Kao svjedok i sudionik situacije koja nas je zatekla nespremne i prestrašene želim zapisati viđenje kako sebe lično, tako i sudionika, mojih „saučesnika“ u nečemu što će nam, po svemu sudeći,utjecati na stavove i promišljanja za koja smo mislili da se ne mogu i neće nikada promijeniti. Kao prosvjetni radnik, sa iskustvom od dvadeset i nešto godina u odgojno-obrazovnom procesu,mislim da sam dužna da opišem ovo dragocjeno iskustvo.
Ne želim da tvrdim da smo bili nespremni. Naprotiv, svaka osoba, koja se iskreno i sa mnogo ljubavi bavi ovim poslom, po mom mišljenju najljepšim poslom na svijetu,nije nespremna ma kakva god situacija da je zadesi.
Posao koji radim nije posao.To je život, ljubav.
Taj posao ne možete ograničiti radnim vremenom jer je nemjerljiv. Posao koji vas upotpunosti ispunjava, koji ne ostavljate kada zatvorite vrata ustanove u kojoj radite i otvorite vrata svog doma. On je sveprisutan, a dom učitelja odiše njegovim poslom. Prepoznatljiv je. Gdje u drugim domovima stoje ukrasi, u učiteljskom domu se nalaze citati, razglednice, čestitke, i sve moguće sitnice koje su naši mali ljudi srcem stvarali te ih predali nama na čuvanje.
Trpezarijski stol jednog učitelja nije uredno pripremljen za porodični obrok.Naprotiv, on je skoro uvijek zatrpan papirima, udžbenicima,skicama,sveskama, a u ovo moderno doba laptopom koji je stalno uključen, jer nešto nam može doletjeti u misli i mora se odmah zapisati a bila bi šteta da se već sutra ne realizuje nova ideja. Ideja koja nas uvijek usreći i za koju odmah znamo i kako i sa kojim učenicima je provesti u djelo.
Nažalost, živimo u društvu koje baš i ne doživljava učitelja kao nekog ko živi svoj posao i možda je ova naša strašna situacija dočarala roditeljima bar djelić onog što mi proživljavamo i preživljavamo.
A mi, kako smo se u roku od jednog danaprilagodili novonastaloj situaciji? Lijepo, pustili smo učenike u svoj dom.Učitelj mora biti najkreativnija i najdosjetljivija osoba ako želi da bude Učitelj u pravom smislu.Nakon šoka kojeg smo doživjela, ljubav prema učenicima me je uspravila i šapnula da nema stajanja bez obzira kakva nas budućnost čeka.Hiljade pitanja se javilo, ali sva su vrlo brzo dobila odgovor.Jedino što mi je bilo potrebno je čuti se sa učenicima.Čim sam ih čula, čula da su dobro, dobila sam sve odgovore.Bili su uzbuđeni, iznenađeni, prestrašeni, baš kao i svi mi.
Moji mali ljudi su svojim pitanjima napravili čudo. Njihova potraga za znanjem probudila me iz mog straha, njihova potraga za nekim bliskim s kim će podijeliti svoje strahove učinila je da se ponovo približim sebi, da ojačam svoju snagu, i pružim im podršku, znanje i ljubav.
Morala sam se skoncentrisati i odmah se prilagoditi situaciji.Znala sam da me trebaju i znala sam da ja njih trebam. Mnogo mi je nodostajalo tih dvije stotine i pedeset tinejdžera čiji je život nenadano zaustavljen, a svaki socijalni kontakt sveden na online nastavu, drugare i profesore.
Iskustvo koje mi je priuštila ova vanredna situacija i online nastava je neprocjenjivo. Naučila sam ono što do sada nisam znala. Naučila sam da bez obzira koliko se ti mali ljudi činili nezainteresovani, neposlušni, nemotivisani, ljuti, nestašni i prkosni, su ustvari ono što me usrećuje u mom poslu, i što moj život čini bogatim.Spoznala sam da su mojimali ljudi uistinu veliki. Pokazali su mi svoju energiju,želju da idemo dalje, jer život ne može i ne smije stati. I išli smo dalje. Oni mnogo opuštenije nego u školskim klupama, ja dosta iscrpljenija nego u učionici, ali vrijedilo je.
Mnogo smo naučili jedni od drugih.Mene su oni naučili da su ozbiljniji i odgovorniji nego što sam ih zamišljala, a ja sam njih, bar tako mislim i osjećam,da smo bliski, mnogo bliži nego što su nas oni zamišljali u učionicama. Vidjeli su da se i ja bojim,da sam zabrinuta,da nešto(tehnički) ne znam,a oni su bili u svakom trenutku spremni pomoći. Naši časovi nisu trajali četrdeset i pet minuta, već dvadeset i četiri sata. Svakog trena bili sam tu za njih, i oni su bili tu za mene.
Oni nisu više bili opterećeni da li će baš sve lekcije naučiti, a nisam ni ja. Bilo nam je bitno da idemo dalje, da ne stanemo,da bodrimo jedni druge. I bodrili smo. Bili smo podrška jedni drugima, učili smo zajedno te tako i prošli kroz sve ovo, zajedno.
Sve lekcije koje postoje u knjigama mogu se naučiti, gradivo koje se preskočilo lahko će se nadoknadit ako ima volje, ako ima ljubavi, ako imamo nekog ko će nam dati krila, zapalit iskru nade u mraku, reći nam da vrijedimo i da možemo, i moramo, da nema stajanja. Biti Učitelj, znači jedno: nikad ne ostavljati svoje učenike same, bez nade i ljubavi. Nikad bez uvjerenja da se može, treba i mora. Sve dok ima života nema stajanja, nema kraja učenju.