica Univerziteta u Sarajevu. Mi jesmo nastojali da zadovoljimo potrebe zajednice, naše zemlje, ali uz nastojanja da budemo aktivni u međunarodnom prostoru, a to je upravo koncept koji je sad u Evropi promoviran i koji je oduvijek bio ovdje, a naš rad je uvijek bio naslonjen na istraživanje. Znači, nikad se nije Univerzitet u Sarajevu razdvajao na učitelje ili nastavnike i istraživače, to je bio koncept gdje je profesor i nastavnik i istraživač. Neki instituti i dijelovi univerziteta su bili zaduženi za nauku, ali postojao je transfer znanja i mogućnost direktne aplikacije znanja u smislu kreiranja razvojnih rješenja i inovacija.
Samir Lemeš: Ali imali smo četiri fabrike aviona: Soko, Utva, Ikarus, Orao. Bio je to vrhunac tehnologije u to doba. Da li mi sada imamo kapaciteta da dajemo takve rezultate?
Aleksandra Nikolić: Znate li kada je sistem počeo davati rezultate, ako govorimo o bivšem sistemu? Onda kada su se posložile neke druge stvari i kada je počeo sistem da radi, ali svaki dio sistema. Uz to, sistem mora da bude podržan od svih drugih dijelova društva. Ali ono što bih ja rekla je puno važnije za večerašnji razgovor, a to je akademski integritet, a ne izvrsnost, jer izvrsnost i takmičenje da se sakupe bodovi/citati nije uvijek dobar put, jer ima i zaobilaznih načina da se to ostvari, a ti načini nisu baš za preporučiti. Zato je rad na razvijanju institucije i svakog pojedinca na jačanju vlastitog integriteta mnogo važnije od izvrsnosti. Odnosno, to jedno bez drugoga ne može, jer ako trčite za tom kvaziizvrsnošću, ona će pasti prije ili poslije, i nećete dočekati ove rezultate o kojima smo pričali, a koje je univerzitet u saradnji sa drugim akterima postizao.
Samir Lemeš: Šta ne valja?
Samir Dolarević: Malo sam gledao ove rang-liste vezane za nauku, gdje se mi sada nalazimo, jer ja sam inžinjersku izvrsnost shvatio kao niz dostignuća u naučnom radu. To se na kraju svodi na to koliko članaka je neko objavio, koliko je toga citirano i tako dalje. Ono što sam ustanovio je da smo mi trenutno ispod stotog mjesta na svjetskoj rang-listi, praktično u svemu, a rang-lista vam ide otprilike tako da su na prvih 50 mjesta zapadne zemlje, Australija, Japan, Kina, također i azijske, pogotovo u obrazovanju, onda tamo oko pedesetog mjesta su Hrvatska, Srbija i Slovenija, onda dolazi malo afričkih zemalja, južnoameričkih i tako dalje, i onda tu negdje dođe Sjeverna Makedonija i onda tamo negdje sasvim na dnu, ali ipak ispred Albanije, Bosna i Hercegovina. To je naše realno stanje ako pogledate izvrsnost, ako pogledate doprinos u nauci, ako pogledate procjenu edukacionog kvaliteta, ali ne samo to. I u bilo kojoj drugoj djelatnosti, osim, čini mi se, po procentu ljudi koji odlaze iz zemlje – tu smo među prve četiri, odmah iza Litvanije i Hrvatske. To znači da je realno stanje ipak loše i da je mnogo onih stvari kojih se trebamo stiditi, mnogo više nego onih dobrih. Jer, pazite, negdje 90-ih godina prošlog vijeka, prije nego što se desio rat, mi smo na nivou Bosne i Hercegovine, odnosno Sarajevski univerzitet nije bio kao beogradski, zagrebački i ljubljanski, ali je bio tu negdje, nije bila drastična razlika. To je reper u odnosu na koji se mi trebamo usmjeriti. Znači – i oni su i dalje na dnu Evrope, i Hrvatska i Srbija, oko pedesetog mjesta u svijetu, ali na šangajskoj listi su i Ljubljana i Zagreb i Beograd i Novi Sad, a prema svim ovim drugim listama koje sam mogao naći na internetu, ispred nas su i Osijek i Split i Rijeka i Kragujevac i Niš i Maribor i tako dalje.
Samir Lemeš: Ko je kriv za to, ko je zaslužan? Koga da nagradimo za to?
Samir Dolarević: Davno sam na pitanje šta nedostaje Univerzitetu u Sarajevu rekao da nam nedostaje dobrih profesora i dobrih studenata. Dakle, kada bi mi došli nekako do akademske prosječnosti u Evropi – to bi za nas bilo izvrsno.
Samir Lemeš: Ali kažete da nam fale i dobri profesori i dobri studenti – kako to ocjenjujemo?
Samir Dolarević: Stvar je u tome što mi u krugu od stotinu kilometara imamo naprimjer devet građevinskih fakulteta, dok Stuttgart ima jedan jedini građevinski fakultet koji opslužuje cijelu pokrajinu Baden-Virtemberg. Pritom mi nemamo kadra ni za jedan dobar građevinski fakultet, a ne za devet. Prva strahovita greška je što je visoko obrazovanje spušteno na kantonalni nivo. Od uvaženog profesora Šaćira Filandre sam čuo jednu jako pametnu stvar, a to je da nikada kanton neće biti dovoljno kapacitiran da rukovodi univerzitetom! To je jednostavno tako. Osim toga, mi ovdje imamo osam univerziteta i imamo još gomilu privatnih univerziteta. Ono za šta imam konkretne podatke, jer sam dekan već pet godina, jeste činjenica da je Građevinski fakultet kojim rukovodim privatni fakultet, i da ne ganjam nikakvu izvrsnost, nego samo da završimo nastavu, platimo račune i obezbijedimo ljudima plate na nivou kakve su sada – trebali bi imati svake godine stotinu studenata koji plaćaju školarinu po deset hiljada maraka, i da se uz to potrudimo da nijedne godine ne izgubimo nijednog studenta. Tada bih kao vlasnik bio na pozitivnoj nuli.
Samir Lemeš: Ali, mi to nemamo.
Samir Dolarević: Privatni fakulteti su zločin prema visokom obrazovanju u siromašnim društvima. Argumenti da su privatni MIT, Oxford, Cambridge totalno bezveze jer u Bosni i Hercegovini nema dovoljno ljudi koji mogu priuštiti takve fakultete... Mi upisujemo sto ljudi svake godine, ali ti ljudi su na budžetu, ne plaćaju ništa, i od njih odustane najmanje 50 posto odmah, u startu.
Samir Lemeš: Ali ti veliki privatni univerziteti su neprofitni, a kod nas se privatni organizuju kao profitni?
Samir Dolarević: Stvar je u tome što na tim univerzitetima godišnja školarina košta po 50 hiljada dolara; 55 hiljada dolara je školarina godišnja na Stanfordu. I onda tamo ljudi uzimaju nekakve kredite, pa se tim zabavljaju kad završe fakultete. A kako se kod nas to rješava? Ti privatni univerziteti, a ima ih, cvjetaju, razvijaju se kao gljive poslije kiše, ali kako rade? Evo ja ću dati jedan primjer s kojim sam potpuno upoznat, to je Burch Univerzitet u Sarajevu. Ljudi imaju bachelor studij i prošle godine (2022) su pokrenuli inicijativu da otvore još pet master studija iz oblasti građevine. U komisiji koja je trebala to da odobri bila su dva profesora sa Građevinskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu i oni su bili protiv, ali Burch je dobio odobrenje od Ministarstva. Po novom Zakonu više ne moraju ni pitati Ministarstvo, znači nema ni te komisije, znači to mogu da urade da nikad niko ne sazna. Ovako sam ja bar saznao, i gledajte sada: oni imaju jednog građevinskog inžinjera zaposlenog na cijelom univerzitetu, koji je docent ili vanredni profesor. Bio je naš student, solidan i tu nema problema. On drži 14 predmeta na bachelor studiju i sada su otvorili još pet master studija iz oblasti građevine. Onda su se dosjetili da to baš nema smisla, pa su odlučili da im treba još jedan redovni profesor, a kako sada tih biljki nema puno kod nas, odlučili su ga izmisliti.
Samir Lemeš: Imaju penzioneri?
Samir Dolarević: Ne može po zakonu. A nije dobro ni za marketing.
Samir Lemeš: Kod nas ko god od profesora ode u penziju sa javnih univerziteta – nastavi da radi na privatnim univerzitetima.
Lamija Tanović: Tu bi lijek bila akreditacija. Ako je licenciranje propalo jer ga više ne radi Ministarstvo, onda je akreditacija tačka koja bi trebala to da provjeri.
Samir Dolarević: Penzionera baš i nema zato što imamo puno građevinskih fakulteta i ti penzioneri su već prodati. Čak su prodati i kod nas, naše penzionere mi koristimo dok ne umru. Nedavno je profesor Zlatar praktično iz učionice preminuo. Uglavnom, onda su se oni sjetili genijalne ideje koja se nigdje u svijetu nije primijenila – uzeli su vanrednog profesora iz oblasti geodezije i geoinformatike, čovjeka koji se bavi GPS-ovima, satelitima i ostalim stvarima, i proglasili za redovnog profesora građevine. Kako? Sad ja kad sam vidio – znam čovjeka, on je zaista dobar u tim stvarima, ima privatnu firmu, relativno je mlad, bio je u Tuzli vanredni profesor za tu oblast, GPS-ovi, geoinformatika, geodezija i tako dalje. Međutim, oni su sada na bacheloru njega izabrali za redovnog profesora građevine. Oformili su nekakvu komisiju od tri profesora građevine, dva iz Tuzle i jedan, nažalost, sa mog fakulteta, i oni su onda uzeli i pogledali zakon u kojem piše: Da biste bili izabrani za izbor u zvanje docenta treba vam doktorat iz oblasti za koju se bira, članci, i tako dalje... E sad, kada se bira za vanrednog i za redovnog profesora – oblast se više ne spominje, jer su valjda ti koji su pisali zakon pretpostavili da kad je već neko izabran za docenta u jednoj oblasti i kad mu to istekne, a ispuni sve zakonske uslove i tako dalje, valjda će se birati za istu oblast. Ovaj čovjek, ja sam pogledao taj izvještaj, zadovoljava sve uvjete za izbor za redovnog profesora za oblast kojom se bavi čitav život i u kojoj je stručan. Ali Burchu to nije trebalo, pa su oni njega jednostavno izabrali za redovnog profesora iz oblasti građevine, iako se čovjek time nikada nije bavio. Ja sam reagovao kada sam to saznao, poslao ministrici pismo, ona je poslala inspekciju tamo i ja imam papir na kojem piše da je to sve po zakonu. I inspekcija i ministarstvo tumače zakon upravo tako i, prevedeno – ja mogu sada, ako se dogovorim sa Nenadom Veličkovićem, kad bi on imao kakav uticaj na svom fakultetu, biti izabran za redovnog profesora iz oblasti književnosti, ili bilo koje druge, svejedno je.
Samir Lemeš: Građevinska? (smijeh)
Samir Dolarević: Oni to dijele na srpsku, hrvatsku i bošnjačku i vjerovatno mogu biti samo bošnjačka, oni su se tako dogovorili, ali to je naš zakon o visokom obrazovanju. (Lamija Tanović: Rekla sam ja da je zakon problem.) Znači i tumačenje inspekcije je da je to sve uredu, da nema nikakvih problema.
Samir Lemeš: Da li oni koji donose odluke to znaju?
Samir Dolarević: Problem je u tumačenju zakona. Pazite: ja sam biran za docenta, za vanrednog profesora i, ako bukvalno čitam taj zakon, nikada mi nije palo na pamet, nikada nisam uočio da ja mogu biti izabran i za nešto drugo što mi se više sviđa osim za građevinu. Građevina je prilično dosadna, u principu, ima toliko lijepih stvari, recimo teoretska fizika, to bi bilo super, ti ljudi su stvarno pametni. Može i eksperimentalna ili bilo što drugo. Ili, recimo, neka umjetnost, to je isto lijepo, a pošto sam deklarisan antitalenat za te stvari – to je stvarno totalno besmisleno i vi upozorite na to i dobijete zvaničan akt od inspekcije da je to sve ok i da tako treba.
Samir Lemeš: Formalno sve ok, ali ima li tu korupcije?
Lamija Tanović: To je korupcija. Prvo – imate čitav niz instanci gdje se taj izvještaj provjerava: na Naučnom vijeću fakulteta, na Senatu Univerziteta... Postoji čitav niz stepenica gdje bi neko morao vrlo ozbiljno da ispriča ovo što ste Vi sad ispričali i da taj auditorij motivira da ne glasaju za taj izvještaj, da izvještaj propadne. Znači, svi smo mi pomalo u tom loncu korumpirani i ne znam kako izaći iz toga. Mi smo odrasli u sistemu u kojem ne vjerujete zakonu jer znate da ga neko može skroz izokrenuti i da nešto neprihvatljivo prođe. Mi živimo u takvom sistemu, i to predugo. Hoću još da se referiram na ovo što ste rekli. Naime, mi previše vjerujemo ovim nekim rang-listama. Naš Univerzitet u Sarajevu ide na ovu najmasovniju webometrix listu, a tu ima preko 30 hiljada škola i Sarajevskog univerziteta nema do skoro hiljadu petsto i nekog mjesta. (Samir Dolarević: Nisu to sve univerziteti.) Pa eto, svega ima, i visokih škola vjerovatno, ali ja ne mislim da je to mjerilo. Mjerilo kvaliteta univerziteta je zadovoljstvo studenata. Vi kažete: šta je problem? Odoše studenti, nema ih, imamo ih sve manje i manje. Studenti su nezadovoljni, a mjerilo toga koliko smo loši jeste što imamo sve manje studenata. Oni koji hoće da dobiju diplomu, ali ne baš i da nauče, otići će na te privatne. Tamo će otići nastavnici koji ne mogu da se izaberu na Univerzitetu u Sarajevu. Vi vidite da dolaze silne diplome sa nekakvih čudnih škola. Imate zaista čudnih škola. Ja sam sjedila dva mandata u Upravnom odboru Agencije koja bi trebala sve da provjeri, akreditacija je slovo kvaliteta, ona provjerava licenciranje, ako se već i pravi kako ne treba, a onda ga periodično kontroliše, i to vas natjera da se dovedete u red, akreditacija je afirmativan proces. Agencija kaže da svi treba da prođu akreditaciju pa vam napišu šta vam ne valja i imate dvije godine uslovne akreditacije da to popravite. To je za instituciju, za univerzitet. Ali, problem je kod nas programska akreditacija jer svaki program treba da bude akreditovan, a veliki univerziteti ih imaju jako velik broj, ne znam koliko Sarajevo ima programa... (Aleksandra Nikolić: 520 studijskih programa.) Treba napraviti akreditaciju studijskih programa. Kod nas još nijedan studijski program nije akreditovan. U drugim zemljama akreditacija studijskih programa se vrti svakih nekoliko godina.
Samir Lemeš: Kažu da je to skupo i Agencija je odlučila da to radi po klasterima.
Aleksandra Nikolić: Nemojte tako, ja bih bila obazrivija s podsmijehom prema tom procesu, odnosno izabranom pristupu. Mi u BiH smo imali pet EU projekata da ojačamo tu Agenciju i radili smo mnogo da je postavimo na noge i onda je došla 2010. i počelo se s podjelom vlasti, pa je Agencija dobila stranački Upravni odbor, koji je blokirao rad Agencije i ljudi (zaposleni u Agenciji) u koje je BiH uložila novac, obučila ih, a uz to smo razvili i cjelokupnu dokumentaciju i procedure i bili ravnopravni s hrvatskom Agencijom za osiguranje kvalitete, koja je danas članica ENQA. Nezadovoljni stanjem i vođstvom Agencije zaposleni su napustili Agenciju i zaposlili se u druge institucije, ima ih i u Kantonu Sarajevo, u Ministarstvu obrazovanja, u Ministarstvu pravde, a najvažnija institucija za razvoj visokog obrazovanja je bez kadrova, ovaj novi direktor bi htio i da radi, prošli nije htio. Sadašnji direktor sada ne razumije šta je njegov posao. Sada je stanje da ljudi žele da se vrate u 2005. i da ponovo gradimo cjelokupni sistem kako bi uvažili nove univerzitete i njihove probleme vezane za prepoznavanje diploma. Mi kao društvo, ali i institucije, nismo uspjeli da sačuvamo znanje koje smo sakupili i sada imamo u ovoj vrlo važnoj oblasti puno raznovrsnih problema koje nastojimo riješiti. Ide sporo.
Lamija Tanović: Ali naša Agencija nema odgovarajući mandat! Njoj ta dva člana Okvirnog zakona o visokom obrazovanju ne daju adekvatan mandat, odnosno oni su tako nekako loše, površno sročeni, da svi izmišljaju šta tu piše. No, na bazi toga je Republika Srpska napravila svoju agenciju.
Aleksandra Nikolić: Da, i ta Agencija radi na akreditaciji, pogledajte liste i koji su studentski programi akreditirani. Pojedini studijski programi su akreditirani od strane EU (međunarodnih) akreditacijskih agencija. Ti program se nalaze i na evropskom portalu akreditiranih programa.
Samir Lemeš: Ali to nije bilo dovoljno hrvatskoj Agenciji da prizna diplome naših univerziteta?
Aleksandra Nikolić: To je stvar primjene njihovog novog zakona, ali ide i sezona upisa studenata, pa univerziteti u Hrvatskoj i Sloveniji traže načine da privuku studente iz BiH. Ne znam da li je iko o tome razmišljao, odnosno šta je bh. nivo vlasti poduzeo. Studenti Univerziteta u Sarajevu vrlo lako dobijaju posao u Hrvatskoj, čak i kada se radi o studijima koji su vezani za BHS jezik.
Lamija Tanović: Upravo bolonjska reforma je smislila taj proces provjere i postizanja kvaliteta kako bi u tom ogromnom prostoru od skoro 50 ili 47 država koje su u bolonjskom programu olakšala priznavanja diploma, a to je da samo akreditirani studijski programi izdaju diplome koje su priznate u cijelom tom prostoru. To što je Hrvatska iz nekih političkih razloga prihvatila samo diplome jednog našeg univerziteta, nije bitno. Međutim, ako nemamo akreditirane studijske programe, onda oni na osnovu bolonjskih pravila ne treba da igdje budu priznati. Njemačka vjerovatno primi naše inženjere i bez toga, ali ih testira i provjeri, neće oni nikoga primiti samo na osnovu diplome. Sve ozbiljne države to vrlo ozbiljno rade: imate intervjue, probni rad i drugo i naši ljudi se zaposle, oni koji vrijede, ali u osnovi pojednostavljen proces tog fluktuiranja kadra kroz evropske zemlje jeste akreditacija. Ovaj naš Centar za priznavanje diploma to zbog neadekvatnog Okvirnog zakona ne radi sasvim dobro. Vjerujte, Okvirni zakon je problem broj jedan, jer svi drugi se trebaju uskladiti s njim. Moraju. Tačno piše šta sve treba napraviti...
Samir Dolarević: Čini mi da sad već ulazimo u domenu politike jer Okvirni zakon je za državu, a država Bosna i Hercegovina je, objektivno, vrlo klimava. Tamo u RS-u šta god urade i naprave, bilo kakvo rješenje mimo tog zakona, niko ih ne sprečava u tome. U FBiH nema zakona o visokom obrazovanju, imamo kantonalne i onda svako ima svoj.
Lamija Tanović: Oni se moraju uskladiti, ako to ne urade – dođe inspekcija kojoj je to posao.
Samir Lemeš: Inspekcija provjeri da li je usklađeno i ako nije, kaže šta treba uskladiti?
Lamija Tanović: Tačno. Znači to što neke struke ili neki organi ne rade nešto, to ne znači da je to dobro. Ovo nije dobro urađeno, nije uopšte napravljen sistem, a po mom mišljenju glavni problem, uopšteno rečeno, našeg visokog obrazovanja je to što nam fali sistem, što smo tako divljački razuđeni na 12 obrazovnih vlasti i što smo siromašni, a možda i zbog toga što nas ima previše. Naš univerzitet je siromašan univerzitet – da vidite šta znači imati univerzitet negdje gdje imaju dovoljno sredstava i dovoljno plaćaju. Šta bi falilo da postoji jedan građevinski fakultet na nivou Bosne i Hercegovine? Znači, taj sistem dozvoljava to čudo od pet mašinskih fakulteta koji, kad su reformisali studij, nisu uopšte diskutovali šta će. Ovaj u Tuzli napravi trogodišnji, ovaj ovdje četverogodišnji... Skroz različite mašinske fakultete.
Samir Dolarević: Sada dolazimo do toga kako su organizovani naši univerziteti, pa i Univerzitet u Sarajevu. Sada smo jedno pravno lice (Nikolić: Ali kao nismo promijenili organizaciju.) i sve smo integrisali osim nastave i nauke, a osnovna djelatnost nam je nastava i nauka. Sada imamo jednu pravnu službu, jedan generalni sekretarijat, jednu služba za kvalitet, ali imamo 12 katedri za matematiku, samo u Sarajevu. Kod nas na fakultetu sada radi jedan profesor matematike, pravi genijalac, ja to znam prepoznati, i on je tamo sam kao vuk... Ja sam jednom njega vidio nasmijanog, i to kada sam ga pitao ima li kakvo temu za doktorat – on je meni to počeo objašnjavati i bio je veseo... Nažalost, ništa ga, naravno, nisam shvatio, rekao sam mu: Emile dragi, sve je to lijepo, lijepo te tako gledati, ali si na pogrešnom mjestu. Naravno da mi je žao. (Lamija Tanović: A to je rasipanje sredstava i znanja.) Plus to rasipanje sredstava. Znači imate 12 nekakvih profesora matematike i svi su matematičari. Ima ih gomila samo na PMF-u, ali na svakom tehničkom fakultetu imate po još jednog usamljenog vuka ili dvojicu koji tamo nešto rade, pa katedre za statiku, katedre za ovo, za ono... to nismo ujedinili, to nismo integrisali. Integrisali smo pare, rukovodstvo, te nekakve službe, a nauka i nastava su ostali neintegrisani.
Samir Lemeš: Mi u Zenici smo manji univerzitet i prvi smo se integrisali, krenulo je sa 20 katedri, sad ih već ima 50 i još jedno 2–3 nove katedre i ponovo ćemo se dezintegrisati, a nije ništa integrisano osim kase i potpisivanja za trošenje novca.
Aleksandra Nikolić: Mi nismo integrisali ni službe. Vjerujte mi, ništa mi nismo integrisali osim administrativnog protokola ko može potpisati ili ko treba odgovoriti, i naravno finansijske integracije jer smo dio trezora, odnosno budžeta KS. Ali to nije integracija, to je samo dodatni administrativni posao koji stvara nezadovoljstvo kod svih zaposlenih.
Samir Dolarević: Svaki dan potpisujem 50 nekakvih papira za Univerzitet. (Aleksandra Nikolić: Ali to nije integracija.) To je maltretiranje – potpisujem svaki putni nalog, ali i odluku na osnovu koje se izdaje putni nalog, plus da je to sve po zakonu itd. Stvar je, znači, u tome da mi imamo sada i problem organizovanja Univerziteta u Sarajevu koji bi eto trebao da bude najbolje organizovan. Postoji politička volja i raspoloženje da to bude integrisano, ali mi to ne znamo da uradimo kako treba.
Samir Lemeš: Gdje je u svemu tome izvrsnost, ima li mjesta za izvrsnost?
Lamija Tanović: Nema je bez dobre organizacije i bez adekvatnog finansiranja. Mi smo svi osuđeni na prosječnost. Gubimo studente, odoše zato što je to slika univerziteta, ne samo ovog, ili smo se možda suviše...
Aleksandra Nikolić: Kada pričam o izvrsnosti, odmah zamislite neke velike laboratorije, raznovrsnu istraživačku infrastrukturu, u zavisnosti od područja iz kojeg dolazite, a nivo investiranja je nizak, zavisi odakle dolazite, a Vlada KS, odnosno Ministarstvo je odobrilo pet miliona KM za grantove selektirane po kriterijima o kojima se govorilo na početku u zaključcima ANUBIH. Za poređenje, lično sam implementirala projekat koji je bio za obrazovanje, ne za nauku, nego za obrazovanje, od 2,2 miliona KM. Dakle, taj jedan projekat je bio polovina vrijednosti godišnjeg ulaganja u nauku od pet miliona KM. Kod kreiranja prošlog zakona, politika, a možda i rukovodstvo Univerziteta je odlučilo su da ugura UNSA u budžet, tako da smo sada dio budžeta, u trezoru smo kao svaka druga administrativna jedinica i sada tu čučimo oslabljeni. Budžetska sredstva budžetski korisnik mora potrošiti u okviru tekuće godine dana, dakle nema mogućnosti da finansirate dugoročne projekte. Sad vi meni recite kako da neko za pola godine vidi kako će biljka narasti, koliko će plodova dati, koliko ćemo obrati i da li je prilagođena klimatskim promjenama?
Samir Dolarević: Nama su jednom novac dali 20. decembra da potrošimo do kraja godine.
Samir Lemeš: Ali je pitanje gdje ode taj novac, ako nema akademske izvrsnosti.
Aleksandra Nikolić: Nisam ja baš sigurna da mi, kada ovako pričamo ad hoc i angro, bez fokusiranja, nesistematski, a ne precizno inženjerski, pogodimo poentu. Kada pričamo angro onda se fokusiramo na loše, a ja tvrdim, to i statistika može potvrditi, da imate pet posto onih excellent, pet posto onih koji su u minusu i onih ostalih 90 posto na koje treba da se fokusiramo. Mi u ovoj državi, na ovom Univerzitetu, u ovom Ministarstvu, gdje god hoćete, fokusiramo se na pet posto loših, i to uništava kapacitet da nudimo rješenja. Mi samo nudimo konstatacije ovoga ili onoga.
Samir Dolarević: Bilo bi lijepo da je samo pet posto loših, to bi stvarno bilo super. Mi na Građevinskom fakultetu imamo jednu dobru priliku – imamo jednog profesora koji je ovdje radio prije rata, a sada je stvarno zvijezda u naučnom svijetu iz numeričke mehanike i radi u Parizu na tehničkom univerzitetu, profesor je i isključivo se bavi istraživanjima i naukom. On je profesionalac koji se samo time bavi, oslobođen je nastave i bilo čega drugog. Kad god zaposlimo nekog mladog asistenta, napravimo zajednički doktorski studij s njima i onda ti naši novi idu tamo i budu kod njega četiri puta po četiri mjeseca ili tako nekako, i oni se tamo bave naukom. Pričali su nam da oni tamo svako jutro u 9 sati ujutro imaju brifing, deset tih doktoranata, dakle govorim o profesoru koji ima deset doktoranata u svakom trenutku iz cijelog svijeta, i oni mu raportiraju šta su uradili prethodni dan. Iz toga sam zaključio da se mi ustvari naukom bavimo iz hobija, nama je to hobi, pa ako ko šta ubode – ljepota. I još nešto: učestvovao sam u komisijama gdje su se dijelili ovi grantovi, i federalni i kantonalni i neki drugi, i napravili smo nekakve kriterije, ali je nastao totalni haos na Senatu i onda je donesena odluka da grant-sredstva podijelimo sa brojem fakulteta da svako dobije para, vrlo jednostavna matematika, ona iz osnovne škole, znači iznos kroz 25, oni se moraju prijaviti, prijaviti nekakve projekte, i ko god se prijavi treba da kaže koji mu je projekt najvažniji i dobit će tačno određenu sumu koja je jednaka za sve fakultete. To je konformizam. To je isti problem kao s izborima koje provodimo tako da se niko nikom ne zamjera, da se ništa ne talasa. Evo ja sam pred penziju, 60 mi je godina, i još nijednom nisam doživio da je neko na fakultetu ili grupaciji rekao da neka doktorska radnja nije na nivou doktorata, osim ako nije posrijedi neki lični sukob. To sam vidio na nivou Univerziteta – profesori se posvađaju oko neke pete stvari, nekog biznisa ili bilo čega drugog, i onda jedan drugome podmeću klipove pri izboru.
Lamija Tanović: Suviše se fokusiramo na neka naša mala iskustva, a ima raznih iskustava. Osim toga, suviše se fokusiramo na naš univerzitet, tamo gdje smo mi, a mi to sve znamo. Mislila sam da treba da pričamo globalno o visokom obrazovanju u Bosni i Hercegovini. Imamo 39 univerziteta ili uglavnom univerziteta i otkud nama uopšte ideja da u ovoj situaciji sanjamo o izvrsnosti? To je moje pitanje. Zar ne bi bilo bolje da budemo samo dobar univerzitet, dobar fakultet, dobar odsjek, odnosno dobar nastavnik, dobar student? Studenti su oni koji se osipaju, a oni su mjerilo koliko smo dobri, i ovo što sam htjela na početku kazati, kada je Aleksandra govorila o balansu između izvrsnosti i potreba: teoretska fizika, odnosno fizika generalno, ima totalni disbalans. To što se tamo našlo dvoje ljudi koji mogu nešto da naprave u teoretskoj fizici je dobro, ali nama, nažalost, ne trebaju ti kadrovi. Nama trebaju nastavnici, i to nam trebaju dobri nastavnici, a nastavnički smjer je skoro uništen. Drugo, sasvim su uništili medicinsku fiziku, a to nam treba jer svaka bolnica ima rendgen i druge aparate. Tu nam ne može pomoći CERN, ali neka idu studenti tamo, mi smo poslali najbolje, moj najbolji student je u CERN-u, ali i nama ovdje treba nešto, taj balans, i možda možemo jednog Admira obrazovati ovdje, pa ga poslati tamo na magisterij, doktorat i slično, pa da nam se vrati jer nam treba. Problem je što masovno propadaju na teoretskim fizikama, pobjegnu glavom bez obzira od fizike, a imamo perfektne nastavnice koje su doktorirale na fizici, doktori fizike u nastavi, ima ih u Drugoj gimnaziji mislim četiri sada. Znači, ne možemo sanjati o izvrsnosti, ali možemo sanjati o tome da dobijemo zadovoljne nastavnike, koliko-toliko zadovoljne profesore, odnosno da dobijemo to što ovoj sredini i ovom društvu treba.
Aleksandra Nikolić: Kad govorimo o izvrsnosti – ako pogledate, recimo, oblast biodiverziteta na međunarodnim naučnim stranama i ukucate Univerzitet u Sarajevu, vidjet ćete da se (imaju super vizualizaciju) UNSA nalazi u području Raising Star (tako se zove taj dio vizuelnog prikaza) zahvaljujući istraživanju kolege sa Šumarskog fakulteta; oni se tamo pojavljuju. Zašto? Zato što je biodiverzitet u Evropi hot tema, a oni su odlični u toj oblasti, puno rade i istražuju biodiverzitet bh. šuma. Mi kao institucija, i kada ne želimo, koristimo resurse koje imamo. Ne bih ja da mi sanjamo o izvrsnosti, moramo da shvatimo da je izvrsnost jedan posto ljudi. Nemojmo pričati o jedan posto, oni će isplivati iz ovog što nam se dešava, i iz ovog što nije dobro i onog što jest dobro. Izvrsni će isplivati, ali da bi oni isplivali mi se kao institucija, kao zemlja moramo otvoriti, kao visoko obrazovanje moramo se otvoriti prema našim partnerima i kolegama u Evropi i naši kadrovi će tamo plivati bez problema. Moja generacija nije mogla da doktorira ovdje jer je fakultet izgorio i nestali su svi resursi. I ja sam bila na ETH-u, moje kolege su bile na ETH-u, ali i drugim EU (USA) univerzitetima, i mi znamo kako to izgleda, odnosno kako se promijeni perspektiva kada iskusite rad na drugim, a posebno prestižnim institucijama. Moramo gurnuti kolege i studente da izađu malo odavde, da vide i da se vrate. Mi ovdje imamo prednosti koje su prikrivene sada, ali sve dok se fokusiramo na manjinu, izvrsnu ili lošu, neće nam dobro biti. I još kratko o neprofitnim ustanovama – neprofitna ustanova je ona koja zarađuje i stvara profit, ali taj profit vrati u ustanovu (Samir Lemeš: U ovim slučajevima se ne vraća...) Mora postojati i interes za ličnu zaradu, odnosno unapređenje kvaliteta života.
Samir Lemeš: Broj 39 visokoškolskih ustanova u BiH me podsjetio na jednu rečenicu koju sam čuo u Beogradu. Naime, na pitanje čovjeku iz Beograda kada će u Srbiji biti bolje, on je rekao da će biti bolje kada budu razmišljali kakva će biti Srbija, a ne kolika će biti. Tako i kod nas akademska zajednica – kada budemo razmišljali kakva je, a ne kolika je.
Samir Dolarević: Kada imate 39 univerziteta i toliko profesora, onda je jasno da je odnos prema profesorima takav kakav jest, jer je to zvanje devalvirano. Jednostavno – ima nas previše i ima nas svakakvih.
Iz publike: Ako govorimo o 39 visokoškolskih ustanova i mnogo katedri samo za matematiku – ko treba da pokrene ukrupnjavanje koje će dati kvalitet, jer sada je na 39 univerziteta, sa svim fakultetima, katedrama i pripadajućim pozicijama, teško obezbijediti izvrsnost. Ko treba da pokrene priču o ukrupnjavanju koje bi moglo dati kvalitete? (Samir Lemeš: Ko treba da resetuje visoko školstvo?)
Lamija Tanović: Država koja nema nikakvu ulogu u visokom obrazovanju. U Ministarstvu civilnih poslova u Vijeću ministara BiH postoji jedan odjel koji se bavi obrazovanjem, i to je sve što država ima, odnosno samo Okvirni zakon. To je sve što je država bila dužna napraviti. Sve ostalo je spušteno na niže nivoe i to je jedan opšti haos.
Iz publike: Koja je uloga profesora ako žele da budu najbolji u što boljoj konkurenciji?
Lamija Tanović: Nauka i nastava. Mi smo to davno, osamdesetih godina prošlog vijeka, na Univerzitetu u Sarajevu pokrenuli, nas nekoliko, zahtjev da se Univerzitet razdvoji na nekoliko manjih univerziteta, na grupacije: tehničke nauke, prirodne plus matematika, biomedicinske nauke i tako dalje. To bi faktički značila integraciju nastave i nauke. Ne mora se Univerzitet administrativno raspasti, neka ostane jedan rektor i rektorat, ali da se po grupacijama nauke podijele. Onda bi mogle, recimo, tehničke i prirodne nauke da imaju zajedničku katedru matematike, fizike, informatike, i tako dalje, To bi bila strašna ušteda. Mi smo i tada imali katedre fizike, odnosno laboratorije. Zamislite jedna u Vogošći na Saobraćajnom fakultetu, jedna na Koševu na Građevinskom fakultetu. itd. Kad se ovako ukrupnite, onda imate bogate laboratorije, imate katedru sa puno kadrova u kojoj je 20 kvalifikovanih ljudi koji mogu i u naučnom smislu nešto da proizvedu. Samo neki fakulteti su sačuvali neke od instituta, ima nekih koji su privatizovani. Zašto svi istraživači sa instituta koji pripadaju Univerzitetu moraju da rade i u nastavi, jer nisu svi talentirani da budu nastavnici, i to je poseban problem. Ako ti tamo studenti daju na onoj anketi da si loš – ti imaš svoje mjesto na institutu. Naši instituti su nestali, odjednom.
Samir Dolarević: Naši instituti rade i sada ima ih pet, oni su bili nezavisna pravna lica i onda 2000. godine, prema tadašnjem zakonu, morali su ući u sastav fakulteta i mi smo ih prihvatili. Oni koji su pristali su ušli u sastav fakulteta, a sa drugima imamo nekih problema.
Lamija Tanović: Svi kažu koliko para – toliko muzike, a mi smo, ako uzmemo procenat GDP-a, to rade svi u svijetu, na dnu. Profesor je o tome nešto pričao. Znači, mi smo negdje na 0,2 posto, daj bože da je i toliko. (Aleksandra Nikolić: Možda od budžeta 0,2 posto, ali ne od GDP-a.) U svakom slučaju ima jedna preciznija skala koja govori koliko se dolara ili procenata GDP-ja godišnje po glavi stanovnika izdvaja za nauku – tu se tačno vidi i naš region: Slovenija daje 700 i nešto dolara po glavi stanovnika i zato je na tristo i nekom mjestu na webometrix listi, pa Srbija, pa Hrvatska. Na dnu je BiH, koja izdvaja samo 32 dolara po stanovniku za istraživački rad, a na vrhu je Južna Koreja sa skoro 2.000 dolara po glavi stanovnika. Izrael daje 4,5 posto GDP-ja, i kada pogledate tu skalu – nema ništa nejasno. Mi nemamo sredstva za značajna ulaganja u novine, jer ono što treba dati izvrsnost je nešto novo, nešto savršenije nego što imamo. Konačno, to je pitanje kao kada radite doktorat – traži se vaš doprinos, mada mi imamo prepisanih doktorata.
Samir Lemeš: Tih 2.000 koje daje Koreja nisu sve iz budžeta, ima tu novca iz privrede. Ima li kod nas investicija iz privrede u visoko obrazovanje?
Aleksandra Nikolić: Postavite to pitanje onom gospodinu iz Udruženja poslodavaca i onom gospodinu iz BIT alijanse. Bila bih jako sretna kada bi i oni i njihove firme dali svoj doprinos. Ali kada ti ljudi dođu, a ja sam to doživljavala i na Univerzitetu i u Ministarstvu, oni imaju neke zahtjeve, ne valja im ovo, ne valja im ono... Uvijek sam im odgovarala da je to sve sjajno i da se slažem s njima, ali gdje su pare? Mislim da je to nekorektno, jer kada vidite da IT industrija kao brzorastuća ima porast profita 70 posto – gdje je taj profit uložen u društvenu sredinu? Ne moraju ništa nama davati, ali neka ulože u obrazovanje da zadovolje svoje potrebe, a mi ćemo to podržati, sve ćemo podržati.
Iz publike: Nedavno sam završila ETF i znam 10–15 firmi koje su nam zaista kvalitetno opremile laboratorije.
Aleksandra Nikolić: Zato nisam spomenula nijednu kompaniju, nego sam rekla BIT alijansa i Udruženje. Neki dijelovi Univerziteta imaju jako dobru komunikaciju sa privredom, iako se postojanje te saradnje osporava. Ali ja dolazim iz Poljoprivredno-prehrambenog fakulteta i mi imamo super komunikaciju s privredom; nezadovoljna sam samo što nemamo programe koji direktno podržavaju saradnju s ciljem rješavanja problema u proizvodnji. Ima EU sada projekat EU for DIGI, digitalizaciju biznisa. Taj program je bogat i mogao bi da doprinese porastu konkurentnosti kompanija, ali ne predviđa ujedinjavanje fakulteta i biznisa na način da apliciramo zajedno, pa da bude pravi transfer znanja, razmjena ideja. UNDP smatra da njemu treba samo jedan partner, a to je firma, i onda se pare pomalo razbacuju, novac nije efikasno usmjeren na pravi način. Lično uvijek insistiram, posebno kod viših nivoa vlasti, da kada daju privredi novac, uvijek bude ono sveto trojstvo, ako smijem tako da kažem, da uvijek bude vlada i ministarstvo, pa univerzitet, odnosno istraživački timovi i oni koji će to koristiti, privreda. U toj interakciji bi se mnogo više napravilo, to je nešto prema čemu treba ići.
Samir Lemeš: Da li je akademsko osoblje motivisano da učestvuje u tim projektima, da li im se pruža prilika?
Aleksandra Nikolić: Ne može se akademskom osoblju pružiti prilika, akademsko osoblje je plaćeno 50 posto za nauku i ono mora izaći da nađe sebi posla u toj nauci.
Samir Dolarević: Da, ali se to 50 posto ne valorizira kroz platu. Pitanje je bilo odlično. Bavili se vi naukom ili ne, vama će na Univerzitetu u Sarajevu biti uvijek ista plata, a ono gdje vam se gleda naučni rad je to koliko ste objavili članaka u publikacijama koje prate indeksirane baze podataka. Za vanrednog profesora, kao docent imate šest godina da objavite dva članka u takvim publikacijama. Šest godina za dva članka, pri čemu na jednom članku mogu biti tri potpisnika. To znači šest puta tri je 18 – za devet godina trebate napisati jedan kompletan članak i vi ste ispunili svoje obaveze i niko vas neće dirati. Devet godina rada na jednom članku vrijedi, ako je rezultat nešto u rangu teorije relativiteta.
Aleksandra Nikolić: Prema novom Zakonu, moraju se uvažiti bar tri kategorije, pa ćemo vidjeti kako će to Univerzitet uraditi, odnosno kako ćemo mi to uraditi.
Samir Dolarević: Izvinite, nama na Fakultetu su sa Univerziteta sada dali da pišemo smjernice za izbor akademskog osoblja. (Lamija Tanović: To bi trebalo po grupacijama.) Fakulteti pišu smjernice za izbor akademskog osoblja. Jednom sam na Senatu rekao da Senat donosi odluke za koje nismo kompetentni jer nas 45 ili 47 glasamo za sve, pa me zamalo nisu izbacili iz sale. Nedavno sam bio u situaciji da glasamo o tome da li neka žena koja svira violinu ispunjava nekakve uslove da bude nešto za violinu, valjda viši asistent; u principu – da li ona zna dovoljno dobro svirati violinu ili ne. Ja koji ni ne prepoznajem violinu kad je čujem, trebam glasati i donijeti odluku o tome! To je redovno stanje, ako glasamo nešto vezano za tehničke nauke – u cijelom Senatu pet ljudi zna o čemu se radi, samo pet ljudi razumije o čemu se radi. Sad smo imali izbor za nešto na Teološkom fakultetu, islamski, ja vam sada ne znam reći šta je to jer je to nešto na arapskom, neke dvije oblasti i niko živ ne razumije. (Aleksandra Nikolić: Ali imate povjerenja u komisiju.) Kada sam to rekao, svi su se naljutili na mene. Sada po Zakonu sve izbore donosi Senat, i to znači da ih donosimo potpuno nekompetentnom većinom. Lično mogu razumjeti jedino šta se dešava na tehničkoj grupaciji, mogu razumjeti bar naslove tih doktorskih teza.
Lamija Tanović: Budite hrabri, pa pokrenite inicijativu da se tehničke nauke ujedine u tehnički univerzitet Sarajevo, a Aleksandra neka to uradi za biotehničke.
Aleksandra Nikolić: Ja sam protiv toga.
Samir Dolarević: To nema nikakve šanse za uspjeh zato što su oni uradili ono što su htjeli, a to je da integrišu fakultete i svaka dezintegracija je za njih korak unazad, jer je smisao integracije da kada vam treba da na Univerzitetu provedete neku politiku – pritisnete samo jednog čovjeka. Do sada ste morali zvati 30 ljudi, od kojih su neki jako nezgodni. (Aleksandra Nikolić: Samo da se zna – nisam ja taj ministar.) Ovako je jednostavnije i upravljati i praviti politički uticaj na Univerzitet kada je integrisan. Nisam ja bezveze rekao da mi nismo željeli da se integrišemo radi toga što nama integracija treba, što će integracija popraviti naš posao, jer da smo to htjeli – mi bismo integrisali prvo nauku i nastavu, pa onda išli na ostalo. Očito je da je ovakva integracija politički potez.
Iz publike: Kakav je smisao da glasate neinformisano i da li se osjećate loše?
Samir Dolarević: Svaki put se osjećam loše. Jednom sam to rekao i zamalo me nisu izbacili, a kada bi pokrenuli ovu inicijativu, vjerovatno bi neko podigao krivičnu prijavu protiv mene.
Lamija Tanović: Mi smo to pokretali osamdesetih godina u tom groznom sistemu i nisu nas pohapsili. U isto vrijeme smo pokrenuli ono što se desilo na kraju – da Kasarna Maršal Tito bude kampus, i to na televiziji, bio je neki kontakt-program, Kecmanović je bio rektor i tada je nas nekoliko reklo tako nešto. Nisu nas pohapsili, ali se ništa nije desilo. Sada predlažem tri zaključka: prvo – treba nam malo više sredstava, ne može Univerzitet biti siromašan. (Aleksandra Nikolić: Moramo se otvoriti prema vani.) Drugo – moramo sarađivati, otvoriti se. Evropa je smislila evropski prostor visokog obrazovanja i evropski prostor nauke da bismo sarađivali.
Samir Dolarević: Samo kad se sada pogleda budžet Kantona Sarajevo i ono što se sada izdvaja za Univerzitet u Sarajevu, to je odlično, to je više od 10 posto. Moja ideja je bila da se Univerzitet prihvati kao partner i da završava određene poslove koji se, zbog evidentnog nedostatka stručnog kadra u društvu, mogu završiti kvalitetno jedino na Univerzitetu. Sadašnje plate profesora u odnosu na ljude koji rade u privredi su puno povoljnije nego što je to bilo ranije, pogotovo prije rata. Sjećam se, kad sam se zaposlio, da su me finansirala raja koja su radila u privredi. Šteta je što je koncept finansiranja napravljen tako da se sva sredstva praktično troše na plate i troškove izvođenja nastave.
Lamija Tanović: Pritom se kod izbora u zvanja jako malo vrednuje to koliko ste dobar profesor u nastavi. To se malo vrednuje, čak nikako, ali vam je detaljno nabrojano koliko radova, udžbenika, monografija trebate imati, pa se onda masovno prepisuju udžbenici ili prevode, što je samo unakazilo sistem.
Samir Dolarević: Istražujući jednog kolegu koji je bio prorektor za nešto našao sam sjajan sistem koji su ljudi napravili. Pogledao sam na Google Scholar – on je tamo citiran, pogledam ko ga citira i vidim jedan čovjek iz Zagreba i jedan iz Beograda. Potom pogledam koga je on citirao i vidim uvijek dva ista čovjeka, jedan iz Zagreba i jedan iz Beograda. Oni su napravili krug, njih trojica, i sve su riješili brzo i izvrsno.
Samir Lemeš: Da li je to akademska izvrsnost ili korupcija?
Aleksandra Nikolić: To je onaj put za citiranje koji sam spominjala na početku, način kako možete naokolo i na mala vrata postići citiranost. Nismo odgovorili na jedno pitanje iz publike: Univerzitet mora pokrenuti to ukrupnjavanje, on mora sam sebe organizovati, jer šta god dođe izvana – neće proći. Moram podsjetiti i da je Senat oduvijek vršio izbore, i u bivšem sistemu, i uvijek su izbori išli na Senat, ali imate komisiju (Samir Dolarević: Samo da se potvrde.) Vijeće predloži, potvrdi Senat. Dakle, postoji komisija koja mora biti izabrana po jasnim kriterijima i kojoj se daje povjerenje da izabere ljude i da im napiše izvještaj i da pošalje izvještaj, prvo na Vijeće fakulteta, a onda na Senat. Senat bi trebao da bude drugostepeni organ, ako se nešto desi da tu možete riješiti svoje probleme, ono van kuće/fakulteta.
Samir Lemeš: Zahvaljujem se svima!
