Aleksandar Kavčić, profesor na Karnegi Meloun univerzitetu u Pitsburgu, obezbedio je besplatan pristup elektronskim udžbenicima za decu osnovnih škola u Srbiji (za sad samo za treći i sedmi razred). Dugo jedna vest u vezi s obrazovanjem nije ovako odjeknula. Deluje da je javnost u Srbiji sa oduševljenjem pozdravila ovaj Kavčićev potez. Sa druge strane, privatni izdavači optužili su ga za politikanstvo kojim se prikupljaju politički poeni. Brzo je reagovao na ove optužbe i rekao kako se izdavači bune jer strahuju da će izgubiti veliki profit.
Profesor je i ranije govorio o bahatosti određenih stranih privatnih izdavača, poput Kletta koji koristi sve načine da izvuče ozbiljan novac od roditelja u Srbiji. Istraživanje koje su pre par godina sproveli Javno.rs i Birn.rs na živopisan način potvrđuje Kavčićeve reči. Klett je na razne načine, što direktno, što preko nemačkih ambasadora, vršio pritiske na vlasti u Srbiji kako bi sprečio da se u Zakonu o udžbenicima nađe član koji omogućava državi da reguliše (maksimalnu) cenu udžbenika. Mada je Agencija za borbu protiv korupcije smatrala da je taj član opravdan jer krajnji kupac, to jest roditelj, ne bira proizvod koji plaća, to jest udžbenik, tako da se udžbenici ne mogu prodavati po principima slobodnog tržišta, u novom Zakonu iz 2018. godine pomenutog člana ipak nije bilo. Time je velikim izdavačima otvoren put da bezočno zloupotrebljavaju bezizlaznu poziciju roditelja i iz zemlje izvlače profit od nekoliko desetina miliona evra godišnje.
Kavčić ovaj problem pokušava da reši uvođenjem besplatnih udžbenika za sve đake osnovnih škola. Ako već igramo po pravilima slobodnog tržišta u ovom sektoru, onda će on, kako kaže, ponuditi cenu od nula dinara. Pošto je tržište slobodno, niko mu ne može zabraniti da ponudi cenu koju želi. U opisanim okolnostima zaista je teško ne navijati za profesora koji je na dobrom putu da kapitaliste pobedi njihovim oružjem i obrazovanje u Srbiji makar malo usmeri na drugačiji kolosek.
Pre nego što čista srca i zdrave pameti do kraja i bez ustezanja podržimo Kavčićevu nameru, razmotrimo ka kom koloseku profesor gura domaće obrazovanje i kome to ide u prilog. Kao što je već rečeno, Kavčić smatra da se strani kapitalisti neopravdano bogate zloupotrebljavajući položaj roditelja i namera mu je da besplatnim udžbenicima zaustavi ovo izrabljivanje. Besplatni udžbenici zaista jesu jedan od načina da se ovim izrabljivačima stane na put. Pitanje je, međutim, da li se može uraditi nešto bolje. Da bismo to saznali, moramo se zapitati da li se još nešto krije iza ideje o besplatnim udžbenicima.
Aleksandar Kavčić smatra da je cilj obrazovnog sistema da proizvodi genijalce koji će državu učiniti konkurentnijom. To znači da obrazovni sistem mora prepoznati prirodno nadarenu decu i omogućiti im da razviju sve svoje kapacitete. Pošto je takve dece malo, u prednosti su države sa većim brojem stanovnika u kojima će, po zakonu velikih brojeva, jedan deo njih uspeti da razvije svoje potencijale. Srbija je mala država i zato mora ulagati velika sredstva u obrazovanje i načiniti ga besplatnim za sve, jer je to jedini način da se ne izgubi nijedan potencijalni genijalac.
Drugim rečima, Kavčić smatra da je selekcija glavna obrazovna uloga. Majkl Epl je u svojoj čuvenoj knjizi Ideologija i kurikulum posvetio značajnu pažnju upravo ovoj ulozi obrazovanja. On bi se složio sa Kavčićem da u empirijskom smislu škola zaista vrši selekciju i reprodukuje klasni sistem u kome svako zna svoje mesto u strukturi i podeli rada. Epl bi rekao da u tom pogledu škola dobro radi svoj posao i da jeste korisna stvar... ali za nekog drugog. Naravno, tu pre svega misli na srednju klasu. Škola je tu da selektuje i reprodukuje strukturu unutar koje postoje upravljači i poslušnici i da svakoga nauči da prihvati svoje mesto u hijerarhiji. Selektivna uloga sistema, dakle, duboko je regresivna.
Pored toga, Kavčić smatra da je domaće obrazovanje, preko tržišta udžbenika, prepušteno u ruke strancima. Mada je očigledno da mu se to ne dopada, nije sasvim jasan kada pokušava da odgovori u čijim bi to rukama obrazovanje trebalo da bude nakon što se iščupa iz stranih kandži.
Kada je u proteklom periodu najavljivao da će realizovati projekat besplatnih udžbenika, tvrdio je da na internet neće kačiti postojeće udžbenike, već da će praviti nove. Sada vidimo da je situacija nešto drugačija. Na sajtu se nalaze udžbenici državnog izdavača, Zavoda za udžbenike, a Kavčić se sada zalaže da se Zavod finansira iz budžeta i da potom udžbenike besplatno šalje u etar. Ukoliko dosledno pratimo njegovu logiku da je obrazovanje u rukama onih koji pišu udžbenike, onda bi sudbinu đaka stavio u ruke centralizovane države.
S druge strane, profesor prepoznaje probleme ovog predloga i kaže da se progresivna promena ne može uvesti odozgo, dekretom Ministarstva, već tako što se podigne prosvetni radnik na pijedestal, pa mu se dozvoli da bude kreativan.
U pravu je kada ovo tvrdi. Problem je, međutim, što upravo udžbenici koji prate nacionalni, standardizovani kurikulum, kako kaže Epl, često deluju sputavajuće. A naročito je sputavajuće ukoliko se sva moć vrati u ruke države koja, videli smo to na primeru Kletta, niti ima snage, niti ima želje da građane zaštiti od predatorskih interesa kapitalista. Drugim rečima, upravo standardizovani nacionalni kurikulum, čije se sprovođenje kontroliše putem udžbenika i testiranja, predstavlja kočnicu za progresivno delovanje nastavnica i učitelja o kome Kavčić govori.
Šta možemo zaključiti iz svega rečenog? Prvo, predatorskim stranim izdavačima zaista treba onemogućiti da iznose ogroman novac iz države. Drugo, u pozadini ove borbe morali bi biti klasni, a ne nacionalni interesi. Ukoliko želimo da obrazovanje menjamo tako da promene idu u prilog onih koji su u najgorem položaju, a da pritom onemogućimo izdavače da se bezobrazno bogate, onda je od besplatnih udžbenika bolje njihovo potpuno ukidanje. Udžbenici mogu sprečavati maštovitost nastavnika da se prilagođavaju stvarnim potrebama dece. Pored toga, standardizovani kurikulum koji se prenosi udžbenicima napravljen je iz kulturne perspektive privilegovanog dela društva. To znači da su deca koja dolaze iz siromašnijih porodica osuđena na lošiji rezultat u školi jer školski program ne osećaju kao svoj. To pokazuju sva istraživanja, među kojima i PISA. Zato stvarna progresivna promena dolazi onda kada se potpuno izokrene način donošenja odluka. Program mora oslikavati stvarna iskustva stvarne dece, a to je moguće jedino ukoliko se nastavnicama omogući da sa decom i roditeljima odluče o tome šta će se u školi učiti.
Na samom kraju voleo bih da napomenem i to da ukidanje udžbenika sa sobom nosi određeni rizik. Bez udžbenika kao određene vrste putokaza na nastavnike bi se mogao svaliti ogroman teret, naročito ukoliko bi sve ostalo, uključujući i malu maturu, ostalo nepromenjeno. Činjenica da se svaka progresivna ideja može preokrenuti u svoju suprotnost ne sme nas sprečiti da bilo šta pokušamo. Važno je samo da budemo oprezni.
