Rubina Čengić: Naši gosti večeras su Dejan Ilić iz Beograda, osnivač izdavačke kuće Fabrika knjiga i magazina Reč koji više ne izlazi; Boro Kontić, dugogodišnji novinar i osnivač Mediacentra koji je vrlo respektabilna ustanova i institucija za edukaciju novinara i svih koje mediji zanimaju; i Namir Ibrahimović, koji je u obrazovanju prošao sve, od učenika preko nastavnika do direktora škole i učesnika u pripremi jedne od reformi, da bi sada počeo raditi na tome da nastavnike učini što je moguće boljim kroz Centar za obrazovne inicijative. Danas nam je ideja da razgovaramo o tome koliko obrazovanja ima u medijima i koliko medija ima u obrazovanju. Možda to naizgled djeluje nespojivo, ali mislim da nema ništa spojivije od to dvoje iz nekoliko razloga. Obrazovanje je jedna djelatnost u krajnjem javnom interesu, a mediji bi takođe trebali po svojoj osnovnoj zadaći da rade u javnom interesu. S druge strane, kroz obrazovanje, barem osnovno, moraju proći baš svi, na obrazovanje se troši više od jedne trećine ili oko jedne trećine svih budžeta koji postoje u Bosni i Hercegovini i onda je apsurdno da se mediji koji bi trebali da rade u javnom interesu ne bave tim dovoljno. Ono što sam ja zapazila u medijima jeste da je pristup prilično površan i nezainteresovan, ali to nije samo problem s obrazovanjem. Naslovi su vrlo površni. Recimo, nedostatak nastavnika u Kantonu Sarajevo je u Oslobođenju tema iz Sarajevske hronike. Kad je bio predizborni period imali smo naslov: Reforma obrazovanja ne bi smjela biti izborni plijen. Uz ovo, s vremena na vrijeme se pojavi neki sadržaj da nastavnici imaju male plate, ako je neki nastavnik uhapšen, ako je policija intervenisala u školi i tako. Ali nekakvog ozbiljnog, analitičkog, istraživačkog pristupa u obrazovanju po različnim sferama, od nastavnih planova preko plata do javnih nabavki ili opremljenosti škola – nema. A ne znam da li sam u pravu, ja kao građanka smatram da bi u tom javnom obrazovanju sve škole trebalo da budu podjednako kvalitetno opremljene, ali sada imamo škole koje nemaju apsolutno ništa, u kojima su drvene stolice, poderane, a imamo škole koje u svakoj učionici imaju inteligentnu tablu. To bi za mene bila savršena tema za medijsko istraživanje, ali toga nema. E sad, ja bih krenula od Dejana Ilića budući da strašno volim njegove tekstove i to kako u svojim izlaganjima dekonstruiše određene pojave, sadržaje, teme. Kako Vi vidite obrazovanje i medije u ovom trenutku, šta oni nama plasiraju i da li stoji teza da mediji podilaze publici, igraju se sa njenim emocijama i da se tu onda izgubi javni interes, pa onda tako i obrazovanju, koje je naša današnja tema, odgovara da niko tu ne vršlja previše jer je u funkciji nečega, ili...
Dejan Ilić: Mislim da obrazovanje stoji bolje od medija i mislim da su mediji lošiji nego što nam je obrazovanje. I mislim da obrazovanje nije tako tragično kao što ponekad mislimo o tome. Postoji više razloga zašto je to tako. Najvažniji je inercija. Sad ću govoriti o Srbiji jer tu sredinu bolje poznajem nego Bosnu i Hercegovinu. U Srbiji je to jedan ogroman sistem u kojem ima 110.000 zaposlenih, ima nekoliko stotina hiljada dece, i kad dodate još i roditelje – tu je oko dva miliona ljudi koji su direktno vezani za obrazovni sistem, a govorim samo o osnovnim i srednjim školama. Kada bismo dodali obdaništa i fakultete, broj raste.
To je tako glomazan sistem da vi i kada svesno radite na tome da ga pokvarite – to teško ide, kao što teško ide i da ga popravite. I ta inercija i ta glomaznost zapravo čuvaju obrazovanje da još uvek kako-tako funkcioniše. Ne zato što neko želi da ono bude dobro, ne zato što u ovom trenutku imamo vlast kojoj je stalo od obrazovanja, nego zato što tu rade ljudi koji su radili u nekim drugim vremenima i oni po nekoj inerciji rade onako kako su naučili da rade, a ispostavlja se da ipak ne rade tako loše koliko se mi pribojavamo da bi loše moglo biti.
Mediji su u drugačijoj situaciji. Prvo, nije to tako velik sistem i nema tako mnogo ljudi kao u školi; drugo, tu imamo razne aktere, imate privatne medije, imate državne medije. Vi školu ne možete da gurnete na taj način kao što ste medije gurnuli na tržište.
Mislim da ne postoje dobri razlozi da očajavamo, ali ni da gajimo iluzije da to možemo da popravimo. Dakle, ne možemo mnogo da uradimo. Škola je takva kakva jeste, ona stoji tako kako stoji i dok se neke druge stvari ne srede i dok se neke druge stvari ne dogovorimo, najbolje je da školu ostavimo na miru.
Ko god dođe na vlast, kaže ne valja obrazovanje, hajde da menjamo. I onda se smeni vlast, dođe neko drugi i taj drugi ima drugačiju viziju i kaže i on, hajde da menjamo. I vi cimate levo i desno, a ljudi su naučili da ne treba da slušaju nikoga, odu na te obuke na koje idu, vrate se i nastave da rade kao što su radili do tada. I da ponovim – ja ne mislim da je to loše.
Dolazim iz zemlje u kojoj se dogodilo nešto nezamislivo, barem za nas koji smo odrasli u Jugoslaviji, pa smo onda počeli da živimo u ovim drugim državama, mi za to nismo znali. Pokazalo se da ljudi koji rade školama ne znaju kako da se ponašaju u vezi s tim. To nije zamerka, naravno da ne znaju. Niko ne zna. Ali, za razliku od njih, mediji su se odlično snašli, jer je to događaj koji sasvim opravdano privlači pažnju. Ali, sve se radilo uglavnom naopako: ideja je bila da se da što više potpuno idiotskih detalja kako bi se iznova privlačila pažnja. Da li to znači da imamo dobre medije? Naravno da ne znači. Naravno da su oni, u najvećem broju slučajeva, katastrofalni.
Ali, šta da radimo s tom činjenicom? Šta je problem sa školom kada hoćete da je bude u medijima? Mediji traže vest, i sad smo opet videli kako to rade. U školama pak najčešće nema vesti. Vest je da se neko dete bacilo kroz prozor škole, što se desilo u Srbiji; vest je, strašna, da je neko dete ušlo u školu i poubijalo drugu decu. Nećemo da škole na taj način budu u vestima. Škole imaju svoju rutinu, jednu, u najboljem slučaju, mirnu svakodnevnicu, iz dana u dan, kada je sve uredu, to izgleda isto i ne mogu se od toga praviti vesti. I dobro je kad je tako.
Ako hoćete da pravite vesti o tome kako vam izgleda škola, da li treba da se menja ili ne treba da se menja, to je ozbiljno pitanje koje mora da se razloži na čitav niz posebnih elemenata, a ljudima je dosadno to da čitaju, i ja ih razumem. Mene škola zanima i ja ću to da pročitam, ali najveći broj ljudi škola ne zanima na taj način. Dakle, jako je teško da generišite zanimanje za školu jer je škola najbolja onda kada u njoj nema vesti.
Ako hoćemo da pričamo ozbiljno o školi – kako se priča ozbiljno o školi? Koji su to sve aspekti koje treba pokriti? Kada se pita da li ćete imati besplatne udžbenike ili nećete – to je vest i to se onda provlači kroz medije, ali samo dok je to vest. Kad vi to razložite, kažete šta znače besplatni udžbenici, kakvi udžbenici postoje, ko pravi udžbenike, ko to finansira, da li su nam uopšte potrebni udžbenici u školi – tog trenutka vi nemate više vest. To postaje dosadno. Vi tada ulazite u jednu vrlo ozbiljnu raspravu koju najveći broj ljudi ne može i neće da prati. I mediji kažu nećemo to, ne znamo šta da radimo s tim.
Mene mnogo više zanimaju mediji u školi i kako bi zapravo škola morala svojim programima da obuhvati medije.
Rubina Čengić: Dobro. Namire, s obzirom na to da si prošao sve te pozicije, čini mi se da možeš govoriti o obrazovanju vrlo utemeljeno. Šta bi sve u obrazovanju moglo biti tema za medije?
Namir Ibrahimović: Sve je tema za medije. Kada gledamo iz ugla obrazovanja, vjerovatno i nije, ali većina toga što je vijest meni kao nekom ko se bavi obrazovanjem većini drugih ljudi nije vijest. Mene je uvijek zanimalo kako bi izgledala reportaža u kojoj bi neki novinar proveo dan ili sedmicu koju provode učenici u osnovnim i srednjim školama, tako da neko uđe i kaže: ok, ja ću sad, ove sedmice, da slijedim sedmični raspored koji prolaze učenici osnovnih i srednjih škola. Kako se ja osjećam? Što ja, kao odrasla osoba koja je prošla obrazovni sistem, sad sjedim i slušam ta naizmjenična predavanja, drugačije obraćanje, ovdje je potpuno drugačiji sadržaj, je li to nešto mjesto gdje ja idem... Ono što me također zanimalo jeste kako svi ljudi koji su dio obrazovnog sistema saosjećaju s djecom. Da li oni vole posao koji rade? Da li učenici vole da dolaze u školu svaki dan? Da li učenici uživaju u onome što slušaju na svakom od ovih časova? Šta je zapravo njima tu suštinski problem? Šta im stvara nelagodu? Šta im stvara radost, i tako dalje. Dakle, niz ličnih priča, ličnih stvari koje bi mogle biti povod za nešto. Meni je vrlo zanimljivo i zašto se ne pita zašto sva ozbiljna istraživanja koja se tiču obrazovanja u Bosni i Hercegovini zapravo rade međunarodne ili nevladine organizacije – Svjetska banka, UN agencije, svi se bave istraživanjem onoga što jeste, ali zapravo nemate niti jednu domaću instituciju. Čak ni univerzitete. Osim sporadičnih slučajeva koji se vežu za neki projekat, nemate redovno istraživanje šta se događa unutar samog obrazovnog sistema. Šta je to što djeca proživljavaju izvan onoga što je naš dojam i dojam ljudi koji rade unutar škola i ljudi koji su kao roditelji uključeni u to, djece koja to proživljavaju. Dakle, gdje su drugačija, ozbiljnija istraživanja koja će biti osnova za donošenje bilo kakvih sudova unutar samog onoga što jeste obrazovni sistem. Za razliku od Dejana, ja mislim da školu ne treba pustiti na miru, a ni nastavnike. Svi očekuju da nastavnici mogu učiniti čuda, ali ne mogu jer postaju zavisni od mnogih drugih stvari, ali isto tako to ne može biti proizvoljno, prepušteno da se po inerciji odvijaju stvari onako kako se do sada odvijaju, jer ta inercija postupno vodi do toga da zapravo malo toga radi unutar škole, da nema ko da radi unutar škole, da je rezultat onoga što se radi unutar škole zapravo irelevantan. Osoba može biti unutar škole da nema nikakve koristi od toga, može sa svim drugim stvarima steći sve druge potrebne kompetencije, vještine i znanja koje ne stiče unutar škole, ali stiče na milion drugih načina. I naravno da razgovaram o onome što je zapravo suštinska stvar – o tome kako se društvo u kojem se događa škola treba uključiti da bude škola i kako da teme unutar škole, kao i sve ono što se događa unutar društva, treba da budu teme ne isključivo medija, nego i školskog života. Na koji način – o tome možemo razgovarati.
Rubina Čengić: Politizacija obrazovanja koja prolazi kroz nastavne planove i programe, imenovanje direktora...
Namir Ibrahimović: To su sve stvari koje se događaju, nisu ekskluzivitet samo BiH, a vjerovatnosti su nivo regije ili nečega. Ali mi smo, ako je društvu bitno ko će biti direktor škole u smislu da li pripada nekoj političkoj opciji ili ne, mi smo u tom trenutku, ovo mi je teško razgovarati, ono, na nivou zašto je to tako, dakle besmisleno je da se pita. Valjda školsku ustanovu treba da vodi osoba koja je najbolja u odnosu na one koji su se kandidirali, koja želi to da radi, koja najbolje ispunjava uvjete i koja poznaje život škole, koja poznaje život učenika, nastavnika, i zna što želi da radi sa tim stvarima. Ovaj nivo politizacije u koji smo se doveli, da se pita da li je neko javno simpatizer neke političke opcije ili nije, zapravo je problem. Super je Aleksandar Baucal govorio o tome – kada su u Srbiji imenovali direktore škola, bilo je sjajnih primjera da su direktno postavljeni po političkoj liniji, ali su napravili sjajnu školu. Dakle, imali su određene rezultate. Nije to presudni faktor. Presudni, suštinski faktor je u tome kako mi vidimo da jeste škola. To je najvažnija stvar. Ako imate kvalitetnu školu, ako razgovaramo o tome šta bi trebala biti kvalitetna škola, o samoj prirodi stvari – ovaj oblik jeftine politizacije s pitanjima ko će to da radi zapravo postaje višak. U onom trenutku kad se mi ne bavimo školom, u onom trenutku kad mi mislimo da je škola usputna stvar, obavezna stvar koju svi moramo proći jer je tako zakon odredio, u tom trenutku se mi zapravo bavimo pitanjima ko je direktor ili direktorica škole, ko je nastavnik, ko je član školskog odbora i tako dalje. Dakle, to nije suština. U ovom društvu, bez obzira na to koja je politička vlast, važna je kvalitetna škola.
Rubina Čengić: Boro, čemu si bliže, da mediji treba da se bave školama ili ne, i ako treba da se bave školama – na koji način novinare i medije potaknuti da se bave obrazovanjem, školom...?
Boro Kontić: Možda iglom!? Jednostavno ubadati. Starinska je definicija da mediji imaju tri funkcije: prije svega informativnu, onda obrazovnu i na kraju zabavnu. Doduše, ja sam prije 30 godina otišao sa javnog RTV servisa. Tada je to bila jedina takva institucija u Bosni i Hercegovini.
Obrazovanje je bilo bitan dio takvih medija. Ja sam svoju radijsku karijeru okončao u toku rata, ali pred sam rat, dok je još uvijek postojao taj neki sistem, imenovan sam za urednika Drugog programa radija To je bio drugi najveći radioprogram u Bosni i Hercegovini. Postojalo je nekoliko redakcija unutar tog programa (omladinski, dječiji, dokumentarni...) uključujući i obrazovni. Ekipa iz obrazovnog programa je emitovala svoje emisije i na Prvom programu. Kad pogledate hronološki vidjećete da je obrazovni dio radija dominirao programom u vrijeme kada je Radio Sarajevo osnovan (april 1945). Vjerovatno s razlogom, jer je Bosna i Hercegovina 1910. godine imala 86% nepismenih ljudi; 1945. godine taj je procenat vjerovatno bio nešto niži, ali svejedno, u strukturi stanovništva i dalje su dominirali nepismeni. Mediji su generalno imali zadatak da obrazuju ljude, od jutarnje gimnastike do tema iz različitih oblasti.
Profesori su dolazili sa škola, pa su pred mikrofonom čitali ili su govorili. To je bilo kao neka dodatna – radioškola. Na kraju, medij čim nešto emituje, on zapravo i obrazuje publiku. Bilo šta da radi, bilo šta da objavljuje, to je na neki način obrazovanje, tako da, generalno, mediju je imanentno obrazovanje. Iako bi danas mogli naći hiljade primjedbi medijima, ali kako god okreneš – svaki portal koji objavljuje tekstove, radio, televizija, štampa, društvene mreže –svojim sadržajima utiču na ljude. Obrazuju ga, ukazuju mu, podsjećaju, prodrmaju ga i natjeraju da drugačije posmatra stvari.
E sad, da li ima i koliko ima tih čisto obrazovnih sadržaja, to je pitanje. Nemam egzaktnih podataka, ali da ih je manje nego ranije – to je nesumnjivo. Kada novinar dođe u redakciju, mora se opredijeliti šta će pokrivati. Nekad je to bilo jednostavnije. Muškarci najviše vole da idu u sport, međunarodnu politiku – generalno govorim – žene: kultura pozorište, film, zabava. Ne sjećam se da je obrazovanje ikome bila uža specijalizacija. A to je zapravo pravi izazov. Pronaći nišu, jedan mali prostor u kojem počnete da se ponašate kao riba u vodi, počnete da razumijete i duboko poznajete taj prostor. Recimo, rijetko je ko volio da prati vojsku, ali se desilo da je par novinara od vojnih tema napravilo svjetsku karijeru. Ovaj posljednji ambasador Srbije u Rusiji Miroslav Lazanski – on je, da ne govorimo sada o svim elementima njegove turbulentne novinarske karijere, od jedne male niše, dakle, izvještavanju o vojsci, napravio karijeru. On je o vojnom oruđu i oružju govorio jednostavno i s velikim razumijevanjem. Rijetko imate takve novinare.
S druge strane, danas živimo u potpuno drugačijem medijskom okolišu. Internet pruža fantastične mogućnosti. Ja sam gledao to prije nekoliko godina, a u moje vrijeme toga nije bilo – nekoliko profesora matematike na YouTubeu rade za đake elementarnu matematiku, višu matematiku, objašnjavaju na način na koji mi nikad nismo to imali u školama. Profesor dođe, nešto uradi, i tako dalje, tako da vi sada imate baš široke mogućnosti. Ko želi da se obrazuje, ima golem prostor. Ta čuvena matematika, taj bauk za sve generacije, danas je na internetu poligon za brojne eksperte koji vam je opisuju na način na koji profesori nikad nisu znali ili imali vremena da vam objasne. Za mene nikad nije bilo najbitnije pitanje kakvog su nam kvaliteta udžbenici. Po meni, učenik se nikad ne sjeća udžbenika, ali se sjeća dobrog profesora. Dobar profesor od đaka načini nešto, probudi u njima i one neke skrivene mogućnosti i talente.
Svi su vjerovatno upoznati s onim čuvenim PISA sistemom u koji ponekad i Bosna i Hercegovina uđe, i uvijek budemo na kraju te liste. Tu se prevashodno gleda koliko učenici razumiju ono o čemu se govori. Uglavnom, mi smo uvijek na dnu te tabele, a na prvim mjestima su najčešće skandinavske zemlje. Među njima posebno je visoko Finska. Ja sam u Finsku dolazio 2-3 puta, prvi put sredinom 1980-ih godina. Suština finskog obrazovnog sistema sastoji su u tome da najbolji studenti idu za profesore u škole. Njih šalju u prosvjetu, jer je to sistem koji je bogat i može da nagradi te ljude, tačnije može da održi taj sistem izbora najboljih. Kao što u politici meritokratija znači vlast najboljih, ovo je neka vrsta obrazovne meritokratije.
I to je za mene važna tema kada govorimo o medijima i obrazovanju. Ima obrazovnog sadržaja, ali nema posvećenih novinara koji će od te teme načiniti precizan, atraktivan, razumljiv sadržaj. Lako je dovesti čovjeka pred kameru da pročita izvještaj ili dovesti dvoje-troje ovako kao što mi sada pričamo, da napravimo okrugli sto i slično. Novinarstvo podrazumijeva da vas publika shvati iz prve, da odmah probudite interes kod publike da i oni nekako učestvuju. Ali najčešće ono što stiže sa ekrana ostavlja vas u trajnom nerazumijevanju, isto kad meni kažu riječ – akciza. Ja apsolutno ne shvatam o čemu ti ljudi govore i gubim interes za medij i njegove poruke.
Rubina Čengić: Kako natjerati novinare da se pitaju zašto je to važno i ko bi ti mogli biti najbolji sagovornici, jer ako je 50-60% populacije naslonjeno na obrazovanje i veliki se novci tamo ulažu i od toga zavisi kakva će nam djeca biti, u kakve će ljude izrastati jer i škola ima svoj solidan doprinos?
Boro Kontić: Ne znam kako ga natjerati, ali znam da je obrazovanje jako bitno za jedno društvo. To je velik, složen i prilično dug sistem. Imate 8-9 godina osnovnog obrazovanja, četiri godine srednjeg i četiri godine fakulteta. To je ogroman dio vašeg života. Ljudi to prolaze, ponekad i dramatično, a mediji to ne prate ni s približno sličnim intenzitetom, konstantnošću, da ne spominjem razumijevanje i posvećenost.
Problem medija je često i problem forme. Način na koji pakujete medijski proizvod. Ako se sve svodi na talking heads morate znati da ljudima pažnja opada sa svakim minutom istog sadržaja. Vidio sam jednog profesora sa Dobrinje (profesor Vedran Zubić – op. priređivača) – vrlo je interesantan. Ja sam išao u osnovnu školu u Crnoj Gori i tamo smo u dvorištu škole imali cijeli zoološki vrt. Bio je jedan direktor koji se očigledno strašno trudio da svojim đacima učini nešto nesvakidašnje. Drugim riječima, morate biti entuzijasti, posvećeni, to ne može da se radi u okviru striktnog radnog vremena (Rubina Čengić: Kada je to bilo, Boro, u mračno doba socijalizma?)
Moram dodati, to nisu imale sve škole, možda je to bila jedina škola koja je imala vrt sa životinjama. Ja sam svaki dan, kada bih dolazio, prvo kroz dvorište obilazio zečeve, srne, ptice... Nećete vjerovati, to mi sad izgleda čak duhovito, imali smo medvjeda kojeg sam ja uvijek išao prvo da obiđem. Dakle, dođem u školu, obiđem medvjeda, pa onda tek idem da vidim profesora.
Rubina Čengić: Znači prva riječ za danas nam je entuzijazam. Namire, ako na različite načine svjedočimo raznim nepravilnostima u cijelom sistemu obrazovanja, zašto mediji nemaju više sagovornika među ljudima koji rade u obrazovanju? Zašto tu ne postoji neka veza ili zašto ljudi koji rade u obrazovanju ne prepoznaju novinare kao kanal koji može pomoći da poprave neke nepravilnosti? Novinari, kao ni najveći dio javnosti, ne znaju šta se dešava na časovima, ne znaju što piše u udžbeniku dok neko ne kaže, ne znaju kako izgleda nastavni plan i program, da li je on nakaradan, da ne idem dalje... (Boro Kontić: Ipak znaju, nije baš da ne znaju, išli su i oni u neku školu. Nešto znaju, nešto znaju.) Zašto u obrazovanju nema više ljudi koji su zainteresovani za komunikaciju s medijima s ciljem ispravljanja nekih nepravilnosti?
Namir Ibrahimović: Vrlo jednostavno, oni ne žele ispraviti, ne žele promijeniti stanje, ne žele ugroziti svoju komfornu poziciju koja je vrlo jasna i vrlo komotna u nekom trenutku, s tim što to u društvima u kojima oni žive ili rade shvataju kao nešto što bi bilo potpuno uzaludno. Dakle, sada bi neko sebe izložio stvarima u kojima nešto javno govori, a vjeruju da se ne može ništa promijeniti. Kada mi sada opet krenemo na princip zašto ne radimo – mi zapravo pitamo šta rade ljudi koji rade unutar obrazovnog sistema i koji uče djecu. Ako je u ovom trenutku, a Boro je spominjao koncept funkcionalnog znanja ili nečega što 2018. godine svako drugo petnaestogodišnje dijete u BiH i dvije generacije poslije nemaju, elementarni prag funkcionalnog znanja – to znači da se unutar škole, u ovom trenutku, nije radilo na tome da se neke stvari razumiju. Mi i dalje, bez obzira što se, evo, i medijski svijet, i ono što zanima učenike i nastavnike, potpuno promijenilo, mi pokušavamo da zadržimo okoštalu strukturu onoga što su naša iskustva vezana za samo osnovnoškolsko i srednjoškolsko obrazovanje. Dakle, mi mislimo da nužno tako jedino mora biti – da mi imamo nastavne predmete koje smo imali prije 30 godina, da moramo imati formu časa koju smo imali prije toliko godina, da moramo imati način učenja i podučavanja koji smo imali prije toliko godina. Ako ne možete slušati nekoga deset minuta da vam drži pažnju, kako možete 45 minuta slušati nekoga ko vam govori o nečemu i još očekuje da vi to zapišete, zapamtite, naučite, vratite se, reprodukujete i za to dobijete ocjenu. Dakle, to je zaista nešto što ubija bilo kakvu volju za bilo čim. Nastavnik koji na YouTubeu ostavi link i objašnjava neke stvari iz matematike bi normalno bio unutar učionice sa svojim videolinkom. Dakle, ja kao nastavnik matematike, ako primijetim da su moj kolega ili kolegica napravili nešto sjajno što super objašnjava stvari, njih dovodim u učionicu i onda razgovaramo o tim stvarima. Dakle, dovodimo ih unutar učionice i onda iz njih kreće neki nivo razumijevanja ili učenja o onome što jeste važno, što jeste bitno. I naravno, temeljna stvar za koju mislim da je jedan od glavnih problema našeg obrazovnog sistema je to da nastavnici ne sarađuju među sobom o onome što pripremaju kao nastavu za učenike kojima svakodnevno ulaze u učionicu. Kako nastavnici komuniciraju između sebe? Preko učenika. Učenik kaže: Ja sam danas imao test iz ovoga i odgovarao sam taj predmet, ne mogu odgovarati ovaj predmet po pravilniku tom i tom, članu, ne znam, 58, članu 72 ili 3. Prirodna stvar je da profesori kažu ko će danas nešto odgovarati i učenike moraju obavijestiti ko će to biti i iz kojeg predmeta i na koji način. Ali oni se uopće ne dogovaraju o onom što je bitno, što je važno, što je praćenje onog učeničkog rada i samim tim i onom što jesu sadržaji na osnovu kojih će se oni dogovoriti da učenici trebaju učiti. I na kraju, kada vi dobijete nekoga poput profesora Zubića ili bilo koga drugog unutar medija, to uglavnom postanu česta pojavljivanja, vidite iste ljude koji govore i vi vidite da to suštinski ništa bitno ne mijenja osim broj lajkova, aplauza ili bilo čega drugog, a stanje ostaje kako jeste. Ili ako neko nešto kaže, pojavi se, recimo, referent za plan i analizu iz te i te službe i kaže da vi niste trebali reći nešto jer to nije baš tako, i da vi zapravo ne cijenite njihov rad. I onda neko nastavniku kaže bilo šta u tom trenutku, a nastavnik kaže: Što bih se ja time bavio, jer neće se ništa promijeniti. Iz iskustva koje imam znam da je zaista vrlo mali broj ljudi koji rade unutar škole, a koji se zapravo ozbiljnije bave onim što jeste, promišljaju o tome i javno govore o onom što je super, što je jako dobro i onom što ne valja, ali čine to na potpuno drugačiji način, osim kada dijele objave na društvenim mrežama koje čine same školske ustanove u kojima rade.
Rubina Čengić: Mi smo prošle godine u Školegijumu imali rubriku koja se zvala Dnevnik nastavnika/nastavnice i nastojali smo da nađemo nastavnike i nastavnice iz cijele BiH, iz raznih dijelova, i nudili smo im da za simboličan honorar vode dnevnik nedjelju dana, računajući da će oni u tih nedjelju dana u tom dnevniku otvoriti barem neku spornu temu. Nismo dobili željeni rezultat i zato smo ugasili rubriku. Njihovi dnevni utisci su bili uglavnom: dođem ja iz škole, napravim ručak, pravim večeru, bio sam u školi, djeca su dobra... Možda jedan ili dva nastavnika su pisala o tome kako se na ulici sreću s roditeljima koji im prijete što su djeci dali malu ocjenu ili kako im direktor kaže da se ne smiju baš zamjerati roditeljima jer su im oni važni... Dakle, nemamo taj iskorak iz škole da se pokuša nešto iznutra popraviti. Ali, Dejane, ti si sve vrijeme klimao glavom dok su oni govorili?
Dejan Ilić: Da krenemo ispočetka, mislim da nije tačno da nema škole u medijima, ali je pitanje šta su mediji. Meni je fantastično, ovde govorimo na tribini ili na okruglom stolu koji organizuje Školegijum. Školegijum je medij! Čitav jedan medij posvećen isključivo obrazovanju. A mi, pored živog Školegijuma, sedimo ovde i očajavamo što nema obrazovanja u medijima.
Ja pišem za Peščanik, a Peščanik, kada otvorite teme, ima temu obrazovanje. Videćete, svake nedelje tamo ima tekst o školi. Ali, naravno, ni Školegijum ni Peščanik se ovde ne računaju u medije. Nisu dovoljno vidljivi. Kada pričamo o medijima, mislimo na televizije, i to one koje gleda mnogo ljudi. Zapravo je pitanje bilo, kad bismo bili u Srbiji, zašto nema obrazovanja na Pinku? Pa stvarno zašto? Zar želite da takav Pink izveštava o školama?
Drugo je pitanje da li javni servisi, državna televizija dakle, moraju imati obrazovne programe. Naravno da moraju. Zašto ih nemaju? Pitajte ih.
Ali evo, ako isključimo televizije koje su zaista gledane, a da se držimo javnog servisa i televizija koje su iz mog ugla, a govorim subjektivno, pristojni mediji, poput N1 ili Nove televizije: proteklih godina šta su bile teme?
Recimo, tema su bili udžbenici: otkriveno je da je ministarstvo kulture praktično omogućilo monopol jednom izdavaču udžbenika u Srbiji. To je bila ozbiljna tema i ona se provlačila dugo, čak je i tadašnji ministar prosvete Srđan Verbić praktično oteran iz ministarstva jer je razotkrio kako je ministarstvo usled pritiska jedne strane države direktno na predsednika vlade otvorilo prostor za monopol nad prodajom udžbenika.
Udžbenici su opet tema i kada se nedavno pojavio čovek i rekao da će obezbediti besplatne udžbenike za sve đake. On je rekao da će svojim novcem to omogućiti. I onda se taj čovek iz dana u dan pojavljivao na raznim televizijama i govorio o tome. Udžbenici su, dakle, bili tema, pogotovo besplatni udžbenici.
U Srbiji treba da se uvedu mala matura i velika matura. To je jedno vreme bila ozbiljna tema. I zaista su ljudi gostovali u medijima i o manje-više kompetentno pričali: da li nam treba matura, šta se time dobija, šta se gubi, na koji način to raditi.
Ove godine posebna tema je velika matura, jer ona treba da zameni prijemne ispite na univerzitetu. I sad neki fakulteti se s tim slažu, neki se ne slažu, i onda zaista ljudi dolaze u TV-studije i razgovaraju šta su prednosti, šta su mane.
Sledeća tema su testiranja. Svaki put kad se organizuje testiranje, recimo PISA, i učenici u Srbiji očajno urade test, svi svuda čupaju kosu i pitaju se zašto. Pa tako i u medijima. I onda imate nekoliko ljudi, među njima je i Aleksandar Baucal, kojeg je Namir već pomenuo, koji idu od televizije do televizije i objašnjavaju zašto naši đaci loše prolaze na tim testiranjima.
Dakle, bilo je škole u medijima, kada su se pojavile zanimljive teme. Kad je bila korona, o školi se pričalo iz dana u dana. Razlog je, nažalost, bilo to što je ministarstvo prosvete napravilo haos u školama svojim lošim rešenjima. To su zaista bile vesti iz dana u dan – deca nisu znala da li idu ili ne idu u školu, nastavnici nisu znali po kojem rasporedu da idu školu, nije se znalo ništa.
Sve u svemu, nije tačno da obrazovanje nije u medijima. Možda nije na način na koji smo mi želeli da bude, možda je zbog razloga koji nama nisu prihvatljivi, ali ono jeste u medijima. Kakva se slika o obrazovanju pravi, to je drugo pitanje, ali nije tačno da ih nema u medijima.
Kaže Boro da bismo morali da imamo u medijima ljude koji bi umeli da govore o školi. Ja sam, recimo, pozivao novinare koje sam poznavao, koji su pričali o besplatnim udžbenicima, i objašnjavaju im šta su udžbenici, šta je svrha udžbenika i zašto je opasna ideja da imate besplatne udžbenike. A oni su meni rekli, a ja ih sasvim razumem i mislim da su potpuno upravu: Ej, nemoj da nam pričaš te tvoje priče, meni je važno da ja u septembru ne moram da izvadim 20.000 dinara iz džepa. To mi je rekla novinarka, inače izvanredna novinarka. Dakle, vi imate svakodnevni život, i u te medije taj život ulazi na najrazličitije načine. Mi se žalimo što škola nije u medijima onako prisutna kako mi mislimo da treba da bude: pa ne može, ona ulazi onako kako ljudi vide svoje živote i kako vezuju svoje živote za temu škole. Nama može to da se ne sviđa, ali ne možemo da govorimo da škole nema u medijima.
Druga stvar – kad Namir kaže kako nije tačno da treba da ostavimo nastavnike na miru, kako moramo da gledamo da popravimo škole – on, naravno, sve to zna bolje od mene jer se time bavi ozbiljnije od mene, ali Namir tu ne govori celu istinu. On je probao da promeni školu. Šta mu se dogodilo? Zašto nisi promenio školu?
Nisi je promenio, nego si na kraju otišao iz škole. Zašto si otišao iz škole? A sve znaš o školi, i kakva je i kakva bi trebalo da bude. Što je nisi promenio? Kada razmišljate o promeni u školi, vi ne možete da razmišljate od danas do sutra. Ne možete da razmišljate od ove godine do sledeće godine. Promena u školi je ciklus od 25 do 30 godina. Ko god uđe da menja škole, a ne razmišlja 25 godina unapred, taj je šarlatan. I treba ga sprečiti da se bavi školom.
Zašto mi ne možemo da razmišljamo o promeni škole na period od 25 ili 30 godina? Zato što niko ne zna šta će sutra biti u ovim državama. Vi morate da imate konsenzus o tome kako treba škola da izgleda, konsenzus o tome da ova škola nije dobra i da treba da bude bolja, konsenzus o tome kako izgleda bolja škola i dogovor između stranaka koje pretenduju na vlast da se neće mešati u jednom započetu reformu. To je ovde neizvodljivo, nemoguće je!
Dakle, ostavite školu na miru, ne dirajte nešto što ne možete da uradite do kraja jer proizvodite frustraciju. Frustrirani su prosvetni radnici, frustrirani su stručnjaci poput Namira, frustrirani su roditelji, frustrirana su deca zato što stalno imate, evo sad ćemo, evo sad ćemo, i nikada ne bude, a pritom sve vreme šaljete poruku da je škola loša. Sve vreme! Jer zašto biste je menjali ako je dobra? Dakle šaljete poruku da je škola loša, ne možete da je promenite iz sasvim jasnih razloga, pokušavate nešto da uradite i to se uvek raspadne i vi ste potpuno paralisani i obeshrabreni da o tome mislite. Zašto se time bavimo ako smo odrasli ljudi i ako umemo da mislimo? Hajde da stanemo i da kažemo: E, ovo ne može da se radi sistemski, ne može da se radi jer ne možemo da računamo na podršku koja će trajati dovoljno dugo, hajde da vidimo šta možemo da uradimo na nivou na kome je to izvodljivo. A to znači – individualni rad s nastavnicima koji to žele, a nastavnike koji to ne žele, pusti ih na miru.
Rubina Čengić: To bi sad značilo da treba da kažemo da smo nezadovoljni, ali ne možemo ništa promijeniti, pa nećemo ništa raditi.
Dejan Ilić: A šta je tu loše? Da, ja sam očajan što živim u Srbiji, ali ja ne mogu da je promenim? Pa šta je problem?
Rubina Čengić: Možete da promijenite mjesto gdje živite. Ali, kako god, mi možemo da razgovaramo o tome šta želimo da promijenimo.
Boro Kontić: Da nešto dodam: kod medija je problem u tome što imaju tendenciju da od svega naprave kliše. Oni uzmu ovog Vedrana Zubića koji je stvarno vrlo vrijedan i zanimljiv čovjek, ali on se pojavi na jednoj televizijskoj kući, i ovi ostali svi gledaju i misle: Ma ja, trebali smo ovog čovjeka zvati, i onda počnu svi da ga svi zovu i u roku od dva mjeseca dobijete jedan kliše u kojem se taj čovjek neprestano pojavljuje, i onda svako od nas kaže: Joj, opet onaj Vedran... Dakle, nešto što je vrijedno, oni pokvare. Ali mediji, nekada su znali to da urade, obrazovne sadržaje. Podsjetiću vas na fantastične emisije koje su svima nama, većini ovdje, promijenile na neki način djetinjstvo. A to je, recimo, kad je televizija Beograd uzela Timotija Bajforda, a on uzeo Zmajev list Poletarac, dobre glumce, neuporedivog ilustratora Dušana Petričića, i dobijete svjetski medijski proizvod. Treba ipak dodati da je Timoti Bajford dolazio iz tradicije jedne velike televizijske kuće, iz BBC-ja, to je upio kapilarno kao mlad čovjek, slučajno se pojavio ovdje, oženio se i tako se pojavio u Beogradu, predložio i napravio je nešto što je bio apsolutno jedan vrhunski televizijski proizvod. Kasnije je nešto slično radio i ovdje u Sarajevu.
Dejan Ilić: Samo kratko, izvini, ali moraš da kažeš da je Poletarac pravljen po časopisu za decu koji se zvao Poletarac, i tu su pisali ljudi koji su čudo od pisaca. Čudo od pisaca. I onda je došao genijalan reditelj koji je to uspeo da vizualizuje.
Boro Kontić: Da je to preuzeo netalentovan čovjek, on bi od tih tekstova napravio neki mediokritetski užas. A jedan talentovan čovjek je to pretvorio u fantastičan televizijski proizvod koji generacije pamte. Dakle, ima mogućnosti, samo treba naći kreativne, sposobne ljude. Imamo toliko akademija za filmove, mladih režisera, glumaca koji traže bilo kakvu šansu. Ali današnji javni servisi u BiH, tvrde, jedva imaju para da pokriju plate zaposlenih. Uzgred, imate nevjerovatan broj mogućnosti za emitovanje tih sadržaja. To više nije televizija do koje se, kao nekad, teško dopire, već sami možete kreirati, ponuditi i objaviti priče. Uključujući i obrazovne...
Dejan Ilić: Ali, o tome se radi – iza Poletarca je stajala ondašnja država. Iza Bayfordove serije stoji država sa svojim novcem. To nisu bili privatni projekti, nisu bili projekti entuzijasta. To su radili ljudi za novac, a taj novac im je davala država. To znači da je postojala odluka da se radi nešto kvalitetno, da je postojala pamet da se izabere ono što je kvalitetno i da se tim ljudima ostavi da to realizuju. Mi u ovom trenutku takve države nemamo.
Rubina Čengić: Ali mi sad imamo nešto drugo. Sad imamo neki ambijent – demokratija, sloboda. Svi imaju mogućnost da osnivaju medije, da prave medije kakve hoće. Često se čuje da će tržište i to urediti, jer kao na tržištu neće opstati oni koji su loši, koji ne rade u javnom interesu, ali onda se pojavljuju problemi medijske pismenosti. Dejan je na početku govorio da imamo mnogo pojava koje nazivamo medijima. Ozbiljna medija – možda imamo dva... Da li bi možda veća medijska pismenost (koja krene od škole kao podučavanje djece medijskoj pismenosti i ozbiljnijem kritičkom mišljenju, pa se razvija do nekih zrelih godina) pomogla da uredimo i medijsku scenu, da ljudi imaju drugačije zahtjeve prema medijima, i tako na neki način stvorimo ambijent u kojem bi odumrli mediji poput Pinka, oni koji su puni mržnje, govora mržnje i slično?
Dejan Ilić: Ne umem to da kažem zato što mislim da je to tržište prosto jedna nepoznata s kojom mi ne znamo šta ćemo. Mi naprosto ne znamo, ti svi mediji su okrenuti ka tržištu i pokušavaju da izvuku novac od oglašavanja i svega drugog, a da bi mogli da oglašavaju i da bi bili privlačni za ljude koji daju reklame, moraju da imaju veliku gledanost. Sad je stvarno pitanje šta to privlači veliku gledanost. Šta je to što privlači publiku u velikim brojevima? Da li škola može da utiče na to? Na sam medij – nisam siguran, pogotovo ne u nekom kratkom vremenu. Da li može da obrazuje publiku koja će da izbegava određene sadržaje? U to sam apsolutno siguran. Zato ja kažem, nemojmo mi da brinemo o tome da li će škola da bude u medijima. Ali hajde da uradimo, to je nešto jednostavnije, da mediji budu predmet u školi.
Namiru sam se popeo na glavu ponavljajući da svakodnevni život mora da uđe u školu i da bude predmet u školi. Dakle, ako su deca u svom svakodnevnom životu okružena medijima, kojim god, i kojim god sadržajima, to sve mora da se radi u školi. Ako deca gledaju realitije kod kuće, realiti mora da bude predmet u školi. Ako deca gledaju i slušaju ne znam koju muziku, onu od koje se nama diže kosa na glavi, to mora da bude predmet u školi. Zašto? Prvo – da se toj deci kaže da nisu nikakvo smeće i da nisu nikakvi gubitnici što to slušaju, nego da njihov život vredi, da je njihov život vredan izučavanja u školi. A onda kad to unesete u školu, onda pitate: Deco, zašto se to vama sviđa? Pa vam deca odgovore zašto se to njima sviđa. Onda vi vidite, ne šta im se tačno sviđa, nego na koji način se biraju, koja su njihova interesovanja, kako formiraju svoje radoznalosti, kako ta njihova radoznalost radi. Vaš alat je njihova radoznalost.
Kad naučite šta decu zanima i kako biraju sadržaje, morate da osmislite druge sadržaje koji bolje odgovaraju na njihovu radoznalost i da im ih ponudite. O tome se radi. To je prva stvar zbog čega bi morali mediji da uđu u školu. Druga stvar je medijska pismenost. Kako medijska pismenost? Šta to znači medijska pismenost? Evo o čemu se radi. Vi morate decu da naučite ko šalje informaciju, zašto je šalje, kome je ona upućena i šta tom informacijom hoće da se postigne. Zovi to kako god hoćeš, pa i medijska pismenost, ali poenta je u sledećem – ne moraš da imaš vest za to, uzmeš lepo književno delo, kratku priču ili nešto. Ko je delo napisao, ko se oglašava kao narator u delu, kome se taj narator obraća, šta je tema dela, koja je publika kojoj je delo namenjeno.
Dakle, ne moraš da radiš reformu obrazovanja da bi odradio takozvanu medijsku pismenost sa već postojećim programima. Problem je što kod nas deca ne da nisu medijski pismena, nego ne umeju ni da čitaju. Ja, recimo, radim sa mladim ljudima u tom polju koje se zove neformalno obrazovanje i mi pročitamo knjigu ili priču, ja kažem prepričajte i oni se smeju. Pitam šta je smešno, a oni kažu koja budala bi to prepričavala kad je sve jasno, a ja kažem da sam ja ta budala i da prepričajte meni. Nije problem, evo ja sam glup, nisam razumeo, prepričajte mi, ali oni ne umeju da prepričaju. Ne umeju.
Kako je moguće da ne umeju da prepričaju? Ali, naučiš ih da prepričaju. Onda pitaš a što je priča baš o tome? A kome je to zanimljivo? Ko je ta publika kojoj je to namenjeno? Šta ste vi iz toga izvukli? Da li vam je bilo lepo ili nije dok ste čitali? Zbog čega vam je bilo lepo ako jeste, zbog čega nije ako nije? To je medijska pismenost. Kao što se krećeš kroz književno delo, tako se krećeš i kroz svakodnevni svet, tako se krećeš i kroz svet informacija.
I nemoj sad samo – medijska pismenost. Zašto medijska? Nauči decu da čitaju i da se snalaze. Nauči ih čemu služi vest i kako onaj ko šalje vest može da je iskoristi na razne načine, a da su oni publika od koje se nešto očekuje i da se vest oblikuje tako da se ispune ta očekivanja. Kad ih sve to naučiš na književnom delu, na stripu, na kompjuterskoj igri ili gde god – ti si miran, ne treba ti više medijska pismenost.
Boro Kontić: Ovo, ta mantra, ta medijska pismenost – mislim da je naš Mediacentar, bar što se tiče Bosne i Hercegovine, djelimično i kriv za to, jer mi smo zapravo taj termin i uveli 2006. godine, i izdali knjigu o tome.
Ja sam prvi trag, što ja smatram da bi mogla biti ta medijska pismenost, pronašao u jednoj knjizi koja je izdata 1945. godine, a to je vjerovatno jedan od najvećih romana ovdašnje književnosti. Travnička hronika Ive Andrića. Ima jedan detalj, kada se pojavljuje jedan od junaka te knjige, a zove se Sulejman-paša Skopljak. On, objašnjavajući drugoj osobi, kaže: Nije najgori onaj što ne zna da čita, nego je najgori onaj što misli da sve što je napisano – istina.
Ono što je važna tema jeste da li ljudi razumiju ono što pišeš, a na tom tragu je i čuvena izjava jednog američkog predsjednika koji je rekao: Kada bih birao da imam novine ili da imam vladu, uvijek bi odabrao novine. To se koristi kao definicija ogromnog značaja medija. Ali ta izjava ima dodatak: novine koje ljudi razumiju, a koji se najčešće ne citira. Problem sa novinarstvom i sa medijima jeste što kod nas ljudi manje ili više ne shvataju ove poruke koje stižu sa ekrana ili štampe. Kada sam radio za Glas Amerike, za vrijeme rata, došao je jedan novinar iz Amerike i ja ga pitam: imaš li me što savjetovati? On mi kaže – samo jednu stvar. Piši onako kako bi ispričao taj događaj svojoj ženi kad se vratiš kući. Ali novinari nekako često ulaze u neke komplikovane jezičke formulacije, pa neće reći da pada kiša, nego neku zavrnutu rečenicu. Treba uvijek poći od definicije maternjeg jezika – to je jezik u kojem stvari shvataš automatski. Čim se izgovore, čovjek ih automatski shvata. Kada mi govorimo o medijskoj pismenosti, ja to nekako vidim kao sadržaj koji ljudi razumiju, mogu odmah da shvate i o čemu mogu odmah kompetentno da raspravljaju.
Imaju ove liste medijskih sloboda koje se svake godine uoči trećeg maja (Dana slobode izražavanja) objavljuju u svijetu. Zemlje ove regije uglavnom su na listi zemalja sa djelimično slobodnim medijima. Na prvim mjestima (potpuno slobodnih medija) uglavnom su skandinavske zemlje. Pa kad pogledate PISA listu, o kojoj smo govorili, gdje smo opet mi na kraju a Skandinavci među prvima. Možete uspostaviti vezu između odličnih učenika koji razumiju školske tekstove i naših građana koji su osuđeni na naše medije. Ima neka veza između ovih naših medija koji su djelimično slobodni, a uglavnom su djelimično slobodni zato što postoji ogroman, što politički što ekonomski, pritisak na medije. Dakle, politika ga prisiljava da bude rob, da govori samo ono što toj politici u tom trenutku odgovara, a ne da daje ljudima informacije da shvate u kakvom vremenu i prostoru žive. A to je suština medija. Informisati ljude precizno o sadašnjosti, kako bi mogli napraviti izbor.
Rubina Čengić: Po mom mišljenju, problem je zapravo to što ljudi ne razumiju ono što pročitaju u medijima ili nisu spremni da shvate... Često će vam ljudi reći da su pročitali u dva medija izvještaj o istom događaju, ali da misle da se radi o dva različita događaja. Ljudi ne razumiju zašto su te poruke različite, ko ih kreira, ko ih kanališe, i tako dalje. I mislim da je zbog toga važna ta medijska pismenost. Ali, evo, Dejan ne voli da je tako zovemo, pa da pitam – može li škola pomoći da od malih nogu učimo to razumijevanje poruka, kanala, i ako može, da li ona to u ovom trenutku radi uopšte?
Namir Ibrahimović: U školi se još uvijek bavite tradicionalnim medijima kao da tu sjede ljudi koji imaju 50-60 godina, i još uvijek se dijeli klasično štampa, televizija, radio, kao da svi slušaju radio, svi gledaju TV, svi čitaju štampu. Dakle, to je nivo kako se djeci predstavljaju mediji, a u međuvremeno se desilo čudo. Dakle, milion je drugih načina, milion je drugih medija. U samom početku mi se pretvaramo kao da živimo 50 godina ranije i to je temeljni problem. Dakle, nema novih medija, nema onoga što jesu formom mediji koje mladi konzumiraju, djeca konzumiraju. U nekom trenutku koriste informacije koje dobijaju, a mi se zapravo, i kada se bavimo, rijetko bavimo time. U nekim predmetima se bavimo kako se piše informacija, kako se pravi TV, kako se klasično dijeli, koje su stvari, ali na kraju i to bi moglo da se koristi kao alat ukoliko bismo uzeli tekst, mediji, odštampani, i onda razgovarali o tome stvarno. Jedan primjer iz prakse od prije nekih 7-8 godina je da smo radili nešto što je bio eksperiment: u čitanci je kao primjer dokumentarnog filma bio film Đaci pješaci Refika Hadžismajlovića, dokumentarac iz 60-ih ili 70-ih godina prošlog vijeka, koji prati grupu učenika koji sa područja Bakića, Bakićke visoravni, idu u Olovo u školu. I on 15-20 minuta priča o djeci koja pješače ili se zaustavljaju, a tada se tek napravio magistralni put Sarajevo – Tuzla, i on priča kako oni idu, pa kisnu, pa dođu u školu, pa suše svoju odjeću, i tako dalje. I u nekoj od tih generacija kojima sam predavao je bila unuka režisera, i mi smo u nekom trenutku donijeli taj film i to bio sjajan čas. Moja bojazan i pretpostavke da je to nešto što će njima biti nezanimljivo, jer je crno-bijela tehnika, ili ta neka zastarjela priča se pokazala neosnovanom. Mi smo se bavili preprekama koje su ta djeca prolazila da bi došla do onoga gdje idu, zašto to oni rade i šta je to u odnosu na ono što oni imaju kao iskustvo obrazovnog sistema. Mi sad pratimo kako se zapravo škola razvijala od nečega što je bilo vrlo daleko do nečega što je postalo potpuno dostupno, samorazumijevajuće. Tako i ovdje. Dakle, čak i da zanemarimo – naravno da se moraju koristiti medijske forme, medijski sadržaj koji koriste mladi, ne koji koristimo mi, i to je ono što je važno i preko tog nivoa treba objasniti šta jeste medijska pismenost, informacijska pismenost, šta je tehnologija i na koji način funkcionira. Ali, ako je i taj sadržaj koji tu stoji besmislen – nećemo dobiti ništa od toga. Važno je da i forma i sadržaj budu vezani za ono što mi mislimo da je važno za razgovor. Kad kažem mi, mislim i na djecu i sve one koji učestvuju u obrazovnom sistemu, i da o tome razgovaramo najbolje što možemo. A mi kao nastavnici, koristeći svoja znanja, svoj metod učenja i podučavanja, omogućimo zaista učenicima da razumiju stvari.
Rubina Čengić: Koliko nastavni planovi i programi ostavljaju prostora za to u kontekstu ovog o čemu je govorio Dejan, da se to može kroz različita književna djela? S druge strane, nekidan je objavljeno istraživanje USAID-a urađeno na velikom broju mladih ljudi, u kojem na pitanje odakle uzimaju ili gdje dobivaju, gdje traže informaciju, najveći broj njih kaže: u komentarima na društvenim mrežama. Ne mora da ima vezu sa stvarnošću, ali gdje je između to dvoje škola, šta tu škola može da uradi, ako može da uradi nešto?
Namir Ibrahimović: Može mnogo. Ja mislim da je u velikoj mjeri nastavni plan i program izgovor nastavnicima da zadrže stvari koje jesu. Ali evo, recimo da sad uzmemo Kanton Sarajevo – deset godina osoba koja je kontrolor, savjetnik ili tako nešto, nije ušla na čas. Dakle, suštinski vi možete, ukoliko vam je tema da se bavite medijima ili bilo čim drugim, uključiti sadržaj koji hoćete. To je jedan nivo. Drugi nivo koji zakon omogućava – da nastavnici imaju autonomno pravo da koriste metodu učenja i podučavanja. Dakle, niko ne kaže da ja moram biti 45 minuta na času, niko to nije propisao, oni su mi ostavili mogućnost da to što jeste sadržaj nastavne jedinice organizujem tako da neko ko je na mom času ima koristi od onoga što je tema naše nastavne jedinice. U tom smislu ne moram, nije propisano da su udžbenici, a posebno evo u Kantonu Sarajevo, gdje su milioni dati za nešto što je potpuno beskorisno, potpuno nepotrebno, bi opet mogli biti iskorišteni da se djeca nauče šta nije ok, šta je površna informacija, šta su površne stvari, šta je zastarjela informacija, šta je smiješno uopće da se nalazi unutar same učionice, zašto uopće mi to imamo kao nekakav predmet iz kojeg učimo. I to bi se dalo uraditi jer ne piše nigdje da nastavnik mora iz udžbenika da ispituje učenike onako kako piše i da mora neko da reprodukuje to znanje. Ne mora.
Rubina Čengić: Izvini, ali doći će roditelj i pitati zašto niste pitali dijete ono što piše u knjizi?
Namir Ibrahimović: Ali nastavnik je autoritet koji može objasniti zašto to ne radi.
Rubina Čengić: I sad ovaj naš dvočas se primakao mjestu kada razgovaramo, provjeravamo razumijevanje i tako. Ima li neko pitanje?
Iz publike: Dosta smo pričali o tome šta mediji rade u odnosu na obrazovanje, ali mislim da možda fali malo priče o dimenziji kritičkog čitanja. Evo mi smo u Sarajevu podosta čitali o gospođi Izetbegović, ali mislim da se niko još nije upitao šta će biti s djecom koju je ta žena školovala. Hajde što je ona izgubila titulu, ali šta s djecom koja su ostala kao produkt njenog rada? Imamo i situaciju u Kaknju o kojoj su izvještavali mediji, da cijeli razred gimnazijalaca na kraju godine ima prosjek 5,0 i niko ne pita kako je to moguće. Kako tome kritički pristupiti?
Boro Kontić: Moguće je, u Albaniji je svojedobno 102 posto građana glasalo...
