Почела је школска година 2. септембра, а четири седмице послије усвајају се или ће у наредних пар дана бити усвојени ГПР са Ш или без Ш, није битно. Битно је да су прошли препреку која се зове заставничко вијеће, које махањем дочекује и испраћа све предложене тачке дневног реда, а које пролазе као болиди на циљној равнини утрке. Тачке које увијек и само кандидује директор/ директорица.
Сад кад имамо нове стандарде, усвојен ГПР Ш треба сачекати да прође рок жалбе од осам дана на рјешења о 40-часовној радној седмици, а онда ћемо гледати позоришне представе, опере и оперете, мало ћемо скијати, мало пливати, мало планинарити, мало галамити и... ето нама јуна. Ко је пропливао, пропливао је, поправног нема. Исто је и са скијањем, планинарењем, хемијом, физиком, математиком, језицима...
Да се вратим на 40-часовну, ову нову, урађену по новим правилима (новом Закону, новим Стандардима, новом Колективном уговору...). Она ми је занимљива због неколико детаља, а данас ћу писати о једном од њих.
Први детаљ:
У новим Педагошким стандардима који су објављени у Службеним новинама 14. 3. 2024. године, на страни 85, између осталог, стоји:
Школа скијања у 6. разреду и школа планинарства у 7. разреду улазе у наставну норму наставника тјелесног и здравственог одгоја по један час седмично за свако одјељење за које се она реализује.
И ...
Ништа и, ако је норма наставника 20 часова и ако школа броји по три одјељења за сваки разред, норма наставника тјелесног и здравственог одгоја у том случају је 14 часова, а пише се 40, с тим да тај наставник мора три седмице боравити на планини, скијајући са ученицима шестих разреда и неколико дана планирано шетајући по истој тој или некој другој планини, да не кажем плани-шта-рећи.
Колико је то новца, односно колико то кошта?
Па то је у просјеку девет часова седмично по школи, односно око ¼ од оних 40 сати колико сваки наставник мора провести радећи неке од послова који су прописани. Или кад је у питању кантон, то је око 19 наставника x цца 3000 КМ (у бруту) x 12 мјесеци + топли +, +, +.
Око милион, под условом да се скијање не реализује, једноставно нема снијега (Сладић каже да ће га бити све мање и да се не исплати градити скијалишта испод 2000 метара н/в, а Кавазовић није набавио скије за скијање по трави и блату).
Ако се пак снијег појави и изненади нас у фебруару или марту, онда трошкови скијања основаца расту.
Како, питате се?
Да би наставници тјелесног реализовали скијање и планинарење, остали наставници требају нереализовати своје часове, њих око 25 (мисли се на часове) по одјељењу x 300 одјељења + припреме на нереализоване часове + остали нереализовани послови +, +, +.
Око ½ милиона, и то опет није све.
Да часови у школи не би били реализовани, ученици морају отићи из школе до планине или на планину, а за то треба превоз, а превоз за 6000 ученика може обавити 60 градских аутобуса или 133,33 приградских, а то је за пет дана вожње тамо-oвамо за 6000 ученика око 60000 КМ.
Закључак:
Планирано, а нереализовано скијање ученика шестих разреда кошта око 1.000.000 КМ.
Планирано и реализовано скијање ученика шестих разреда кошта око 1.500.000 КМ.
Било како било, скијање се плаћа – реализовано или не, с тим да кад је нереализовано кошта милион, и јефтиније је од реализованог.
Све у свему, имам осјећај да је скијање основаца увела бахата бирократија како би раскалашена аристократија показала смушеној демократији како се остварује врхунска клептократија кроз исход учења ученици не скијају за 1.000.000 КМ и ученици уче скијати за 1.500.000 КМ.
Милион, милина.