Sandra Zlotrg: Ova tema se tiče svih nas jer se jezik generalno tiče svih nas. Svi imamo jake stavove u vezi sa jezikom (u vezi sa književnosti možda malo manje, ali ima ko će večeras pričati i o književnosti), i zato vam hvala što ste došli večeras. Dobro veče, dobra večer, dobarvečer – pitanje prvo za publiku – od ova tri oblika, koji nije ni po jednoj normi? [Tačan odgovor dobarvečer i nagrada osobi koja je znala tačan odgovor, knjiga Principi prije pravila] Sa nama večeras je Klaudija Mlakić Vuković, nastavnica maternjeg jezika i književnosti u osnovnoj školi u Sarajevu i koautorica čitanki za osnovnu školu Svezame, otvori se i koautorica (sa mnom) pravopisnog priručnika kojim sam mahala maloprije ovdje. Sa nama je i Ružica Marjanović. Ona je profesorka maternjeg jezika i književnosti u srednjoj školi u Užicu u Srbiji i ona je večeras s nama kao glavna i odgovorna za festival Na pola puta koji se dešava u gimnaziji u Užicu, koji ćemo predstaviti sutra, pa će nam malo govoriti i o tome. Evo drugo pitanje za publiku, kako se deklinira Užice po padežima? [Graja iz publike] Znači, ovo Užice – srednji rod, iz Užica, volim Užice, pričamo o Užicu...
Ružica Marjanović: Mogu li da pitam, kako se akcentuje Užičanin? A znate zašto? Zato što sam u taksiju u Sarajevu pričala svojoj francuskoj prijateljici koja zna naš jezik dosta dobro i rekla da u Sarajevu postoje 32 telefonska pretplatnika koji se prezivaju Ȕžičanin, a onda je taksista rekao Užíčanin, sedite s jednim – ja. Samo se promenio akcenat. Ovde se kaže Užíčanin. Ljudi imaju porodično prezime.
Sandra Zlotrg: Tako je, za prezimena, kako čovjek kaže da se preziva, tako se i izgovara. I još jedan moj sagovornik – Anes Osmić, doktorant i asistent na Odsjeku za književnosti naroda BiH. Anes trenutno radi zanimljivo doktorsko istraživanje i njegova tema je o tome kako se književnost može koristiti da djeca razvijaju vještine emotivne pismenosti. Neću vas pitati šta je to emotivna pismenost, pošto nije ni meni najjasnije, to će nam Anes večeras objasniti. Kako i ja predajem BHS kao strani jezik u Udruženju Lingvisti i predajem BHS kao opći predmet na jednom privatnom fakultetu, znam da svi kao nastavnice i nastavnici imamo problem da smo navijeni da govorimo 45 minuta, tako da će moja uloga biti ovdje da gledam na sat i da mašem kada prekršite vrijeme. Ali, da pređemo na pitanja. Dakle, moje prvo pitanje je, pošto nam je tema kako modernizirati nastavu jezika i književnosti, pretpostavljamo da nešto tu nije moderno, pa šta nije moderno, odnosno šta vi morate raditi, a htjeli biste drugačije? Dakle, Klaudija prvo pitanje za Tebe – da li Ti koristiš Principe prije pravila u školi i da li Tvoji đaci uče iz čitanki Svezame, otvori se?
Klaudija Mlakić Vuković: Da, koristim i jedno i drugo onoliko koliko imam prostora – nažalost, plan i program osnovne škole je preokupiran opisivanjem jezika, odnosno veći dio nastave odlazi na gramatiku. Principe koristim kad su pravopisni sati u pitanju, a Čitanku koristim kad imam slobodnog prostora, uključujem sadržaj koji ću predavati. Prostora ima, ali nema ga toliko koliko bih ja željela da ga ima.
Sandra Zlotrg: Možeš li nam nešto reći više o toj Čitanci? Konkretno, zašto je ona drugačija u odnosu na ove koje su u upotrebi?
Klaudija Mlakić Vuković: Pa drugačija je po tome što, prvo, ne podcjenjuje učenike, ne podcjenjuje nastavnike. Izgled same čitanke je drugačiji, nije monoton. Naprimjer, kada koristim čitanku po kojoj ja radim u školi, redovno kažem djeci da zanemare grafički dio jer zaista loše izgleda. Kod Svezama sama naslovnica može pokazati koliki je trud uložen. Potiče kod djece želju za istraživanjem. Ne sužava sadržaj na književni tekst i svako poglavlje vam postavlja neka zanimljiva pitanja. Mogu li pročitati dio? Budući da je nogomet onako poprilično popularan, jedno poglavlje u sedmom razredu naslovljeno je Pravdovanje – ludom radovanje i onda je tu scena sa utakmice francuske reprezentacije kada Thierry Henry igra rukom. Na taj način se Francuska plasirala za dalje takmičenje. Uglavnom, uvodno poglavlje završava pitanjima: Da li je trebalo da prizna svoj prekršaj, pa da na prvenstvo ode Irska? Da li je utakmica trebala biti poništena, i ponovljena? Ljuti li Tebe nepravda? Čine li je ljudi oko Tebe, Tvoji ukućani, nastavnici, prijatelji? Činiš li je Ti? Ispričaj svoje iskustvo. Dakle, Čitanka je napisana jezikom bliskim djeci, povezana je s njihovim životom, stvarima koje ih okružuju. Čitanka ima i mane zato što je morala pratiti plan i program koji je propisan. Najbolji dijelovi čitanke su oni gdje smo dodavali sadržaj pa tako djeca imaju priliku da se upoznaju sa romskom književnošću i svim tim nekim stvarima koje čitanke koje mi koristimo nemaju.
Sandra Zlotrg: Još jedno pitanje za gramatiku. Znam da u svim gramatikama, pa i u školskim, ima lekcija pluskvamperfekt. Pluskvamperfekt niko živ ne koristi, imperfekt također – predaješ li to?
Klaudija Mlakić Vuković: Učimo sve zato što na kraju osnovne škole učenici imaju eksternu maturu i ne znate koje će pitanje doći na toj eksternoj maturi, i onda se vrtite u krug. Ja imam nekih učenika koji su večeras s nama… Uvijek im kažem stvari koje moramo naučiti napamet. Kada pitaju zašto, kažem da je to tako, ne izmišljam razloge da bih nešto opravdala... Kako djeci objasniti zašto uče padežna pitanja?
Sandra Zlotrg: Možemo im objasniti šta je glupo u tome svemu što učimo i da moraju to naučiti.
Klaudija Mlakić Vuković: To je jasno, ali isto tako mislim da je pošteno i priznati da na neke stvari nemate odgovor.
Sandra Zlotrg: Da, kao na primjer koji oblik je dativ, a koji je lokativ kada isto izgleda, isti akcent, isto sve. Da li maltretiraš djecu da moraju znati razliku?
Klaudija Mlakić Vuković: Da, ali bih voljela da nije tako, da učim djecu da budu funkcionalno pismeni, da budu samostalni u korištenju jezika. Kada ga počnem objašnjavati u šestom razredu, to je bar moje iskustvo, oni tada počnu imati nedoumice oko toga kako se služiti jezikom. Upravo taj pluskvamperfekt, nikada ga ne koriste dok ga ne objasnim, a onda ga redovno koriste u pogrešnim situacijama jer im je stran. Niz je takvih primjera, al' da ne crnjačim priču. [Anes Osmić: Tek smo počeli.]
Sandra Zlotrg: Ružica je u nekoliko navrata klimala glavom kao jeste, to je tako, pa onda da nastavimo sa srednjom školom. Kakva je situacija tu, a konkretno pitanje za Tebe – otkud festival u gimnaziji, koje to rupe u nastavnom planu i programu pokriva, odnosno šta vi radite na festivalu, a ne možete u školi i obratno?
Ružica Marjanović: Uglavnom sam klimala na ovo što je Klaudija govorila. Imam privilegiju da radim u srednjoj školi. U programu postoji manji broj časova gramatike, ali to ih sve nauče nastavnici u osnovnoj školi, pa ja posle mogu samo da zbunjujem đake i eventualno uvedem nešto još dodatno što oni ne razumeju i onda, iskreno rečeno, izbegavam to koliko god mogu. Radim na minimum, sa odgovornošću jer znam da oni moraju da polažu prijemne, pa hajde da radimo koliko mora. Kada kažu da hoće da polažu prijemni onda držim posebne časove za te učenike. Imala sam sreću što je nekoliko profesorki književnosti u Gimnaziji, u vreme kada sam počela da radim, delilo iste poetičke, pa i političke stavove. Danas ih ima pet-šest, ne više, a nije ih baš tako jednostavno naći ni u nekim drugim školama i zato kažem da sam imala sreće. Šta nedostaje? Ono što je Klaudija rekla – ima previše programa i nemate vremena, a imate i odgovornost da treba da ih spremite za neke prijemne. Često se dešava da im kažem: ako budete polagali prijemni, ako vas pitaju, vi kažite ovo, ali hajde sad da razgovaramo da li je to tačan odgovor i tako dođemo do toga da nije. Školski sistem u Srbiji očekuje da ti odgovoriš netačno, da naučiš ponuđeno i ponavljaš bez razmišljanja. Užice je 54 kilometra udaljeno od granice sa Bosnom i Hercegovinom. Kad sam bila devojčica, kad mamu mrzi da sprema večeru, mi idemo na ćevape u Višegrad. Znatan deo moje generacije je studirao u Sarajevu. Užice je pripadalo Drinskoj banovini, pa su generacije bile povezane sa ovim gradom. Došla sam 1995. da radim u Gimnaziji. Deset godina kasnije sa đacima sam gledala Moj brat Aleksa, film o Aleksi Šantiću. Film se završava tako što Berček, koji glumi brata Alekse Šantića, kaže eto ceo Mostar sahranjuje mog Aleksu; ne zna se da li će Aleksa u raj ili dženet, u dženet ili raj. U tri odeljenja niko ne zna šta je dženet. Kažem, kad rahmetli babo preseli u dženet, džehenem, a oni pitaju koji je to jezik. Tada shvatim da su nam uradili ono što su hteli. Posle deset-petnaest godina razdvojenost imate generaciju koja polako počinje da se udaljava i doći ćemo u poziciju da sve teže razumemo jedni druge, što je strašno. O tome smo jednom prilikom Nenad Veličković i ja pričali i on je predložio da nešto uradimo. (Kada sam prvi put došla u Sarajevo posle rata, sama, jer sam smislila razlog da dođem, odštampala Googlemap itiner na 23 strane, a moj otac, tada u sedamdeset i nekoj godini, rekao, idem i ja s tobom. Mislila sam da je nostalgija, ali sam kasnije shvatila da se zapravo plaši za mene. To je bila 2004. ili 2005. godina!!! Pri tom je on bio vrlo otvorena osoba. Dakle, propaganda je uradila svoje i sad će on, sedamdesetpetogodišnjak, da me kao nešto brani.) Šta je bila ideja? Hajde da dođemo u Užice, to je Nenad rekao, sa grupom studenata koji su tada već počinjali da pišu i objavljuju, kao na primer Lamija Begagić. Dakle, da napravimo nešto, šta god, samo ne dosadno književno veče, a sa idejom da đaci u školi čuju ljude koji pišu zanimljivo, o nečemu što se njih tiče. Kada radite bilo koji tekst u školi, ključna pitanja su ko ovo meni priča, zašto mi to priča i zašto je to meni važno. Hajde da čujemo neke ljude koji su vrlo blizu, a ne možete o njima ništa da čujete izvan škola, ni u školi. Kada sam došla iz Sarajeva, svojoj prijateljici i koleginici sam rekla da imamo ideju o dolasku pisaca iz Sarajeva u škole. Ona je rekla važi, ali, kao što je jednom rekao Mihajlo Pantić, svako se književno veče završi književnom večerom. Dođe pet ljudi, književno veče se održi, a onda treba i neka večera... Otišli smo kod tadašnjeg gradonačelnika koji je tada bio demokrata, meni je predavao marksizam. Objasnili smo mu da bismo želeli da dovedemo pisce iz Sarajeva, da napravimo nešto što nije dosadno, tradicionalno književno veče, na kakva su se ljudi navikli, jer je čovek koji je 30 godina bio upravnik Užičke biblioteke svako književno veče počinjao sa Dobro veče, poštovani ljubitelji knjige – mislim da smo i Novu godinu tako čestitali jedni drugima – taj čovek je sa jednakom nekompetencijom govorio o svemu. Zato je književno veče bilo sinonim za dosadu. Otišli smo kod gradonačelnika, mog profesora Martića i rekli – pisci, Sarajevo, večera… Sarajevo? Nisam bio u Sarajevu od rata. Ja sam tamo studirao. Može! I tako smo napravili nešto što smo, ako se dobro sećam, zvali književni susreti, nismo uopšte zvali festival. To je bilo potpuno pionirski i odmah smo shvatili da je dobro i da mora da se ponovi. Šta smo posle uradili? O tome ćemo sutra. Već druge godine smo organizovali da dođu deca i profesorke iz Druge sarajevske gimnazije. I to je bilo krucijalno za dalji razvoj festivala. Prvo, deca su se na nivou jezika sporazumevala bez problema, a drugo – reakcija građana je bila izvanredna. Prodavačica mi je rekla – jao, profesorka, otkada nisam čula da neko ovako govori, divno. I mi smo posle nekog vremena shvatili da su sad ljudi počeli da dolaze za vikend u Sarajevo, dolaze na dan ovde da kupuju… Uradili smo nešto, otvorili smo Užice prema Sarajevu i to je divno. Posle smo, naravno, išli dalje. Festival Na pola puta su oni trenuci kada škola izgleda onako kako treba da izgleda. Nažalost, ne izgleda tako tokom cele školske godine. Moja drugarica Goca je rekla da smo mi vampiri jer krademo energiju od ove dobre, pametne dece. Zaista su to lepi i veseli dani u školi. Deca i odrasli se smeškaju. Mislim da se tada govori o onome o čemu se u školi mora razgovarati, a za to nema mesta. I zato nam je bio potreban festival.
Sandra Zlotrg: Hvala. Meni je ustvari najzanimljivije to što i sami učenici učestvuju u pripremi. Oni intervjuišu pisce i spisateljice, pripremaju sve, tako da je taj dio savršen. Anese, Ti školuješ buduće nastavnice maternjeg jezika i književnosti. Zašto misliš da je njima važna ova emotivna pismenost, odnosno koliko Ti sebi možeš prostora stvoriti na fakultetu da pričaš o tim vještinama kojima se baviš u doktoratu?
Anes Osmić: Pa mislim da svi pokušavamo na neki način da budemo subverzivni prema nametnutom planu i programu, a mene je lično zanimalo može li nas književnost naučiti nečemu konkretnom i korisnom i u našem svakodnevnom životu, ne samo tokom časova i nastave književnosti. Ono što ja generalno pokušavam da radim sa studenticama i pokojim studentom jeste da ih, kada govorimo o emocijama, oslobodim da osjete i dožive tekst i emotivno, da promišljaju i misle o njemu, ali da ga nekako i dožive, da osjete jer kod njih primjećujem veliki strah, pogotovo prema poeziji. I ono što mi je također važno jeste povezivanje onog što čitamo sa onim što živimo svakodnevno. Mene je zanimalo pitanje može li nas književnost stvarno naučiti nečemu korisnom i van književnosti. Mislim da može. Mislim da su emocije važne, da su imanentne književnom tekstu, ali da to pitanje pogotovo na južnoslavenskom prostoru nije studioznije obrađeno, kao i pitanje funkcionalne uloge književnosti, tako da sam ja od toga počeo.
Sandra Zlotrg: I došli smo do toga da je važno da buduće nastavnice to nauče. Šta Ti sada svoje studentice učiš, a što misliš da nisi sam naučio dok si studirao?
Anes Osmić: Volio sam da čitam i poslije svakog čitanja sam imao neki svoju lični utisak, osjećaj vezan za tekst, a nikada se nismo odmaknuli dalje od toga da pitamo, kada razgovaramo o poeziji, koje je osnovno osjećanje u pjesmi ili koje je osjećanje izazvala ova pjesma u vama. Nismo nikad otišli dalje da možda razgovaramo na koji način pisci koriste jezik da postignu emotivni aspekt svog književnog teksta, na koji način možemo iskoristiti stilske figure u smislu postizanja emotivnosti, koje književne strategije se mogu koristiti vezano za emocije, da li pisac može nekad da nas emotivno manipulira u tekstu, koristi emociju sa nekim ciljem... To su sve neka važna pitanja. S druge strane, ako govorimo, a vrlo često govorimo o empatiji i suosjećanju, nisam siguran da neko ko nije u kontaktu sa vlastitim emocijama može razumjeti emocije drugog, a naši učenici i studenti, prije nego što su naši učenici i studenti, su ljudska bića koja proživljavaju razne emocije i na našem času i poslije našeg časa.
Ružica Marjanović: Da ispričam jednu anegdotu. Kad je Predrag Lucić prvi put čitao svoje pesme na festivalu Na pola puta, dečak iz tehnike koji je došao da bude deo ekipe, rekao je: ja baš ne čitam, ali mogu li nešto, stolice, rasveta, muzika i zvuk i ja kažem da može, a onda on prilazi Predragu, ja sam to čula sa strane, i kaže: ja moram nešto da kažem, mislio sam da je poezija za devojčice, sada vidim da nije.
Sandra Zlotrg: Klaudija, osim što je svrha časova jezika da se položi ta eksterna matura, šta je još, kako Ti vidiš to što djeca u osnovnoj školi uče nominativ, genitiv, dativ, imperfekt, aorist, ali i razliku između subjekta i predikata? I šta je uopće svrha nastave jezika u osnovnoj školi? Pa će Ružica u srednjoj školi, pa će Anes šta god želi.
Klaudija Mlakić Vuković: Pa svrha bi trebala biti da budu funkcionalno pismeni, samostalni u svom jeziku, a ne mislim da se to pretjerano postiže opisivanjem jezika, mislim da bi se puno više toga postizalo kad bismo sveli te sate na čitanje, razgovor i pisanje. Smatram da nastavnice trebaju znati stručno objasniti kad dobiju pitanje koji je ovo oblik i čemu on služi. Nastava jezika bi trebala razvijati kritičko mišljenje koje svi volimo tako naglašavati, kao i suradnju. Imam dojam da trenutno mi zapravo ne postižemo da djeci jezik postaje blizak, nego da strahuju od tog jezika. Ja sam nedavno radila neku priču koju baka priča unucima i ta priča se uglavnom djeci svidjela i učenik se javlja da kaže svoj dojam i kaže: Meni se sviđa tekst zato što meni moja na.. i onda se prebaci na riječ baka. I onda zaustavite sat, pa ga pitate koje emocije ima kad kaže nana, a koje emocije kad kaže baka. Meni je žao da ja trebam objašnjavati da je on slobodan na satu da kaže i nana i baka, odnosno šta osjeća prema tim osobama. Nažalost, čini mi se da su nam nekako jezik otuđili kroz sva ta pravila i kroz pripisivanje leksike određenim normama i slično.
Sandra Zlotrg: Ja sam do sada izbjegavala da kažem da Klaudija predaje hrvatski jezik, a Ružica srpski jer mislim da za ovu priču nije bitan nacionalni predznak, ali evo da razumijete ovu anegdotu i da znate.
Klaudija Mlakić Vuković: Klaudija predaje sve. Klaudija predaje šarolikost jezika. Klaudija se nikada nije bavila tim siromašenjem jezika i svaki put kad djeca postave pitanje šta je pravilno, da li je to baka ili nana, ja postavim pitanje (ima sigurno tu učenika koji će to potvrditi): Da li mi jedni druge razumijemo?
Ružica Marjanović: Je l' možeš meni da objasniš šta je tu problem? Zašto? Ja sam imala nanu Drinku i majku Ružu, to su moje dve bake i jednu sam zvala nana, drugu majka.
Klaudija Mlakić Vuković: Ne. Dijete inače koristi riječ nana, ali pretpostavlja da na satu treba reći baka. Generalno je problem školstva da smo mi nekako djecu naučili da govore ono što misle da njihove nastavnice žele čuti i da pišu onako kako misle da njihove nastavnice žele da oni pišu. Bez obzira što im stalno ponavljam da ja, kada uđem na sat sa tekstom, nisam tu da im kažem: Ovo je dobar, a ovo loš tekst, nego da oni trebaju sami da dođu do toga. Jedino što nam je vodilja na satima jeste to da li nas tekst uči nečemu dobrom, da li nam postavlja neko dobro pitanje, da li se zamislimo nad njim. Ako je odgovor ne, onda je to loš tekst. Ali nije moje da uđem na sat i kažem ovo danas što čitamo je loše ili dobro. Oni trebaju sami doći do tog, ja sam tu samo neko ko će postavljati pitanja.
Sandra Zlotrg: Da se sad vratimo tome otkud loši tekstovi u čitankama. Šta je svrha književnosti?
Ružica Marjanović: Čitajte doktorsku disertaciju Nenada Veličkovića. Tu je jasno pokazano zašto. Indoktrinacija. Kada predajete u gimnaziji u Srbiji lepo to vidite. Moj otac je bio profesor književnosti, pa imam i stare čitanke. Jednom je Nenad zvao i tražio nešto iz čitanke za treći razred, pa sam tad posegnula za čitankom na kućnoj polici. Autorke su iste kao i čitanke koju u tom trenutku koristim, korice su iste, samo što knjiga nije pohabana. Onda otvorite čitanku, a unutra vidite – književnost naroda i narodnosti, književnost NOB-a. Dakle, te dve autorke su se '92. godine samo okrenule i napravile potpuno drugu čitanku, čak su i korice ostale iste. Ova čitanka je tatina, izdanje iz ’92. i očigledno je samo godinu dana korišćena, pa je ostala na polici. Sa istom nekompetentnošću te dve žene su napravile čitanku i za potrebe 1992. godine, kao i sledeće, kada nestaje književnost NOB-a i književnost naroda i narodnosti. Ako te dve čitanke stavite jednu pored druge, tako sa istim naslovnicama, čak i sa sličnim ilustracijama, onda vrlo bolno vidite čemu služi nastava književnosti i koliko je ideološka indoktrinacija jaka. E sad, mi smo godinama pokušavali da saznamo ko su autori nastavnog plana i programa, imena ljudi koji prave nastavni plan i program za srpski jezik i književnost u srednjoj školi. I nismo uspeli.
Jedan od mojih đaka je imao neki ispad, polunacionalistički i religijsko- fundamentalistički… Nekoliko godina nisam imala časove u šest popodne, a učionica u kojoj radim je okrenuta ka crkvi. Pričala sam i u jednom trenutku su dve devojčice ustale i prekrstile se. Mislila sam da sam nešto lupila. Nastavila sam da pričam, sve vreme paralelno razmišljajući šta sam odvalila. Ćutala sam, jer nisam shvatila u čemu je problem, dok na sledećem času tri devojčice nisu to opet uradile. A šta je bilo? Ja sam starija, pa ne čujem, a oni čuju crkvena zvona u šest uveče. Dakle, crkva je preko puta škole, pa oni čuju crkvena zvona i onda se krste na času. Dobro, religija je privatna stvar, mi smo još uvek sekularna država i škola je sekularna i hajde molim vas da vi to zadržite za sebe, rekla sam, ali jedna od njih kaže da je to njeno pravo. Kažem dobro, onda moraju da se poštuju i moja prava. Sad će vreme kada moram da klanjam. Razred uglas: Šta da radite? Kažem uzmem ćilimče, imamo neku prostoriju pored učionice, i sad ja odoh tamo da klanjam, izvinite, sačekajte da ja završim jer to je moje pravo. Na to jedan dečak kaže pa ne možete vi. Pitam što ne mogu, da li ne mogu da budem muslimanka, a on kaže: Zato što predajete srpski. Onda ode dođavola ono čime smo trebali da se bavimo na tom času. U Zakonu o školstvu u ciljevima obrazovanja, ciljevima nastave i ciljevima nastave književnosti ima jedan problematičan član. Cilj 12 i 15 ostvaruje se kroz uvažavanje univerzalnih ljudskih vrednosti i poštovanje drugih, a cilj 16 u istom članu zakona je građenje nacionalnog identiteta, razvijanje odnosa prema svom nacionalnom identitetu i jeziku u državi. Cilj 15 i 16 se kose međusobno. A kad pogledate čitanku i program, on je zapravo napravljen da se poštuje 16. cilj, a ovo ostalo – ako se profesor snađe. To je jedno. Drugo – ti nepoznati autori programa su smislili da se mora pratiti istorija književnosti u linearnom razvoju i mi radimo književnost od početaka pismenosti u prvom razredu, do savremene književnosti u četvrtom. I onda je neko stavio Antigonu u prvi razred i vi možete da plačete. A onda smo slušali jednu profesorku s našeg fakulteta koja kaže da je učestvovala u pravljenju programa. Pitam je šta da radimo sa Antigonom, a ima u programu još sadržaja koji nisu za taj uzrast, a ona kaže nema loših programa, ima loših nastavnika. Ja bih volela da imamo prosečne nastavnike i odlične programe i onda bi bilo u redu, ali tako je kako je. E sada je neko u poslednjoj reformi, koju opet ne znamo ko je napravio, došao na vrlo pametnu ideju da kad završite jednu epohu – radite delo savremenog autora koje na neki način korespondira sa tom epohom i to ponegde funkcioniše odlično, a onda stavite roman, dobar roman, koji je pisan jezikom koji podražava srednjovekovni jezik. Kad sam trebala prvi put da radim roman Doroteja sa đacima, zamolila sam devojčicu, koja mi je rođaka i prilično pristojno i pametno dete, da uzme dve olovke i da obeleži reči koje uopšte ne razume i reči koje razume iz konteksta, pa kada vidim što je ona uradila smisliću kako da to delo radim sa đacima. Dete je ižvrljalo, onako najstrašnije, prvih 30, 35 strana i reklo tetka, ja ovo ne mogu više. Prošle godine na januarskom seminaru za nastavnike pričalo se o programima i reformi. U sedam uveče, kada više nema nikoga, jer su svi pobegli… Znate kako to izgleda? Dođe hiljadu i nešto ljudi na Filološki fakultet tokom prepodneva i uzme sertifikate, a onda odu popodne u šoping i u sedam uveče nema nikoga. Pošto je prošle godine moglo online da se prati, ta sesija mi je bila zanimljiva. Sedi četvoro ljudi koji kažu da su bili u timu za pravljenje programa, troje su s fakulteta, jedan je profesor iz neke osnovne škole. Sa druge strane su profesori, ali mi njih ne vidimo. Ide live stream, neki nevidljivi profesori ostaju do sedam uveče. Oni pitaju, vrlo pametno, ko je stavio Doroteja u prvi razred, jer ne može da se uradi. Znate koji je odgovor ljudi koji prave programe? I nisu trepnuli kad su to izgovorili. Mi to nismo predložili, ali kad je nastavni plan otišao u Ministarstvo, iz Ministarstva se vratio sa tom knjigom na spisku. Onda je neko rekao, ali u šestom razredu ste izbacili priču o Kmetu Sinanu koja divno radi s decom, a stavili ste u šesti razred osnovne škole Jelenu ženu koje nema. Mi to ne možemo, ne mogu deca, nisu dovoljno odrasla za tu priču. Onda su rekli, da, to smo shvatili da je malo problem; kada budemo sledeći put menjali, mi ćemo to izbaciti. Dobro. Eksperiment. I vi sad imate takav program i dovijate se. Mislim, ja ću dok me ne uhvate raditi Isaka Samokovliju. On je izbačen iz školskog programa. A Rafina avlija je zaista divna priča i ja je radim sa đacima. Kada me uhvate reći ću da nisam shvatila da su je izbacili. Jedino tako može. Prošvercujete priče koje su dobre i radite ih sa učenicima. Donosite knjige u školu tako da oni vide šta vi trenutno čitate. Na taj način ih nekako privučete. I festival Na pola puta ih prilično otvara. Kažu bibliotekarke u gradskoj biblioteci da poraste interesovanje za pisce iz regiona koji su bili na festivalu i da se to još 5-6 meseci kasnije čita.
Anes Osmić: Mislim da nedovoljno koristimo potencijal povezivanja književnosti sa životom koji živimo svi mi. Također, imamo utisak da se i u osnovnoj i u srednjoj školi nekako više fokusiramo na usko književnoteorijsko znanje koje je također važno, ali ne mislim da je presudno i važno u književnosti. A s obzirom da si rekla da nisi sigurna šta znači emotivna pismenost, evo objasnit ću. Često možemo čuti pojam emotivna inteligencija ili emotivne kompetencije, a emotivna pismenost bi bio neki pismen odnos prema našim emocijama. Ako koristimo izraz inteligencija, onda bi to bio neki intelektualan odnos prema emocijama. Ovako rečeno na prvu može da zbuni jer mi obično svoju emotivnu stranu posmatramo kao jedan dio nas, intelektualnu/kognitivnu stranu kao drugi dio i strašno volimo da cjepkamo čovjeka na različite dijelove, a sve što imamo – imamo valjda s nekim razlogom i to bismo trebali iskoristiti. Poprilično je novi pojam koji se istražuje nekih posljednjih tridesetak godina i kakve veze sad književnost ima sa pričom o emotivnoj pismenosti? Peter Salovey i John Mayer su dvojica psihologa koji su prvi izdvojili emotivnu inteligenciju kao posebnu vrstu ljudske inteligencije i u jednom od svojih prvih članaka kažu da je književnost vjerovatno prvi dom emotivne inteligencije. To je bilo početno ohrabrenje za mene da se mogu baviti ovom temom iz ugla književnosti. Dakle, likovi u pričama nešto osjećaju, postoji razlog zašto to osjećaju, to nekad podijele ili ne podijele sa drugim likovima u priči ili nekom drugom književnom žanru i te emocije utiču na njihovo ponašanje, pod utjecajem emocija oni nešto rade i to je suština priče o emotivnoj inteligenciji ili emotivnoj pismenosti. Dakle, znati šta osjećam, zašto nešto osjećam, kako promišljam tu emociju i šta zapravo radim pod utjecajem određene emocije. Meni se nekako zaista književnost čini kao dobar materijal zato što sadrži sve ove elemente emotivne pismenosti. Sa treće strane mislim da je korisno i važno da ima veze sa svakodnevnim životom djece i da nije neka samo nova super tema i priča. Također, mislim da razvijanje nekih konkretnih vještina na primjeru književnosti može mijenjati percepciju djece o ovoj umjetnosti kao ipak važnoj i da ima smisla i veze sa njihovim životom.
Sandra Zlotrg: Ja moram dodati još jedno pitanje, pošto Ti školuješ buduće nastavnice, što misliš koliko Ti njih zapravo pripremaš za taj posao, a Klaudija može reći koliko ju je studij pripremio da se bavi djecom i njihovim emocijama.
Anes Osmić: Jako je izazovno raditi sa studenticama, moram priznati, ne s ovim koji su tu večeras u publici, ali prosto je fascinantno da književnost upiše neko ko to ne voli i to se osjeti i jako je teško bilo šta uraditi u takvoj situaciji. Ne mogu iskoristiti ni jedan potencijal književnosti kada dođem na čas vježbi na kom niko nije pročitao književni tekst koji smo trebali da čitamo. [Ružica Marjanović: Kao da dođu prinudno. Oni nemaju izbor da dođu kod Klaudije.] Mi sada živimo svu posljedicu tog i osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ali evo nedavno sam za Svezame pisao tekst o priči Ruka na kosi Šukrije Pandžo koja govori o važnoj ulozi nastavnika i emotivnoj brizi za učenike. Mislim da je možda bolje da moje studentice kažu šta uspijevam i kako uspijevam jer to je jedna stvar koju zapravo ne znate kako ste uradili jer ne vidim odmah povratnu informaciju, nego možda tek poslije nekog vremena.
Sandra Zlotrg: Klaudija, smiješ li odgovoriti s obzirom da imamo profesore u publici...
Klaudija Mlakić Vuković: Smijem… mislim da je osnovna i srednja škola posljedica fakulteta, da je to začarani krug. Oni su ti koji nas trebaju osposobiti za komunikaciju s djecom. Na fakultetu me niko nije osposobio za metodiku rada. Jesu pojedini profesori, ne metodičar, nego profesori koji nisu bili zaduženi za metodiku, kojima to nije ulazilo u sadržaj predmeta i ti profesori su tu, jednog nažalost nema. Ali to su pojedinci. Kada sam ušla u školu, a ušla sam dan prije nastave, pokazali su mi gdje su učionice i, moram iskrena biti, nisam se plašila djece, nisam se plašila materije, meni je najveći problem bio dnevnik. Prije toga nisam nikad vidjela dnevnik. Prve tri-četiri godine su generacije trpjele moju neprilagođenost. Kolegica Sanja koja je u publici je bila od ogromne pomoći i podrške. Imala sam, recimo, pitanja kako da objasnim parcelaciju, a ona bi mi odgovorila: Da objasniš šta?! Jer predajete u osnovnoj školi, a vas niko ne nauči kako da to silno znanje o jeziku s fakulteta primijenite u osnovnu školu… pa onda režete, režete da dođete do toga što bi oni trebali znati, a ja i dalje ne znam koliko je to dobro. Tako da me fakultet nije osposobio, pojedini profesori jesu, a fakultet ne. Na primjer, iz historije jezika apsolutno ništa ne koristim, a mislim da sam najviše vremena provela učeći istoriju jezika 1 i 2.
Sandra Zlotrg: Da privodimo kraju ovaj formalni dio pa da uključimo publiku. Ružice, šta trebamo konkretno promijeniti? Do sada smo rekli plan i program, udžbenike, šta još?
Ružica Marjanović: Šta da kažem – napravite festival. Iz našeg festivala su nikli neki drugi festivali. Ljudi su bili kod nas, pa su onda videli kako to izgleda i otišli su da ih prave u svojim gradovima i to je divno. Međutim, probali su da rade u školama, ali nije išlo. Festival koji je danas možda jedan od poznatijih u Srbiji je Krokodil i on je prve dve godine bio u školi, ali to ne možete da uradite tako što ćete da uđete sa strane, to morate da uradite iznutra i onda funkcioniše. Sećam se jedne književne večeri, David Albahari je dobio Ninovu nagradu. Sasvim slučajno dolazi lokalna novinarka i pita me koliko ima Jevreja u Užicu? Ne znam, tri, pet. Što? Kaže, bila je kod upravnika biblioteke, to je onaj naš poštovani ljubitelji knjige, intervjuisala ga, a on ju je pitao kako da nađe nekog Jevrejina da bude domaćin Davidu Albahariju. Pitala sam je šta ćete da radite ako dođe crnac pisac, gde ćete da nađete crnca u Užicu? Tada me je bilo strašno sramota. Bio je to transfer blama. Sramota je da se kao grad blamiramo. Jako volim Albaharijevu prozu i taj čovek je zaista izvanredan i bilo me je stid da se kao grad osramotimo i onda sam se tukla rukama i nogama da se uguram da pričam sa Albaharijem. Imala sam godinu dana radnog iskustva u školi i rekli su, pusti tu nadobudnu klinku. Mi smo tada napravili prvi put plakat za književno veče. Pitali su me čemu plakat. Pitala sam kako ćete da obavestite ljude. A oni zapravo imaju iste ljude koji dolaze, one što sede uvek na istim stolicama, pločice da im stave, ovde sedi ovaj, ovde sedi onaj, svi zajedno imaju godina kao Metuzalemova braća. Onda smo mi napravili plakat – škola nije imala kompjuter, ja nisam imala kompjuter. Teška sam arheologija, radila sam u vreme kad nije bilo interneta i kompjutera i dnevnik je bio strašni sud, ali direktor škole iz vremena kada sam počela da radim je rekao: Najvažnije je ono što zapišeš; ti si državni činovnik, ono što zapišeš – to si radila, što ne zapišeš – to nisi ni radila. Dakle, uglavnom ne radim ništa u školi, jer ne popunjavam zapisnike. E da – mi napravimo plakat, isečemo neku fotografiju i zalepimo. Mi smo još radili na onom šapirografu, koji je kao primitivna mašina za kopiranje. Naša učenica kaže da njen tata ima kompjuter i svi odemo kod nje, u zgradu preko puta škole. Celu noć smo radili tim kompjuterom i napravili smo nešto, izgledalo je kao posmrtnica, ali dobro. Crno-belo je bilo. Platila sam da se iskopira na A3 format. Bilo je skupo, prva kopirnica u gradu. Oblepimo mi grad plakatom. Dolazim na književno veče, recimo da veče počinje u osam – neki od vas znaju kako izgleda taj prostor u Užicu – ima jedan vrlo dugačak hodnik i onda se ulazi u prostor gde je književno veče – stoji upravnik biblioteke na vratima u panici. Pitam šta je? Ne može da se uđe u taj prostor uopšte. Sve je puno. Pun je i hodnik. A ja sam sve vreme govorila da je prostor mali i predlagala da idemo u pozorište, u neki veći prostor, a oni su rekli da nisam normalna, da je to samo književno veče i da neće biti više od dvadeset ljudi. Tada je čovek izgovorio legendarnu rečenicu (pri tome taj je mnogo bolji od nekih kasnijih upravnika). Kaže on ovako: Molim te, Ružice, uđi unutra i reci đacima da izađu – nama stalni gosti nemaju gde da sednu. Dobro, u redu je, sedeće deca na podu. Na podu?, pita on. I mi smo tako napravili književno veče koje je bilo vrlo zanimljivo, ali je nekom prilikom Albahari ispričao jednom mom poznaniku da je bila tamo neka zanimljiva devojka koja je pokušavala da me zaštiti od lokalnih budala. Ali mi smo zaista, nas nekoliko profesorki, probali da napravimo štit. Oni su u biblioteci bili potpuno zabezeknuti. Drugi put smo napravili nešto slično kada je bila promocija knjige Viva sexico Nenada Veličkovića. Sećam da je Dejan Ilić tada prokomentarisao da u publici ima barem deset profesorki književnosti. A deca vise sa plafona i neće da idu kući, nerviraju se one tetice što hoće da očiste pod i završe radno vreme. Ali jedini način je da se u školi rade književni tekstovi koji su deci bliski, odnosno koji se mogu povezati sa iskustvom kojim đaci raspolažu. Inače, cele ove godine se ganjam sa školskom upravom i timovima za zaštitu od zlostavljanja i ne znam čega još, jer me prijavila majka zato što pričam na času o nečemu što nije nastavna jedinica. Dakle, bavim se kontekstualizacijom teksta i povezivanjem sa njihovim iskustvom. I ako mi date još samo minutu, izvinjavam se, ali kada si pričao o emocionalnoj pismenosti i kažeš da je književnost važna za emocionalnu pismenost – pa to je ono što pričamo kada sa đacima pokušavamo da tumačimo tekstove. Vi pratite radnju, vi vidite događaj, dešava se nešto između A i B događaja i vi sve što saznate o likovima saznate iz onoga što vidite dok se događaj odvija. Tako je i u životu. U najvećem broju slučajeva niko ne kaže kakvu emociju ima, nego vi prepoznate po načinu na koji neko deluje, po načinu kako izgleda. Dakle, vi iz njegovog izgleda i iz njegovog delovanja prepoznate je li on dobar ili loš, je li raspoložen i tako upoznate ljude. Tako isto upoznajete književni lik. Ako se ozbiljno bavite književnim delom i razumete lik, vi ćete dobiti neke veštine da lakše i brže prepoznate neke situacije. Ja se uvek setim jednog divnog predavanja koje je Dejan Ilić držao kod nas i pričao o nekom filmu. Mislim da je Osećaj gospođice Smile za sneg. Priča je o tome da je pao avion negde na Severnom polu i ljudi sad treba da prežive dok ne stigne pomoć. Sad se vi uživite u likove. Zašto? Zašto je to važno? Dejan im je rekao kada vi budete leteli i pali, vaš avion bude pao, vi ćete onda znati kako da... Verovatnoća da bilo ko od vas završi u nekom avionu je 0 promila, ali ćete odnose među ljudima, njihove karaktere, njihovo delovanje u određenim kriznim situacijama naučiti tu. Mene strašno boli što se profesori književnosti jako ljute na decu što radije gledaju filmove. Kao, ne treba da gledate filmove, čitajte knjige, ali mi o filmu ne učimo ništa u školi. Naše škole još nisu otkrile da film postoji. Nema ga ni u jednom predmetu. Vi ste mlađi od mene. Gde ste učili nešto o filmu u školi? Dakle, devetnaesti vek, tu smo se zaustavili u razvoju školstva. Dajte im da se bave nečim što je savremeno, što je iskustvo koje ih se tiče i dajte im alatke da mogu kvalitetnije da razumeju šta se oko nas dešava. I onda radi. Samo radi.
Sandra Zlotrg: Anese, imaš li šta dodati, jesmo li odgovorili na pitanje kako modernizirati nastavu?
Anes Osmić: Možda sad, kad još maštamo, da uopšte odustanemo od tog kanonskog koncepta književnosti, da se bavimo analizom priča, narativa, da se maknemo od tih kanoniziranih uglavnom propisanih pisaca.
Sandra Zlotrg: Ušlo u zapisnik. Pitanja i komentari, želje i pozdravi iz publike?
Iz publike: U nastavi književnosti u lektiri su i danas zastupljena ista djela koja su tamo bila i prije pedeset godina – da li je to dobro ili nije? Da li treba mijenjati spisak lektirskih dijela svakih pet ili deset godina ili treba da ostanu isti ili možda u škole ipak ulaze nova djela?
Klaudija Mlakić Vuković: Definitivno nije dobro da bude isto. Koncentracija nije ista. Nije moja koncentracija dok čitam tekstove ista kad sam studirala i sad. Htjela – ne htjela, i moje čitateljske navike su se promijenile.
Ružica Marjanović: Jesu, ali, ne može da odustaješ od nekih knjiga.
Klaudija Mlakić Vuković: Ne mislim da odustanem od nekih stvari, ali mislim da nisu baš sve temeljne stvari i da ima prostora.
Ružica Marjanović: Imate jednu divnu priču. Kaže devojčica: Profesorka, konačno u osmom razredu dobijamo čitanku koja ima savremeni tekst, ima Harry Potter na kraju čitanke i mi sretni. Ali to nismo stigli da radimo!
Klaudija Mlakić Vuković: Ali, osjete oni što je dobro. Prošle godine kad smo čitali Ziju Dizdarevića i priču Majka, bez obzira što su to bili devetaši, rekli su da je to nešto najbolje što su oni pročitali. Znači, oni osjete šta je kvaliteta.
Publika (Enver Kazaz): Mislim da sve to treba poizbacivati, kompletnu nastavu književnosti okrenuti naglavačke jer je ona u službi ne samo vladajuće ideologije, nego vladajuće moći, a to je religija. Toga sam postao svjestan prije dva-tri dana, odnosno nisam shvatao kolika je moć religijskih institucija da se instaliraju u studentske glave i naprosto određuju njihovo mišljenje. Kada probate to pretumbati – pojave se nacionalisti raznih polja, obično visoki znanstvenici koji brane nacionalni identitet. Na pamet mi nije padalo da tjeram studente da čitaju Osmana i Juditu, ali hrvatski kanon ne može bez toga. Imam sreću da radim sa studentima i mogu malo otvorenije da pričam, ali imate nešto što je još odvratnije od religije na fakultetima, a to je etički kodeks koji nas sada onemogućava da iskoristimo sve emotivne potencijale koje nosi književnost. Kada bismo sve pretumbali – siguran sam da vlast to ne bi plaćala jer bismo odgajali kritičare vlasti. Da književnost djeluje ja sam se uvjerio kod mojih studenata – budem presretan kada one koje sam dobio na drugoj godini vidim na petoj kao sasvim druge osobe, ali to je silna borba da ih otmete od akademskih umova koji predaju književnost kao nacionalnu religiju i bojim se da ćemo se još dugo boriti s tim. Rješenje je u autonomiji profesora/ica i učenika/ica i do te autonomije mi moramo graditi neke naše male svjetove. Ponosan sam na svoje bivše studente i studentice.
Ružica Marjanović: Znate šta je problem? Osećam se kao kolaboracionista jer ja radim u sistemu. Ono – kada polažete prijemni, onda ćete da kažete da je recimo Iguman Stefan genijalan, a nije. Mi smo rešili da bušimo sistem iznutra, to je jedini način da se osećam malo bolje. Kada je već prošao možda treći ili četvrti festival Na pola puta, pošalje mene direktor na neki sastanak profesora književnosti iz zapadne Srbije, da predstavim festival. Ponela sam sve što smo pravili, napravila prezentaciju, sve... Tamo sedi 15 mrkih glava, u Požeškoj gimnaziji, gledaju me i kažu da to ne može, da u školi to ne može. Krenem od početka, pričam kako smo mi to napravili, kako je divno, tu su neke i dve devojčice, takođe pričaju kako je bilo. Kada su treći put rekli to ne može, ja sam odgovorila da se potpuno slažem da to ne može i ovo se nikada nije ni desilo. Ako ne može – ne može, šta da vam kažem. Dakle, imate tu varijantu, da govorite – ja moram, ja sam deo sistema. Stvarno ne mogu da budem trovač do te mere. Čitanke su strašne. U novoj reformi nastavnog programa su u Srbiji probali da izbace sve što može da bude tema za razgovor o holokaustu. Toga više nema, nema ni tekstova koji mogu da posluže za kritički razgovor o religiji. Nema Kiša u četvrtom razredu. Izbacili su ga. Mi smo imali neku profesorku religijsku fundamentalistkinju koja nije htela da radi Kiša zbog priče o Simonu Čudotvorcu, jer tamo kaže Sofija da je Bog tiranin. Ona je odbijala da radi tu priču. Ta žena je radila pismeni zadatak, a ja sam držala čas u učionici pored, i utrčavaju mi tri-četiri devojčice iz komšijske učionice: Profesorka, nama treba pomoć. Pitam što. Mi pišemo pismeni, ali smo pitale da idemo u wc... Što su došle kod mene? Pa ne razumemo temu. Šta je tema? Hristoliki Ćamil. Kažem im da ostanu u WC-u. [smijeh] [Klaudija Mlakić Vuković: Kako su se izvukle?] Ta više ne predaje, srećom. Vi ne znate kakvi su naši istoričari. Oni takvi stižu sa fakulteta. Dejan Ilić i ja stalno raspravljamo o ovome – ljudi na fakultetu očekuju od svog profesora da je mesto autoriteta i poverenja. Nas dvoje raspravljamo o čuvenom pomračenju Sunca iz '99. godine za koje mislim da je bilo dokaz da su ljudi glupi, a Dejan tvrdi da nisu. Dakle, za tri dana propagande vi ste celu jednu zemlju, sve stanovnike te zemlje, zatvorili u kuće. Tri dana! Oni sede u kućama, plaše se pomračenja Sunca i gledaju direktni prenos na TV-u, iz okoline Subotice, gdje tri hiljade ljudi na pikniku koji je organizovalo astronomsko društvo Ruđer Bošković prati pomračenje Sunca i zabavlja se. Vi gledate reportažu o tome, a ne izlazite iz kuće jer su vam rekli da ćete se razboleti. I sad ja kažem da su ljudi glupi, a Dejan kaže ne, nego su videli profesore univerziteta tri dana kako govore da je to opasno, da će oslepeti, razboleti se. Ludi su u kućama jer moraju da veruju profesoru univerziteta. Kako da dođemo do toga da neko može da kritički razmišlja, ne kopira, ne govori ono što očekuje da će profesor da prihvati, da se ne dodvorava profesoru...
Klaudija Mlakić Vuković: Ja ne znam. Ja se sa tim borim već petnaest godina. Ne samo da se borim, već pokušavam da ih oslobodim.
Publika (Enver Kazaz): Vama u školi je mnogo teže nego profesorima na fakultetu jer imate i tu odgojnu komponentu, mi na fakultetu to nemamo, ja ne moram da budem moralno poučan i da odgovaram za eventualnu psovku na času i tačno je – katedre nacionalne književnosti su sama đavolja mjesta.
Klaudija Mlakić Vuković: Da ne obeshrabrujemo buduće nastavnice i nastavnike...
Iz Publike (Enver Kazaz): Ne, spasićemo mi njih.
Ružica Marjanović: Jedan stari profesor mi je rekao, kada sam došla da radim u školi i htela da persiram svim đacima, kao mi na fakultetu: Ne budali, Ruki, ima jedno osnovno pravilo, nema šta da ti ja pričam, kada zatvoriš vrata učionice, ti si tu glavna. Kada ti uđe direktor, nadzornik, inspekcija – ustaneš, pozdraviš i vratiš se na isto mesto na kome si bila. Ako se ponašaš drugačije, ode ti dođavola, nećeš ništa rešiti. Ti kad zatvoriš vrata – ti tamo radiš ono s čime se slažeš i šta misliš da treba da radiš. Sada dolazimo do fakulteta kao važnog mesta da spremi ljude koji, kad se zatvore vrata učionice, znaju šta treba da rade.
Iz publike (Nenad Veličković): Profesorima na fakultetu je devet puta lakše – radimo tri puta manje posla za tri puta veću platu. Nastava maternjeg jezika se može modernizirati samo tako da profesori na fakultetu shvate koliko ne uspiju pripremiti studente za nastavnički poziv. Ja sam davno predlagao da osnujemo alumni organizaciju studenata naših odsjeka, gdje biste vi koji radite u školama došli i rekli nama na fakultetu gdje nismo napravili dobar posao, ali da vas čuju i studenti koji ne smiju to da kažu i da se na taj način loše iskustvo na sva tri nivoa osvijetli. Sada se mnoge naše kolege na fakultetu opravdavaju tako što kažu da ste odgovorni vi koji ste u školama, jer vaši učenici dolaze na fakultete sa sve manje znanja. Nastava se može modernizirati samo tako da se više nas nađe na jednom mjestu i čujemo jedni druge, ali prvo mi koji imamo devet puta više mogućnosti treba nešto da uradimo. Vjerujem da će Školegijum ubrzo ponuditi neke korake u vezi s tim.
Iz publike (Dejan Ilić): Ima još jedna stvar koja stalno izmiče – nastavnike na fakultetu školuju ljudi koji nikada nisu radili s decom, ne znaju ništa o pedagogiji, psihologiji... Čini mi se strašno ovo što sam malopre čuo – da se profesori na fakultetu ne bave odgojem, pedagoškim radom – to je morbidno. Moguće da sam pogrešno razumeo, voleo bih, ali u tome je stvar – vi koji mislite da ćete raditi u školi, dok ne uđete u te škole niste sreli nikoga na fakultetu ko vas je spremio da uđete u školu. To je jako loše, opasno i teško za sve vas.
