“Ej, kolege, gde ste, da ste,
htela bi da znam.
Na sve strane glas raznes'te:
školstvo nam je blam.
I mila mi veli nana:
“Nemoj, 'ćeri, gubit' dana,
već ne daj da te bude sram.”
Prosvetari, ne budite srca gumenog.
Treba da se pobunite za života svog.
Kad primite svoje plate,
nad sobom se rasplačete
ko da nema krivca nijednog.”
“Otišo bi, veruj meni,
neću i 'oću.
Ko bi smeo da se buni
na tu skupoću?
Skupo ruvo, skupa 'rana,
nek' se buni tvoja nana,
ja ne smem,
ne znam kako ću.
Sve je skupo to svi znamo
koji živimo.
Samo jedno još imamo
vrlo jeftino:
Dobijamo bez novaca
od ministra poljubaca,
pa zašto da se bunimo?
