Ne znam da li je veće iznenađenje bilo teta Vesnino ili naše kad smo kucnule na vrata školske biblioteke, i ugledale je okruženu knjigama.
„Uđite, uđite. Otkud vi? Baš ste me obradovale”, i tako pod maskama i nakon više od decenije prepoznala nas je na prvu.
A kako i ne bi, kad je tik do Vuka Karadžića, na polici iznad njena glave, stajala fotografija nas okupljenih oko Boropolitena, koju smo joj s posvetom poklonili za rođendan 2009. godine, u ime sastanaka novinarske sekcije održanih u podrumčetu. Tu se prikupljali fazoni mlađanih štrebera, („Kosa je alatka. -> Moj drug Džigi ima kovrdžavu kosu. -> Moj drug Džigi ima kovrdžavu alatku.” – primer pogrešnog logičkog zaključivanja kao jedan od njih), raspodeljivala zaduženja i tu sam raspravljala sa urednicom da je glagol „zabrundati” sasvim u redu da se nađe u mojoj reportaži o ekskurziji po Grčkoj, dok ga ona odbacivala kao nedovoljno književan. Možda nije zgoreg napomenuti da je rigorozna urednica posle završila Vojnu akademiju, a ja i dalje nastojim da zadržim vašu pažnju na svom članku… listu… pa i iznad toga.
„Kako bi bilo lepo da se ponovo ovde okupi ova ekipa. Jovan svake godine svrati, da mi pomogne oko računara.”
Joca je jedna od osoba s kojom sam nastavila da pijem kafe i posle gimnazije. Nikad mi nije rekao da je dolazio. Ili mi nedovoljno često pijemo kafe ili se prosto vodio onom Mešinom da govoriti o učinjenom dobrom delu znači pomalo ga uprljati.
No, često se zajedno vraćamo na doživljaje sa priprema školskih predstava, gde je Joca iz kabine radio tehniku. Tu, u podrumčetu, održavale su se i prve čitaće probe naše dramske. Profesor Lukić je baš tu psovke iz „Radovana III” kratio na „‘bem”. Godinu dana kasnije, kada smo pripremali „Pigmaliona”, oko toga nije bilo posla.
Sto mu gromova! Baš je iz te biblioteke Marija pozajmila „Čiča Gorija“, i prepričala mi ga za čas srpskog, jer nisam stigla da se pozabavim njime od vannastavnih aktivnosti. Nije to profesorka Ljilja zapazila, a i da je zapazila, nije mi zamerila. Nadoknadila sam ja to kasnije, a evo i već se neko vreme kanim da ozbiljno poradim vežbe iz njenog „Kreativnog pisanja”, pozicioniranog u centralnom delu police preda mnom.
„Hoćete da sednete? Izvinite, ja sam ove atlase stavila… To je jedna učenica donirala, nismo imali mi para da kupimo. Jedan dečko ide na svetsko takmičenje iz geografije”, kaže teta Vesna, i mi hvatamo atlase i ređamo u ormarić pažljivo, kao da držimo te svetove u njima.
Bože, da li se još dodeljuje nagrada „Stefan Simonović“, ustanovljena u sećanje na učenika koji se posebno isticao u vannastavnih aktivnosti?
„Prošle godine smo renovirali pod”, pokazuje nam. „To je parlament skupio novac, pa su domari za vreme leta sredili, kad nikog nije bilo tu.”
„Sad jedva da se nešto od sekcija bilo organizovalo, zbog ove pandemije…”, doda kroz masku. „Jedna je učenica organizovala da štampaju bukmarkere i prodaju to u hodniku, da skupe prilog za nove knjige za biblioteku. 100 dinara je. Prvo smo mislili da je mnogo…”
„Divno! Nismo je videle kad smo prolazile…”
„A nije sad tamo. Kod mene su trenutno bukmarkeri.”
„Je l’ možemo da pogledamo?”
Teta Vesna vadi kesu. Ulaze neki đačići. Preduzetnici prilaze solarnom panelu napravljenom od limenki. Dolazi televizija da ih snimi za postignut uspeh na takmičenju. I onako entuzijastični i ambiciozni podsećaju na simpatije zbog kojih se izlazilo na odmore, samo da bi se slučajno srele. I na sve simpatije koje su se u tom podrumčetu javljale uz gitaru.
Kupujem par bukmarkera.
„Mi smo zapravo došle, jer pišemo jedan rad na temu školskih biblioteka…”
„Jao, ja moram danas da izađem ranije, je l’ biste mogle da navratite nekog drugog dana? Ne bih volela sada, prosto da ne kažem nešto, da se ne izblamiram.”
„Taman posla, doći ćemo”, kažem i simpatičan mi je ovaj izraz „izblamirati”, koji mi se sve čini da je poprimila od tinejdžera, kojivise ovde.
„Ako treba nešto od statističkih podataka…”
„Ne, ne, ne opterećujte se, prosto smo htele da popričamo, da čujemo šta se promenilo.”
A zapravo znam da smo došle tu, u naše podrumče, u našu školsku biblioteku, zbog onoga što se nije promenilo. Zbog topline kojom nas je teta Vesna primala u taj mali prostor. Ostajanja posle časova. Izostajanja za vreme časova. Zbog zajedničkog jezika koji smo tu tražili, koji živi i van stranica lektire ili beletristike. To podrumče vrh je moje škole. I vrh se mog jezika, kojim sam dalje nastavila da kušam umetnost, obrazovao tu. Jer kako beše ide onaj citat... prisećam se, dok me posmatra Sofija iz Gorderovog sveta. Konji se rađaju, ljudi obrazuju… tako nešto. Na vrh mi jezika.