Pre samog početka, moram naglasiti da je praktički nemoguće dobiti stalno i konkretno rešenje na ovu temu, isključivo zato što je generalizacija osobnosti deteta i roditelja neizvodiva. Svaka persona je karakteristična, te usprkos genetskim sličnostima različitih obitelji, svaki čovek poseduje psihičke sposobnosti i emotivnu toleranciju različitog nivoa. Stoga, ovaj esej ne nudi stalno rešenje, nego najefektivnije smernice za roditelje u "oblikovanju" dečijih postupaka u školi.
Ukoliko se osvrnemo na medije i savremena bizarna dešavanja, naspram svoje masivne uloge, roditelji, pogotovo današnjice, prezentuju mnogo mana u samom roditeljstvu, a ponajviše školstvu. Voleo bih da počnem sa najčešćim oblikom njihove destrukcije efektivnosti školskog sistema, a to je narušavanje autoriteta. Tokom putovanja, sticajem okolnosti sam imao višesatni razgovor sa stanovnicima malog gradića u Republici Srbiji pod nazivom Ivanjica, te je ovaj problem mnogo više zastupljen u susednoj državi. Pak, nastavnici imaju mnogo viši čin od dece, te potpuno pravo da u odgojno-obrazovnoj ustanovi ne radikalnim metodama vrše sankcije, ocenjuju decu i uče ih redu, radu i disciplini. Nažalost, staratelji modernog doba jako često idu na razgovore u kojima kritikuju nastavnička lica i njihov oblik obrazovanja, prosto zato što je niihovo dete nezadovoljno dobivenom ocenom. U korist ovog pisanog dela sam izvršio analizu vršnjaka iz svog razreda. Na profesore se pak žale uvek isti ljudi, te kad sagledamo određene faktore poput lenjosti, koju su mi ti individualci u razgovoru lično, direktno ili indirektno, priznali, vrlo lako možemo shvatiti da većina optužbi nepravedno niče iz njihovog nezadovoljstva nad samim sobom i psihičke slabosti koja gradi nemogućnost da se suoče sa lošim rezultatima. Krivicu ponajviše snose roditelji, te umesto da porade na disciplini svoje dece, te ih ojačaju psihički i prikažu realnost današnjeg sveta, koji će biti pun uspona i padova, i da vaš status u njemu ovisi o trudu i radu, podržavaju ove kukavičke podhvate. Malci u ovom slučaju snose akademske gubitke, te paralelno gube radne navike i grade egoistične stavove. Nametanje objektivnog razmišljanja detetu je prosto neophodno, primiti krivicu je bolan, ali krajnje neizbežan aspekat svakog čoveka, i mnogo sam zahvalan da sam naučen ovome od najranijih dana. Ovime zalazimo u blago opširniju granu ove teme, a to je, koliko zapravo odrasli trebaju biti umešani u naše školsko obrazovanje. Pre zalaska u potencijalno rešenje, navešću nekoliko ličnosti s kojima sam se susretao na dnevnoj bazi, te njihove osnovne karakteristike u zidovima školskih ustanova. Prvo lice je đak sa besprekornim uspehom, pod konstantnim pritiskom majke. Učestvuje na mnogim takmičenjima i neretko osvaja nagrade. Ima slabije socijalne sposobnosti, ne izlazi van kuće na druženja, dileme koje proživljava trenutno u međuljudskim kontaktima sam ja proživeo viši niz godina ranije. Drugo lice ima krajnje nezadovoljavajući prosek, a svoju preopširnu slobodu i bezobzirne roditelje nameće kao pohvalu drugima. Treće lice ima odličan, ali ne besprekoran prosek. Poseduje razvijene radne navike, no svoju energiju centralizuje u područijima koja ga interesuju te koja vizualizira kao potencijalna radna zanimanja. Slobodno vreme upotpunjava druženjem sa prijateljima, ali svaki dan ide na različite aktivnosti, trenira više sportova, ide na časove glume i svira instrument. Roditelji mu ne nameću ove aktivnosti, ali su ga od ranih dana uputili na važnost razvijanja u svestranog čoveka, te ga motivišu da iskusi svet i sazna šta on voli. Iz objektivnog stava, postupci roditelja trećeg deteta su najkorektniji. Zašto? Ukoliko sagledamo prvo lice, vrlo očigledno trpi nezdrav akademski pritisak. Razvija se svestrano, ali isključivo u školskom programu, koji je, najblaže sročeno, opširan. Ovo stvara ogroman teret na dete, osim masivne količine gradiva, prisiljeno je da uči stvarce koje uopšte ne voli, a da zagorčamo situaciju, nema prijatelja s kojim može razgovarati. Ovo je radikalan, ali čest slučaj, i psihički slama mlade individualce. Drugo lice doživljava potpunu inverziju u odgoju uporedo s prvim. Pri odgoju mu nije nametnuta važnost akademskih postignuća, te je nesvesno o direktnom narušavanju kvaliteta svoje budućnosti. Naučiti da radiš ono što ne voliš redovno je definicija discipline, ali vršiti konstantni pritisak na dete, iseći ga iz svih socijalnih dešavanja i terati da radi stvarce minimalne vrednosti je oblik torture. Očigledno, potrebno je naći balans. O školi najčešće ovisi naša budućnost, ali ne isključivo zbog uspeha, nego i usmerenja. Kroz razne aktivnosti otvaramo mladima puteve svestranosti, pak paralelno im pronalazimo interesovanja i usmeravamo ih i bolje sutra. Forsirati precizno proučavanje svakog predmeta je besmisleno, ali ne truditi se oko deteta i dati mu svu slobodu sveta je još gore.
Ovime dolazimo do konkluzije, i najefektivnijeg rešenja. Dečiji mozak je poput gline, lak za oblikovanje, no paralelna slika roditeljskih postupaka. Treba ih se naučiti na disciplinu, od najranijih dana im posvetiti punu pažnju, no opet balansirati pritisak, kroz razgovor razviti svesnost, prosvetliti ih o važnosti akademskog uspeha, ali opet ne nametati centralizaciju čitavog detinjstva na školu. Ako dobije lošu ocenu, ne pokretati sulude žalbe na profesore, nego ga naučiti da objektivno shvati važnost truda, te da napreduje i izvuče pouku iz svojih grešaka. Uz ove metode, dete će ulagati u školu, saznati svoje usmerenje, imati zdrav socijalni status, ali pre svega, naučiti kako život funkcioniše. Na kraju krajeva, škola je lepi period mladosti, koji nas na mnoge načine, uz roditeljsku podršku, priprema za život.