Čovek samo srcem dobro vidi

30.06.2024
Vesna Ristović

Čovek samo srcem dobro vidi

Rad pristigao na konkurs Šukrija Pandžo 2024.

Ako bismo hteli da odgovorimo na pitanje –od kad mozemo da kazemo da postoji nasilje u skolama ,kada je eskaliralo i otelo se kontroli,tesko mozemo napraviti vremensku odrednicu.

Od pocetka raspada Jugoslavije,stvaranja novih drzava,nesmirivanja ratnih desavanja zivimo u svakodnevnom izazovu netrpljenja ,straha,brige,nasilja.

Činjenica jeste da na nasim prostorima stalno neko zvecka oružjem, huska, podstice…

Mladi ljudi odrastaju u okruzenju nimalo podsticajnom za stvaranje sigurne buducnosti I prosperiteta.

Istraživanja zenskih nevladinih organizacija koja se ticu nasilja u porodici I partnerskim odnosima kazu da svaka druga zena  na nasim prostorima trpi neki oblik nasilja. U društvenom kontekstu onda trpe deca,trpe stari,bolesni,iznemogli,invalidi ili invalidkinje,žene,majke,deca,sestre.Nikako ne negiramo da I muskarci trpe nasilje,s tim sto se o tome govori s izvesnom dozom rezerve,a sve zato sto smo na Balkanu,pa je sramota o tome govoriti.

Dovesti dete u kolektiv,socijalizovati ga I prilagoditi sve uslove za zdravo življenje-veliki je zadatak .Tiče se I roditelja,vaspitaca,nastavnika,okruženja,šire društvene zajednice.

A očigledno je negde dobro ,,zapelo”.

Drustvene mreže peplavljene su savetima sta treba da se radi u slučaju vršnjačkog nasilja.I u toj masi podataka,clanaka,tekstova,kolumni,potrebno je izvrsiti selekciju sadržaja i razdvojiti dobro od lošeg.Još jedan zadatak roditeljima ciji dan protiče listajuci ovakve sadržaje.

Vršnjačko nasilje može ozbiljno  narušiti samopouzdanje i sigurnost deteta,kazu psiholozi.

,,Ako dete trpi nasilje ,neko treba da mu kaže  šta treba da radi u takvim situacijama.Potrebno je pružiti sigurnost i ljubav kod kuće ali i na  mestu gde se nasilje desava.Ako dete trpi nasilje potrebno je  da ga saslušate  i razgovarate sa njim o vršnjačkom nasilju.Na taj način cete prikupiti sve informacije pre nego sto se obratite nastavniku/skoli za pomoć“.Ovako počinju mnogi novonski članci i kolumne govoreći o nasilju među vršnjacima.Zvuči koretno i jasno,ali se postavlja pitanje sta cemo sa disfunkcionalnim porodicama,zauzetim roditeljima,nedovoljno edukovanim? Sta ako ne prepoznaju,ne shvataju ozbiljno ili ne umeju da se izbore? I sta sa porodicama ili decom koji su nasilni? Cini se da,sto se vise govori o nasilju sve je prisutnije.I ne cini se.Dokaz su masakri iz proslog maja,gde se slučaj,,Ribnikar“ omasovio i krenuo kroz Dubonu.A onda su ,,podivljali“ i mnogi roditelji,posebno prefd zakljucivanje ocena.

Na mnoge slučajeve nasilja prema nastavnicima,osoblju skole gleda se sa rezervom,govori u trenutku kada se desi,uzburka javnost na par dana.Onda oblak prasine prekrije slučaj,zaborav brzo dođe i tako se slučaj okonča.

Kako mnogi slučajevi prođu nekažnjeno,lako se ponavljaju.Nikakvih sankcija nema,izrečene mere s blage ili nikakve i onda  loše ponašanje cirkulše bez smetnje.

Ako vidimo da u Porodičnom zakonu RS stoji da nasilnik mora biti strože kažnjen,a to se retko desava,jasno je da se i Protokoli o postupanju u sličaju vršnjačkog nasilja takođe ima svoje nedostatke.

Znamo da su mnoga deca-nasilnici podržani od strane svojih roditelja.Njihovo loše ponasanje je podstaknuto ili podržano od strane roditelja,ne sankcioniše se ,naprotiv,podržava se i taj začarani krug ne prestaje da se vrti.

U skoli postoji Tim za zastitu od diskriminacije,zanemarivanja i zlostavljanja i njegovi članovi postupaju prema Pravilniku u skladu sa zakonskom regulativom.

Postoji plan preventivnih aktivnosti koji doprinosi bezbednosti,podsticanju i negovanju dobrih medjuljudskih odnosa između roditelja,nastavnika i učenika.I Klub roditelja i nastavnika koji funkcionise u skoli doprinosi cestoj saradnji i podržavanju roditelja ,učenika i zaposlenih u skoli.

Različite vrste projektnih aktivnosti,časova redovne,dopunske,dodatne nastave doprinose jačanju spona među vrsnjacima i unutar školskog života.

Bez obzira na sve napore koji se ulaži i dobroj administrativnoj podlozi,usaglašavanju skolskih i državnih dokumenata i dalje stvari nisu dobre.Ne da nisu dobre,nego su iskliznule iz šina i velikom brzinom prete da ponište onaj minimum dobra koji se još negde drži kao paucina.

Kodeksi ponašanja,planovi preventivnih aktivnosti,realizovanje različitih aktivnosti ,obuke,časovi poslednjih godina su se pokazali kao mrtvo slovo na papiru.

Bahatost roditelja dostigla je svoj maksimum,netolerantnost,drskost,potreba za manipulacijom,dominacijom u negativnom smislu i zahvaljujuci porast nasilja u drustvenom životu je dostigao visok stepen.

Interventne aktivnosti predviđene planom skolskih timova protiv diskriminacije,zanemarivanja i zlostavljanja imaju kratkoročno dejstvo .Onog trenutka,kada se desi nov neprijatan slučaj ,prethodni lako moe da se ponovi.

Vrhunac bezumlja naseg skolstva je slučaj dečaka K.K. koji unosi oružje u školu i ubija svoje vršnjake.

Nismo ucinili nista. Uveli jedino Nedelju secanja na zrtve iz ,,Ribnikara“.U medjuvremenu se desila Dubona,takođe tipičan primer neadekvatnosti  obrazovnog sistema,pa jedan atak na nastavnika,pa drugi,treci,fizička nasrtanja,uvrede...

Ceo obrazovni sistem leži na trusnom,močvarnom području.Negde se duboko pogresilo a sto je najgore,ne ispravlja se.

Nastavnik/učitelj jeste obucen da primeti vrsnjačko nasilje,ali ne moze uvek adekvatno da reaguje.Cinjenica je da postoji niz faktora iznenadjenja,gde se i pored dobre volje,tolerancije i ljubavi ,ne stiže u pravom momentu da donese odgovarajuca odluka.

Skola kao institucija nije odgovarajuce podrzana od strane vladajucih slojeva,bar u  R.Srbiji.Kao sto u porodičnom nasilju nema dobre multisektorske saradnje da se nasilje spreci ili uoci na vreme,tako u skolama podrska kasni.

Mnogi slučajevi se zataskavaju iz različitih razloga-dete uticajnih ljudi grada, nedostatak implentirane podrske,prezauzetost Centara za socijalni rad,nedovoljna edukacija školskih policajaca za reagovanje u akutnim situacijama,nebriga ili pak odustajanje i onih najupornijih od napora da nesto urade posto su u ,,borbi sa vetrenjačama“.

Mnogi predlozi i sugestije timova ili pojedinaca su ostavljeni ,,na čekanje“,nemarno ili povrsno se odnosimo prema problemima,nemamo snage,verujemo u promenu na bolje ,,na reč“,ne zelimo da se konfrotiramo,suvise smo blagi i tolerantni prema deci.

Cinjenica je da je nastavnik izgubio onaj autoritet koji se podrazumevao.Za to je opet kriv društveni sistem.Nastavnik nije zastićen ni kao čovek ni kao radnik,sindikalne borbe su postale smesne i očajne,svedene na jednokratne finansijske pomoći,prazna obecanja ili kratkoročne proteste.

U tom smislu bilo koji vid otpora postaje besmislen i prazan,apatija je dovela do takvog stanja da se svi vidovi otpora ,,razbiju“.Borba je svedena na drustvene mreze gde se polemise i  nagadja,ali se nijedan vid akcije ne sprovodi.

Takav stav prosvetnih radnika se odrazava i na skolski zivot.,,Sve veći cirkus i sve manje smesno“,kazu mladi.Uticaj medija,curenje informacija bez podrazumevanog prava privatnosti ucinio je da učenici i njihovi roditelji brze dolaze do informacija vaznih za obrazovno-vaspitni rad ,nego zaposlei u skoli.

U celokupnom haosu ,dobijaju oni koji se najbrze snadju-najčešće besposleni roditelji koji informacije konotiraju po sopstvenom scenariju.Deci se plasiraju laži,model lošeg izopačenog,kriminalnog ponašanja.

U opstem metezu dobri se povuku ili ih ,,pojede vecina“,tako da sada ne možemo da verujemo da ce pravda pobediti.

Ali,ipak bi moralo tako da bude.Mora da krenemo iz početka,ili od nule.Kako? Naporno,ali  mora.

Vratiti dostojanstvo čoveku,koje je propisano kao građansko i ustavno pravo.I nastavniku,i učenku i roditelju. Shvatiti demokratsko pravo izvorno,a ne prigoditi ga nasim uslovima.Sve sto je moglo da se ,,preinači“ u nasim uslovima je to učinjeno.

Vratiti poverenje jednih u druge,postovanje,bliskost,druženje.

Organizovati radne akcije (po uzoru na ORA iz bivse nam Jugoslavije),organizovati učenike i nastavnike,svakako i roditelje u iste. Na akcijama uspostaviti jasna pravila,ali i sankcije za one koji ne postuju.Pored aktivnosti koje su predviđene planom i programom,uvesti akcione planove u skolskim mestima.

Pod obavezno,bespogovorno kazniti sve koji krse kodeks ponasanja,uspostavljena pravila,dogovore.

Da bismo mogli da ispostujemo sva pravila i dogovore,potrebna je podrska države.

Cvrsti temelji jedne zajednice su jaka snova za buduce generacije.

A do tada? Ostaje da grupa entuzijasta poziva,podstice i promovise ljuba,solidarnost,podrsku,toleranciju.i Egziperi kaže da čovek samo srcem dobro vidi,a verujemo dok je ljubavi bice i boljih dana.