„Било је неко зло и хладно прољеће које никако није дало љету да гране“ Иво Андрић
Памтићемо ово прољеће; вирус, полицијски сат, бескрајни дани без сунца. Сад кад размишљам о томе чини ми се као да је прошла година, а не само три мјесеца. Настава преко екрана, из угла родитеља и наставника, а дјеца? Дјеца су увијек само дјеца. Тек кад порасту биће им блиско ово што ћу писати, тек онда кад добију своју дјецу схватиће ове редове које посвећујем њима, мојој Нини и Нађи.
Већи стрес је био како тек сад дјецу одвојити од екрана и телефона него сама појава непознатог вируса. Прво сам се питала гдје су сад препоруке љекара и друштвене заједнице која осуђује употребу мобилних телефона код дјеце у основној школи. Та дјеца су у развоју, генетски никад нисмо лежали и сједили читав дан.
Да ли је ово почетак краја у просвјети, редовном школовању, јутарњем устајању и спремању за школу? Зар смо срећни рашчупани, можда и неумивени, са телефонима поред кревета? Физички присутни, у свом дому, породици, а заправо много далеко од оних који нам највише значе. Ту, у кући, једни покрај других, миљама далеко. Како само боли безизражајно лице кад било кога зовнеш, а он тренутно гледа у екран. Не види, не чује, а ти чекај да те угледа, да се пробуди, осврне.
Моје дјевојчице су четврти разред основне школе, а први разред музичке – најтеже нам је пало што више не иду у музичку школу. Безброј пута су одустајале од клавира и гитаре, да би се послије расплакане, као тешки покајници, враћале инструментима и како - тако саме одгонетале ноте и тактове.
Медији су преносили истине и лажи, дјеца су напомињала да је удобније провести дан у пиџами кад се већ никуд не излази. Дјевојчице, са својих пуних десет година, одмах су схватиле - сад смо сви болесни, морамо бити болесни без обзира што немамо представу шта нам је тачно. Враћале су ми се слике дјетињства када сам због рата изгубила све ; другаре, учитеље, школу, улицу, свој дјечији свијет и право на редовно школовање без прекида. Како дјеци објаснити тај прекид наставе? Заплетох се, морала сам сваку изгубљену лутку и играчку да им опишем и тако их утјешим да оне неће ништа изгубити. Поново се вратише моје изгубљене играчке са њиховим рођењем. Полицијски сат мора проћи, прошао је и онај у моје вријеме, кад бијах као оне сад.
Годинама сам тиховала срећу у себи што моја дјеца неће остати без школе, што им неће бити прекинуто образовање, посебно основно. Општепознато је да све што научите као основци остаје вам за цијели живот. Крах! Од судбине се побјећи не може, моја дјеца, као и ја, у истом узрасту остадоше без школе. Све је било исто као почетком деведесетих година прошлога вијека, само што се није пуцало, а непријатељ је био непознат. Прије бих рекла да је непријатељ на неком вишем нивоу са циљем да људима одузме духовност тј. да обезвриједи човјека као духовно биће у сваком смислу. „Непријатељ“ и даље пријети, а ми, родитељи, ђаци и наставници не можемо ништа учинити.
Најтужније је кад сиромаштво досегне тако апсурдан врхунац који предвиђа могућност да се сви опет вратимо у пиџаме, тачније у стање болести,поред екрана и вирус је сувишан. Остаћемо без очињег вида, дјеци у развоју кривиће се кичма због неприродног држања тијела док проводе вријеме испред било ког екрана, мањак кретања онемогућаваће размјену материја у нашем тијелу... Нећу да мислим о томе!
Гдје је у овом слиједу догађаја ријеч и борба медицине за човјека. Са појавом вируса безначајно је боловати од било чега другог.Увођење онлајн наставе заправо ме подсјећа на изоловање народне медицине из здравственог система. До појаве модерне медицине како се народ лијечио? Вјером, покретом и природом. Требало је тако мало времена да прође (двије или три генерације), да се знање сабирано вјековима заборави. Да га заборави обичан човјек. Све љековите биљке које је Бог оставио човјеку, да тражи себи лијека, како су само брзо пале у заборав. Све се претворило у прах, таблету , капсулу.
Хоћемо ли заборавити мирис књиге, мистичност библиотека, професоре, наставнике који само својом појавом зраче искуством и духом другачијег времена. Иза или испред екрана сви смо једнаки, без погледа, покрета, људскости. Можемо да типкамо најученије и најљепше ријечи, без стварности ништа не вриједе. Забрањени додири, загрљаји, руковање. Погледи дозвољени, али само преко екрана молим. Којим случајем, ако не посједујете све те уређаје, који нису нимало јефтини, као да нисте ни живи, а требају вам, сад и за нови вид наставе - онлајн наставу.
Још један вал кинеске грипе којим стидљиво пријете гдје ће одвести нашу дјецу? Радила сам као наставник на замјени крајем јануара, пола разреда није било присутно. Дјеца су била болесна и прележала неку грипу, ко зна коју?! Мислим да их је докрајчио недостатак сунчеве свјетлости, љенчарење у току зимског распуста и загађен зрак. Укида се море, право на рад, право на здраво одрастање, тј. све традиционално се постепено одбацује, говори се само о 21. вијеку, тачније све се своди на типковницу и екран. Онлајн настава може имати вриједност само као секундарна или као могућност у случају болести. Добро ће доћи као слуга друштву, школству, али као господар никуд нас не може одвести. Наравно, ово је само моје скромно мишљење које ћу у даљем тексту образложити.
Радила сам као замјенски наставник мјесец дана у процесу наставе на даљину. Медији тј. екрани били су на свом врхунцу; извјештаји, обољели, излијечени, забране, нове забране, мјере, маске, рукавице, куповине, заражени, карантини, трговина, изолација , самоизолација, лијекови, мртви, границе, вакцине, нове болнице, старе болнице, брашно, квасац, шиј маске, пери кваке, доместос, сапун, варикина, боле уши, како дисати испод маске, заборавио маску - враћај се. Оно што се највише куповало нећу ни да спомињем. Пола дана смо знали истраживати која забрана је овај викенд на снази и у ком ентитету. Дјеца су морала бити у кући и пратити наставу. Неће изгубити своје омиљене играчке , али нису више имале прилику ни дијелити их у игри са другарима. Не требамо ово заборавити, тј. како је све почело.
Дакле, било је попријеко!
У цијелом том хаосу онлајн настава била је једина позитивна ствар. Спас у задњи час. Нећемо изгубити годину, нећемо на љето у неклиматизоване учионице, нећемо у шорцевима, папучама и мајицама без рукава у школу.
Можда нећемо ни на плажу, али нећемо ни у школу. Поштоваћемо институције, поштују и оне нас – утврђују у каквом стању улазимо у нови вијек, колико смо спремни да као дјеца одговоримо постављеном изазову. Успјели смо, то знам. Ни у једној другој прилици не би могли савладати информатику и могућности интернета, у рекордном року, као у току ове пандемије. Дјеца су схватила да нису ни на каквом распусту, да нису ни болесни, а ми наставници смо се увјерили да нам ново учење тек слиједи.Били су у предности, корак испред нас. Сваку слабост таквог начина рада препознали су прије нас, али су показали и своју бољу страну, објашњавали другарима тамо гдје ми запнемо, јављали се, преносили искуства својих безброј погрешних корака.
Није нам требало много, мјесец дана, екран као храна. Уходали смо се, научили шта ћемо и како ћемо. Затим пад, умор, превише се потрошисмо у првом мјесецу. Умијемо се служити екраном, остаје још само знање – како га пренијети?! Да ли је и битно више то знање? Укуцате и машина вам понуди неко знање, важно је само колико сте заинтересовани да га употријебите и колико вам одговара - у коначници, умијете ли се користити тим бескрајним знањем са слике, са екрана. Утемељености не може бити, само се закачи на платформу и пливај, сурфај, сад си онлајн ученик. Нема тог осјећаја, нема опипљиве стварности као за вријеме малих одмора у школи. Наставна средства (карте, глобуси, кабинети физике, хемије, биологије... ) никуд не иду, а кад угасите екран све нестане , као сан.
Поред рестриктивних мјера све више сам виђала дјецу у парку, на игралишту, без маски (и прије укидања званичне забране), у друштву са лоптом или другарима. На сву срећу нико их није ни тјерао, ни опомињао. Опет су били корак испред нас, мудро је речено да дјецу вирус заобилази, бар их није било у силним извјештајима са тв-екрана.
Обесхрабрена сјећањем на ратом порушено дјетињство прегледала сам задаће, дијелила високе оцјене, исправљала, објашњавала, слала додатне материјале – све што је било мимо задаће. Било им је превише, а мени се само чинило да би им можда било интересантно знати. Како им неће бити превише, оно што се учи и понавља недељу дана исприча се за пет минута. Шта да им буде интересантно поред јутјубера, игрица, изазова? Каква заблуда! Колико смо само опомињали и напослијетку молили ученике да замијене свој ник нејм правим именом. Зар ми наставници морамо знати и то , то је њихов виртуелни свијет. Све се састави на истом мјесту – забава и настава.
Све је било интересантно до тренутка кад су се дјеца уклопила, ми научили како пливати, што од њих, што једни од других, што сами. Они изађоше напоље, (све је допуштено, порука коју смо нехотице слали ), а наставнике допаде несаница, застој пробавног тракта – нама остаде екран, рад у кући, борба са евиденцијом, извјештајима. Оног тренутка кад дјеца не буду морала устати рано, обући се, спремити се у школу, тад ћемо изгубити мајсторе, раднике. Одјело и зграда може се нацртати и пројектовати на екрану, али ко ће то сашити, сазидати?
Кад саберем колико сати дневно проведу испред свих тих уређаја, запрепастим се. Тјешим се да је све пролазно па и то, згодна варка да се премости и „корисно“ употријеби вријеме пандемије.
Екран је граница стварног и нестварног свијета, како год се пласира знање врло брзо се заборави, преноси се сликом, а не мишљу, читањем, разговором, невербалном комуникацијом. Колико пута сам памтила градиво заправо сјећајући се покрета и гестикулације професора, па дигресија, шала и смијех.Упамтиш то, па се тек онда сјетиш око чега је била ријеч.
Тражи се кликање, типкање, а не исписивање, ишчитавање, понављање. Прије вируса слушала сам струку (која је занијемила у овој пандемији) – кад пишеш користиш двије стране мозга, а кад типкаш само једну.Хипотетички гледано , кад би завршили школу онлајн, савладали и пловили свим што интернет нуди, колико то знање вриједи кад добијете диплому, тј. кад руке затребају за неке сложеније ствари од тастатуре? Тачније, како се вратити у стварни свијет, употријебити оно што сте научили. Тад престаје борба за оцјену, а наступа борба за живот, могу ли за то бити спремни?
Туга је била читати њихове поруке у вајбер групама, а не можеш их исправљати јер ћеш их на тај начин можда унизити, постидити пред ћутљивијим другарима из разреда. Ко да се бави тим, није предвиђено вријеме за поступно, повезивање и усвајање знања. На грешкама се најбоље учи тј. памти. Постаје све пребрзо. Многи нису још научили честито писати и читати, а већ стигоше до задатка израда есеја, у основној школи. Дјеца која још не усвојише ни формална правила писменог рада треба да пишу есеј. Основна писменост постаје потпуно небитна, несавладана , а стижу задаци као да се спремају уписати факултет. Какав корак уназад, какав раскорак, а иде се као напријед.
Норма матерњег језика не може се усвојити. Велико слово или тачка на крају реченице на друштвеним мрежама је права ријеткост. То је тај вијек у који хрлимо. Дјеца су најбрже усвојила толико количину неписмености, вирус је само објелоданио шта се десило у прошлој деценији.
Читав 20. вијек борбе за описмењавање народа, а у 21. вијеку тј. данас, имамо екран и опет смо на почетку као и прије 100 година.. Шта је са новим генерацијама 21. вијека?
Први у низу пораза био је кад сам исправљала писмене задатке (прије вируса) . Нађох да се смеђа боја пише као смедја и то чак ћирилицом. Колико је само времена и муке требало да матерњи језик тј.његова писма буду доступна свима, а како се бескрајном употребом телефона, код дјеце школског узраста, за тили час изгуби толики труд наших предака.
Да ли је ико из било које струке рекао да основци нису зрели за употребу мобилних тачније „паметних“ телефона, да им то заправо смета да се фокусирају на усвајање градива које се учи у школи? Није.
Сад у онлајн вријеме знају сами послати задаћу, али како комуницирају у писаном облику? Не можемо забранити, а можемо ли бар скренути пажњу и говорити о томе?
Бирам ћирилицу, просто из разлога јер је савршено писмо, не морам куцати два слова кад могу једно.На тастатури бржа је од латинице, сачувала је у норми и правопису једно правило које сви познајемо – пиши као што говориш.Желим да подсјетим све народе у БиХ, да само једну генерацију прије нас, ако ниси знао користити оба писма био си неписмен. Са оном смедјом бојом код дванаестогодишњака схватих да изгубисмо и латиницу. Ако је у ћирилици нешто постало смедје боје, тек у латиници неће бити смеђе.
Са погрешним навикама које сте усвојили као дијете најтеже се изборити касније у животу. Кад добију телефон на неодређено нема те школе и учитеља који су интересантнији од екрана у њиховим рукама. Знала сам ухватити себе како размишљам да тих пет сати које проведу у школи неће имати прилику за телефон или телевизор, тј. неће мислити о томе. Са наставом код куће не можете им одвојити вријеме за рад и вријеме за забаву.
Слала сам задаће своје дјеце, преко старе машине из прошлога вијека, не знам ни како је издржала. Бескрајно чекање да отвори мејл, срећа у несрећи је кад се прастари компјутер толико заморио и успорио да сам и ја остала без посла.Замјена истекла.
Дјеца су и даље молила за свој телефон, таблет или лаптоп – напетости није било краја и још није престала. Како даље, настави ли се овако, шта ћу? Знам да без хране не могу, а без екрана мораћемо кад цркне и овај рачунар с почетка 21. вијека. Њима не треба храна кад се дочепају екрана, само ако може нешто да се грицка.Као родитељ знам да им треба; месо, млијеко, воће, поврће, а не телефон, таблет или лаптоп. Још увијек им ти уређаји не требају, да ли им ја то кварим дјетињство, како да их усмјерим?
Дјеца екран доживљавају као начин забаве, а не учења.Све што је било нејасно морала сам објаснити, бесмислено је било да учитељица типка или чак путем видео позива објашњава, без табле и са присутним родитељима на каучу, а још горе је било да се ви као родитељ јавите учитељу и кажете да не знате градиво четвртог разреда. Енглески језик, писмено дијељење и множење... Наставници страних језика имају и преко двије стотине ученика, требало је дневно отворити толики број порука, опет сви су исправљали задатке и слали ријечи охрабрења. Најважније је изостало, жива ријеч, разговор, невербална комуникација.
Да подијелим и помножим знам, али како да проговорим енглески, језик се учи по слуху, какав је мој изговор – шта ће бити са главним предметима ако нас поново врате у пиџаме? Због прекида редовног школовања у рату и недостатка кадра никад нисам научила енглески. Без тог језика, у модерном свијету какав је данас, такође си неписмен. Зар и моја дјеца да пропусте идеално вријеме за учење?!
Мој рачунар не може поднијети видео позиве и да може дјецу је једноставно стид. Осјећају се другачије, посебно ако се још нису пресвукле – пандемија је.
Лијепо су ми објасниле у старту да им је најудобније у кући, у ономе у чему спавају. Каква три мјесеца, у старту адреналинско стање, а врло брзо какво клонуће, притисак - тек какво назадовање, без обзира што се чинило да смо сад свемоћни. Стално на вези, информације о било чему су доступне у сваком тренутку.
Не посматрај, не размишљај – закачи се на мрежу. Посла нема, нема ни црвених образа кад се задихане враћају из школе. Буди онлајн и као да си запослен читав дан.
Поред школе која је била обавезна преко различитих врста екрана, треба се као родитељ одупријети, па преживити, све бескрајне глупости са јутјуба. Узме се мамин телефон да се уради задаћа, а заврши се у најбољем случају код Заге и Филипа. Ово двоје јутјубера највише воле куповину, путовања. Ооо, шта ли је љепше на овом свијету него путовати или бар маштати да путујеш. Куповина свих могућих играчки , играчкица, киндер јаја (изненађење), материјали за цртање и украшавање, лутке , луткице... За ту једну виртуелну куповину ја бих могла купити ужину дјеци, бар за мјесец дана, можда и више. Постајем као моји родитељи... Сјетим се опет свог дјетињства кад је права барбика коштала читаво богатство, а ја имала лутке плавуше за које сам замишљала да су моје барбике. Срећа нисам имала интернет, па нисам могла баш сваку ту барбику да „отворим и купим“ као оне сад. Колико год сам љута на Филипа и Загу, што ми одвлаче дјецу од стварности, толико сам им и захвалана што тај осјећај нове играчке и далеких земаља дијеле са њима. Играчке су већином интересантне само мјесец дана, некад ни толико, само док шушти амбалажа. Ето баналног примјера интернета као слуге. Дјевојчице понекад буду и тужне; траже лол луткице, телефон, таблет, желе да путују у Америку - тамо су ишли Зага и Филип. Врло је тешко сачувати дјецу да не превагну у потпуно нестваран свијет – свијет екрана, да интернет не постане господар. Како је дјеци којој родитељи оставише телефон за школу јер морају на посао? Знам по својој дјеци...
Мислите да су иједном пустили наставу да понове, науче, утврде градиво? Нису! Одличне су ученице, са свим петицама. У школи су заиста биле фокусиране, све без проблема пратиле, радиле, усвајале, али са онлајн наставом није могло проћи без мог опомињања. Моје бриге су стварне, њихове узроковане нестварним свијетом који открију кад мами узму телефон, али све постаје стварно кад поведете дјецу у куповину да купите храну, а на полицама Зага и Филип. Ово двоје јутјубера су најбезазленији на интернету, не желим уопште да спомињем остале. Дјевојчице тврде да не гледају друге, ја им не вјерујем, али шутим. Препознам сваку промјену у понашању, дакле пронађем је у историји прегледа. Тад морам да оставим сав посао и да шетамо, дуго шетамо и разговарамо , збуњене и запрепаштене све испричају. О настави (градиву) не говоре, чекају само да крену у школу коначно. Настава као да није доступна на интернету , а јесте.
Мени је била занимљивије него њима, коначно сам слушала матерњи језик са цијелим својим богатством дијалеката и локалних говора.Пандемија је све спаковала у згодан пакет који нисте могли тако изравно добити ни на једном факултету у БиХ.
Нисам се могла отети утиску да је сва та настава са различитих канала кабловске телевизије била намијењена првенствено нама, генерацијама које због рата пропустише готово трећину редовног школовања.
Пишем овај есеј већ недељу дана, памтим Андрићеве ријечи које опомињу да све што напишете пустите да одлежи. Што више „лежи“ сваким новим уласком у фасциклу Шукрија не умијем стати. Враћам се на искуство наставника за вријеме онлајн наставе.
Старији основци се не стиде слати поруке око поноћи, питати зашто четворка, зар не може петица. Не стиде се слати задаће на папирићима написане краснописом, а до открића предности онлајн наставе само швракописом. Већ су прегрмили, не може им нико више одузети телефон, поготово сад кад „морају“ имати телефон јер забога треба им за школу. Чим си онлајн помало си и нестваран, зар не? Малим и великим ако покушате одузети телефон као да хоћете руку да им ишчупате. Кад је прије стигао да срасте са тијелом као најтежи рак новог доба?!
Школска година се завршила, а ја сам добила безнадежност као хронично стање духа, дјецу коју морам да шетам као да су бебе, социјалну дистанцу која се увукла међу људе без обзира што су пред укидање рестриктивних мјера нагласили да је потребна заправо физичка дистанца.
Ускоро ћу можда остати и без интернета, прече ми је да имају већи избор хране дневно него право на екран. Шта ће се десити у том случају питам се, да ли ће моја дјеца „изгубити право“ на редовно школовање јер ја нећу бити у могућности плаћати интернет?
Да ли смо то опет отишли корак унатраг, јесмо ли опет на почетку као прије сто година, кад се дјеца, једноставно, због недостатка средстава нису могла школовати?
Човјек је овисан о хљебу, води и сунчевој свјетлости, а нашој дјеци се тако не поставља ред приоритета у животу. Затворите ли школе поново, из било ког разлога, наставницима обезбиједите супер брзе и јаке машине да могу да вам шаљу бескрајне извјештаје о стању и знању дјеце у кућама. Претворите старе болнице у болнице нове намјене гдје ћете дјеци лијечити: летаргију, апатију, усамљеност, тјескобу, очињи вид, криву кичму и шта све може бити послије дугогодишњег екрана као хране. (Не) можете, као мање зло, бар за почетак, да им свима обезбиједите интернет уређаје плус конекција, како се не би осјећали мање вриједни, па како се коме заломи.
Заборавимо зло прољеће, пандемију и онлајн наставу. Чекала сам љето да пошаљем овај рад. Прошло је. Не би требало бити све допуштено. Само у изнимним случајевима таква настава може бити од користи. Згулимо незаинтересовано лице за свијет око себе. Интернет је добар, али само као слуга, у било ком процесу, а посебно у процесу образовања. Машине немају карактер, морал, етику – само бескрајне информације, кад их угасиш нестане све. Истом силом како зближавају људе тако их и раздвајају. Човјек не би требао пасти ни у једну крајност, требао би остати човјек, пожељно је.