На адресе образовних синдиката, а на руке Саудина Сивре и Адмира Шувалића 22. 7. 2024. године стигао је протоколисани допис (Информација и позив за учествовање) бр. 11-07/01-0237282/24 у којем се, између осталог, обавјештавају о обавезама Министарства које су произашле из новог Закона о одгоју и образовању у основној и средњој школи, који је објављен у Службеним новинама Кантона Сарајево, број 27/24 од 11. 7. 2024. године. Пошто Министарство има обавезу да доноси подзаконске акте, мора и да их усклађује са Законом. Доношењем овог закона дошло да наглог повећања обима послова запосленика Министарства, министрице, запосленика и директорице Института за развој предуниверзитетског образовања.
О чему се ради?
Министрица са сарадницима због промјене Закона мора донијети 41 подзаконски акт до почетка школске године. Пуно је тих подзаконских аката и треба то све ускладити, одмјерити, опипкати и отипкати. Пуно је то фуснота и фушнота и баш зато што их је пуно, неко одлучи да помогне, те тај неко посао подијели у двије етапе:
-
Прва етапа до почетка нове школеске године, тако написаше, и
-
Друга етапа у периоду након почетка нове школске године и у току школске – и то су написали.
У првој етапи треба донијети 14 прописа, односно правилник – 11 комада и пропис – 3 комада, а у другој етапи 27 прописа, односно правилник – 14 комада, пропис – 7 комада, оквирни план – 2 комада, јединствени програм – 1 комад, програм – 2 комада, педагошке стандарде – 1 комад, и на крају наставни план и програм – 1 комад.
Без обзира на то што је у питању 41 подзаконски акт (пропис), сигуран сам да за израду има довољно времена и у првој и у другој етапи, јер су рокови почетак нове, период након почетка и у току школске. Нигдје није наглашено које школеске (читај школске) године. Можда је у питању почетак нове школске 2124/2125. или можда чак 3124/3125. године, тако да је вријеме обезбијеђено и има га више него што је потребно.
На крају овог дописа из Министарства за одгој и образовање моле господина Саудина Сивру и Адмира Шувалића да се приједлози и сугестије доставе, уколико их има. Ова молба је уствари покриће за евентуално негодовање синдиката на једнострано донесене подзаконске акте, које би се можда могло десити. Тако да ће опет из Министарства на та негодовања, ако их буде, одговорити оном познатом реченицом: Позивали смо Вас и нудили Вам да се укључите, а Ви нисте жељели, могли, хтјели, знали, а можда сте чак и одмарали (као и увијек).
Ово није крај данашње колумне, јер се враћам на почетак овог документа у чијем уводном дијелу је написано:
Министарство за одгој и образовање Кантона Сарајево ће укључити представнике синдиката у све радне групе/комисије које буде формирало у складу са Законом о вијећу запосленика (Службене новине Федерације БиХ, број: 38/04), Колективним уговором за...
Министарство у комисије укључује представнике синдиката у складу са Законом о вијећу запосленика, али зашто не укључи чланове вијећа запосленика – питање је сад. Зато што синдикат у договору са послодавцима и законодавцима није дозволио њихово формирање.
Зашто послодавци не би дозволили формирање вијећа запосленика?
Зато што је то трошак и обавеза за послодавца. Трошак је зато што послодавац плаћа чланове вијећа запосленика (члан 33), а обавеза је зато што послодавац по наведеном Закону мора информисати вијеће запосленика (члан 22), тражити сагласност од вијећа запосленика (члан 26), консултирати вијеће запосленика (члан 23), док синдикат све то надзире и будно прати...
Зашто синдикат не би дозволио формирање вијећа запосленика? Зато што је чланове синдиката неко убиједио да мисле како је то боље, једноставније, лакше и јефтиније.
Неформирањем вијећа запосленика синдикат је преузео послове тог вијећа, постао је презапослен, најважнији и једини фактор у заштити права и интереса радника, односно постао је трговац који има монопол над прометом робе, а роба су интереси и права радника. Тим чином синдикат је послодавцима и законодавцима олакшао јер je остао сам да штити интересе, права, бори се, преговара, протестује, организује, ради све и свашта, а уствари не ради квалитетно ништа и започете послове не завршава до краја, већ их одлаже до даљњег, увијек.
Синдикални лидери су постали важне и једине фаце на челу незадовољних радника, а што је незадовољство радника било веће, цијена продатих душа синдикалних лидера је расла. Једини задатак који су озбиљно схватили и реализовали био је да уз помоћ послодаваца и законодаваца осигурају своје вјечно трајање на лидерској позицији у синдикату (или евентуално замијене ту позицију за директорску, што је све чешћи случај у основним школама Кантона Сарајево). Због тога неке синдикалне лидере гледамо 20 и више година у арени у којој се наводно води битка између синдиката и послодаваца, а уствари то није арена, већ пијаца у којој лидери синдиката трампе колективне интересе и права радника за остваривање личних интереса и права. Трампа интереса оних који омогућавају екстра зараде и синдикалцима и послодавцима и законодавцима и иним босанским беспосличарима добро распоређеним на неком од нивоа управе.
Честити, вриједни, одговорни и поштени радници самовољно су напустили синдикат и побјегли са попришта наводних сукоба синдиката и послодаваца уз пристрасно посредовање законодаваца. Отишли су чланови из синдиката на све стране свијета, док наводно бунтовне синдикалне лидере повремено изнесу из неке просторије под пратњом будног ока и још будније камере сниматеља неког независног медија. То изношење је обично ударна вијест, коју сви независни ентитетски медији пренесу и ту се представа за бх. јавност завршава. Највећи борци за интересе и права радника остају у арени да тргују туђим интересима и правима. Наводно представљају друге и боре се за њих, а у стварности врше најједноставнији облик трговине, робну размјену (трампу). Робе су овај пут права и интереси обесправљених радника.
Синдикални лидери на пијаци нуде пуно појединачних права и интереса беспомоћних и незаштићених радника мале вриједности за мало личних интереса велике вриједности и истих таквих права, личних, повлаштених, недодирљивих, незамјењивих синдикалних лидера. Синдикалци се у име других боре за свој рачун, лични интерес и своја ничим заслужена права.
Слоган Јер ти си синдикат могао би се замијенити слоганом Навалите, послодавци, још мало па нестало. А нестало је и интереса радника и права радника и радника, остали су само послодавци и синдикалци. И једни и други су умишљени трговци који мисле да су добри у свом послу, а уз то су корумпирани и велики су нерадници. Држава која има овакве социјалне партнере не треба веће непријатеље, то је довољно. Сретна је и власт и држава, сретни су и послодавци и радници који их немају овакве, али ми смо имали срећу да нас западне ова несрећа у облику синдикалних лидера. Да ли је то случајно, или можда боље нисмо ни заслужили?
