Nedavno je FENA pod naslovom Hota-Muminović: Radimo na osnaživanju obrazovnih institucija objavila članak za koji se ni iz uvoda ni iz opreme ne zna radi li se o intervjuu s kantonalnom ministricom obrazovanja ili o nekakvom dramatizovanom saopštenju. Istina, na početku ministrica ističe u razgovoru za Fenu, ali ipak do kraja ostajemo uskraćeni za informaciju o povodu za taj prepričani razgovor.
Novinar(ka) D.J. u ovoj čini se uobičajenoj formi za FENU malteriše monolog gospođe Hota-Muminović formulama (indirekt-poštapalicama): naglašava, dodaje, tvrdi, kaže, po njenim riječima, ističe, govoreći/kaže, komentirajući/kaže, zaključuje.
Teme o kojima je ministrica naglašavala, dodavala, tvrdila, govorila, isticala, komentirala i zaključivala bile su, rekonstruišem, četiri: standardi Evropske unije, saradnja s donosiocima odluka, moguća rekonstrukcija vlade i kritike zbog pravilnika.
Jedino je posljednja tema konkretna i liči na povod i jedino ju tu odgovor duži i naizgled konkretniji, pa je sva prilika da se monolog uz prisustvo novinara upriličio zbog toga.
Dakle, "komentirajući kritike zbog pravilnika koje donosi, ministrica Hota-Muminović kaže da se ne možemo uvijek svi složiti oko svega", pa nastavlja:
"Kad bismo čekali da se svi složimo, ništa ne bismo uradili. Evo jedan svjež primjer. Mi smo kroz pravilnik o izletima, ekskurzijama, studijskim putovanjima propisali dobre standarde, posebno vodeći računa o sigurnosti. Tako smo propisali da nema noćne vožnje, tj. nema vožnje od ponoći pa do 7 sati ujutro. Na ovo nam prigovara Vijeće roditelja Kantona Sarajevo. Kad bi roditelji znali kakvo je iskustvo voziti se u autobusu po čuvenoj Autostradi del fiori na sjeveru Italije u noći po oluji, nikad ne bi tražili da se zadrži noćna vožnja. Taj autoput je sav na velikim betonskim stubovima. Ispod je provalija. Autobus je pun učenika, djece od 17 ili 18 godina. Kad bi znali kako je to kada se par učenika razboli i imaju temperaturu ili stomačni virus a voze se cijelu noć, a ujutro ste u nekom gradu, i krećete odmah u obilaske i u hotel dođete tek navečer. I da nisu bolesni, evo da su svi zdravi, što se rijetko dešava, pa valjda se trebaju presvući, obaviti ličnu higijenu, doručkovati. Kakav je to standard? Kakva je to sigurnost? Kakva je tu dobrobit učenika? Mi se možda po ovim pitanjima nikada nećemo složiti sa roditeljima, ali tu smo da pojašnjavamo."
Bolje bi bilo da nisu. Ni tu gdje jesu, a ni tako kako jesu.
Jer je ovo objašnjenje arogantno i iritantno. I uvredljivo za svakog ko s logikom nije na vi.
Mi smo, veli ministrica, misleći valjda na svoje ministarstvo, propisali dobre standarde... Zašto su dobri? Po čemu, kako to znamo?
Tu bi osoba na vlasti koja drži do jasnoće i tačnosti argumentacije svojih odluka presrela ova pitanja i priložila svojoj hrabroj tvrdnji (propisali smo dobre standarde) neke dokaze: npr. dobri su jer su urađeni po ugledu na dobre slovenačke (npr.) ili radila ih je grupa kompetentnih stručnjaka (pa navela imena) ili rezultat su anketa i istraživanja (pa dala link na njih)... Ali gospođa Mismo neće tako. Nego anegdotalno: "Kad bi roditelji znali kakvo je iskustvo voziti se u autobusu po čuvenoj Autostradi del fiori na sjeveru Italije u noći po oluji, nikad ne bi tražili da se zadrži noćna vožnja."
Eto. Ako se niste vozili autoputem na stubovima preko provalije po oluji džaba vam i logika i osamnaestogodišnje iskustvo podizanja djece. Jer da se jeste vozili, znali biste šta su dobri obrazovni standardi. Ovako ste omalovažena neznalica koja pokušava da shvati kakve veze ima zabrana noćne vožnje od ponoći do sedam ujutru sa provalijom, olujom, velikim betonskim stubovima i punim autobusom djece koja smrde jer se nisu presvukla i oprala, a par njih još ima temperaturu i stomačnu virozu. Evo, neka Mismo i Tusmo objasne. Imaju li neke dojave da je vožnja po čuvenoj Autostradi del fiori na sjeveru Italije od npr. 21 do 23 sata lišena svih navedenih opasnosti?
Da gospođa Mismo i Tusmo daje prave intervjue i da ih daje novinarima koji osim diktafona imaju barem još malo profesionalnog samopoštovanja, ovo bi prosto pitanje bilo postavljeno u tom razgovoru, i razgovor ne bi bio objavljen bez pristojnog odgovora. Ne bi Federalna novinska agencija bila megafon agresivne i arogantne ministrice koja svoju samovolju pravda, na kraju razgovora, insinuacijom da roditelji ne brinu za sigurnost i dobrobit svoje djece, pa eto, mora to činiti ministarstvo Mismo i Tusmo.
Potpis inicijalima dio je redakcijske prakse i služi(o je) tome da se fokus što je moguće više sa osobe novinara prenese na temu, informaciju, sadržaj... Ali kad se novinar inicijalima Di-Džej! potpiše na monolog osobe na vlasti onda se profesionalna skromnost pretvori u alibi za neprofesionalnost. Kad se razgovor dvije osobe, od kojih je jedna ministrica, a druga novinar(ka) objavi kao monolog jedne i pasivno slušanje druge, vrijeme je da se naziv časnog zanimanja novinar promijeni u pragmatično – poslušče.
