Протиче школска година, ситуација око Годишњег плана рада школе се смирила. Усвојен је и на школском одбору, додуше у непознатом стању, облику и формату. Отпутовао је, путује или ће путовати ускоро на различите адресе, од оне опћинске, преко институтске, па све до адресе нашег Министарства, ако га својим можемо звати. Остаје неколико комада и у школи, али на непознатом мјесту и недоступан за кориштење, контролу и анализу свима осим одабраним, а одабрани су критички нерасположени и знају чувати тајну јавне установе.
И овај пут говорим о 40-часовној радној седмици, овој новој урађеној по новим правилима (новим Стандардима, новом Закону, новом Колективном уговору...), али за наставнике музичке културе – што је чин други.
У новим Педагошким стандардима који су објављени у Службеним новинама 14. марта 2024. године на страници 85 је написано, цитирам:
Наставници музичке културе су за реализацију специфичних облика наставе који се реализују у 8. разреду добили по један час седмично за свако одјељење за које се она реализује и који улазе у наставну норму.
Који су то специфични облици наставе питао сам неколико колега музичара јер ми то са музиком и око музике није познато. Помогли су, а послије сам то прочитао и у курикулуму за музичку културу у 8. разреду. Ту, између осталог, стоји: ученици осмих разреда треба да се упознају са појединим вокално-инструменталним и музичко-сценским облицима као што су балет, опера, оперета, ораториј... А један од исхода наставе музичке културе је и то да ученици упоређују поједине вокално-инструменталне и музичко-сценске облике.
Чуо сам да наставници музичке културе реализују посјете са наставном сврхом и различите врсте радионица у КУД-овима (културно-умјетничким друштвима), затим школама музике, а све то кроз дружење и упознавање са члановима ових група. Одлично је то осмишљено и сматрам да је врло учинковито, али колико то кошта или, прецизније, колико ће коштати написано је на страници 85 педагошких стандарда, док у пракси изгледа овако.
Норма наставника износи 20 часова, а она се умањује за један час по сваком одјељењу 8. разреда. Ако знамо да свака школа има по три одјељења 8. разреда у просјеку (а не знамо, јер ми ту информацију не желе уступити, тако да сад имам право нагађати и трудит ћу се да будем коректан) – значи, по 3 одјељења 8. разреда у 76 регистрованих основних школа – кад то двоје помножимо добијамо износ од 228 часова.
228 часова седмично сви наставници музичке културе у Сарајевском кантону су плаћени за реализацију специфичних облика наставе.
То је у преводу 11,4 наставника са пуном нормом x cca 3.000 КМ у бруту (колико у просјеку износи наставничка плаћа) и све то x 12 мјесеци +,+,+ коначан резултат је око 500.000 КМ.
Супер.
Овом износу треба додати цијену улазнице за 6000 ученика. Цијене улазница се крећу од 8 до 20 КМ за балет, односно од 10 до 20 КМ за оперу, с тим да треба напоменути да све дјечје представе на репертоару Народног позоришта у Сарајеву коштају 5 КМ.
6000 ученика x 5 КМ цијена карте по ученику = 30.000 КМ
На све ово треба додати цијену за превоз ученика до позоришта и назад, а с обзиром да неки ученици могу доћи и пјешке, претпостављам да за ову вожњу без шетње треба око 30.000 КМ.
Кад подвучемо црту и све збројимо, цијена коштања доласка осмаша на адресу Обала Кулина бана 9 и кратког боравка на тој адреси износи око 600.000 КМ са ПДВ-ом, а сваки наредни долазак свих осмаша повећава тај износ за само 100.000 КМ.
Ситница.
Али сад наилазимо на проблеме организационе природе.
Како планирано реализовати и како испунити фонд који је одвојен за сваког наставника, а то је преко 275 часова са припремом који су му плаћени умањењем норме, односно 150 часова без припреме.
Како потрошити тих 150 часова по 45 минута.
Ако наставник за један одлазак у позориште потроши 10 часова (450 минута или 5,5 сати), требао би најмање 15 пута отићи до позоришта или на неку другу адресу (радио-станица, ТВ станица, музичка школа, КУД итд.) да би потрошио за ту намјену резервисано и плаћено вријеме. Да будем прецизнији, наставник би требао сваки мјесец од октобра до маја реализовати по двије такве посјете. Радним даном и у радно вријеме, а што опет повлачи нереализацију неких часова који ће бити плаћени.
На директорима је сад да пронађу баланс између реализације и нереализације, односно баланс између реализације плаћених часова музичке културе ван школе и нереализације плаћених часова из других предмета у школи.
Кад нема рјешења, компромис је најбоље рјешење, а рјешење је да дјеца оду погледати балет у једном, а оперу у другом полугодишту и то је то. Дјеца губе мало часова из других предмета, а наставници музичког наплаћују те двије посјете по цијени ½ милиона.
Добар бакшиш.
На крају овај исход се може додатно реализовати у 9. разреду на матуралној забави. Ученици и ученице лијепо обучени, нашминкани и дотјерани организовано одлазе до ресторана, хотела и кафана који се не налазе у близини школа и тамо уз пратњу оркестра пјевају, плешу и играју. Исход ће тек тад у потпуности бити реализован.
То је очигледна и најбоља припрема ученика за живот и то се зове планирано уништавање или плаништавање, како написах у наслову.
Наставници раде мање, плаћа им се више, добијају чак и бакшиш, а реализује се све што је планирано – бар би тако требало писати у ГПРШ-у, а шта пише не знамо.
То је тајна јавне установе.
Идемо, руке горе.