Škripa krede po drvenoj tabli je odvanjala učionicom. Parala je tišinu pune učionice đaka, dok su oni vrijedno pokušavali da oblikuju svoje trinaesto slovo koje uče. Kreda je stala na svom putu onog momenta kada se začulo kucanje u vrata.
– „Ja se izvinjavam što ometam čas, ali trebao da pročitam oglas, učiteljice.“
Na vratima je, sa stisnutom sveskom u ruci stajao mirno stariji učenik koji je tog dana obavljao zadatke dežurnog učenika.
– „Hajde, uđi. Evo ja ću sačekati, a ti pročitaj. Može li tako?
Pokušavala sam da ga ohrabrim da napravi korak naprijed jer na njegovom licu nije bilo onog osmijeha od jutros. Činio se izgubljenim i pomalo tužnim.
– „Hvala učiteljice.“
Prošao je na sredinu učionice i počeo listati svesku koja iako je imala tvrde korice se već iskrivila od njegova teška stiska.
– „Od sutra nema nastave! Nastava se obustavlja do daljnjeg!...“
I dječak stade!
Pružio mi je svesku na potpis. Otvorih je i vidim ima i nastavak.
„U Banja Luci je danas zabilježen prvi slučaj zaraze virusom Covid-19. U skladu sa pojavom zaraze Krizni štab Federacije BiH donosi odluku o obustavljanju nastave do daljnjeg.O nastavku nastave bićete obaviješteni putem medija ili školske web stranice.“
Covid-19! Znači stigla je i do nas ta šejtan baja.
Stavim svoj potpis, zahvalim se dežurnom učeniku i ispratim ga pogledom. Moji prvaci su gledali jedni u druge. Prvi razred, prva slova, prva obustava nastave. Ništa im nije bilo jasno.
-„Znači učiteljice i mi postajemo bolesni.“
Ko drugi nego moja pametnica razredni ljekar probija tešku tišinu.
-„Nije to ništa strašno dragi moji. Nego eto, moramo narednih dana ostati kući dok odrasli ne budu znali šta nam je činiti. Hajde da onda dovršimo što smo započeli da radimo, pa da se polako spremamo na odmor.“
Tješim njih, a sebe ne znam kako utješiti. Iskustvo kaže da ni jedan belaj ne dolazi sam od sebe. Pa tako ni ova šejtan baja neće proći sama od sebe.
II
– „To opet nemamo ručka?“
Kad čujem riječ ručak prosto me bude sram imena koje nosim, i majka, i supruga.
– „Nemamo moj kolega. Dostave ne rade, a ko ručak da napravi od ovih laptopa?!“
– „Niko moja ti. Eno i one dvije kako su progledale bulje u laptope i rove po platformi. Majke mi se nekad pitam jesmo li mi uopšte ikad išta radili kad nam djeca glave ne dižu od elektronske knjige.“
– „De, samo da ovo završim. Evo, ostalo mi još par radova da pregledam, pa ćemo makarone skuhati.“
– „MakarOne! Haj' sva sreća pa si makar njih nakupovala prije ove frtutme.“
– „Šta fali makaronama?“- branim se, iako znam da mi odbrana nije potrebna, ali hajde de, reda radi žensko sam.Odbrana u krvi!.
– „Ništa ne fali, imamo ih i viška. Dok sam ja govorio da ti ne treba onoliko ormar rondala si. Sad si i sama vidjela da je prevelik čim si u njega nagurala mjesečnu podmjeru.“
– „Tišina, na nastavi sam.“ Bolje na vrijeme prekinuti temu jer lahko se može desiti da ostanem i bez drugog ormara kojeg sam planirala kupiti čim se frtutma završi. Naravno, ako bude se imalo od čega.
Svako se vraća svojoj elektronskoj knjizi, čitaj laptopu. Sve četvoro požurili makar prvi dio da odradimo dok ono najmanje nije zakmečalo. U vrijeme njenog podnevnog spavanja niko ne odmara u kući. Svi trče da što više posla odrade, jer kad beba stane na noge mi svi ustajemo! Saklanjamo laptope, ili se odmah ona ugnijezi kraj nekog i počne dozivati „ be-be“. A bogme sklanjaju se i papiri, sveske, olovke. Ma sve! Beba kao da zna kad ne možemo biti uz nju ni pogledom, pa podnevnu dremku produži za sat više. Zna i ona da obdanište ne radi. A babo i mama rade li rade!
Uželjela sam se vlastita djeteta!
Otvori sliku, pregledaj rad, ispravi rad, vrati rad učeniku, spremi rad u njegov folder, upiši plusić da je uredno predao, dodaj zabilješku o radu. I tako danas redom. Njih dvadeset pet, a ja sama. Još ako neko nešto nedaj Bože pogriješi, pa vratim na ispravku proces se ponavlja. Nebrojeno puta dnevno klik,klik,klik...
– „Daj mi ba svoje naočale malo.“
Molim kolegu preko puta kuhinjskog stola.
Da, kuhinja postala učionica. Sto je zatrpan svime i svačim, sve na dohvat ruke mora biti. Jer kad se čuje „tu-tu“ odmah se hvatamo laptopa da vidimo kome je to od učenika šta zapelo sa radom.
– „Zar ti nisi prošle sedmice kupila naočale?“ – kolega dobacije provirujući ispod svojih.
– „Jesam bolan. Ali mi to +1 nešto postalo malo.“
– „Gluho bilo žene!“
– „Još ti nisam žena, još smo kolege! Pazi kako mi se obraćaš, kolega!“-nasmijah se u svoj muci.
– „Jah, evo ti naočale samo šuti, živa bila.“
Dodade mi naočale sa svoje glave i gurnu pogled opet u displej laptopa.Pripremanje testa na platfomi na kojoj se učimo i mi i učenici ide sporo. Satima traje podešavanje, a ako se ne zanemari i didaktično-metodički dio onda je to baš posao za zahmet.
Nastavih gdje sam stala. Gledam onaj plan za sutra. Provjera čitanja na redu. Zar već?! Maj je mjesec. Drugi po redu kako smo u ovom online procesu. Odužilo se vala. Da sam na plaži dva mjeseca bi mi dokundisalo, a kamoli u ovom online priči. A od odlaska na odmor nema ništa. Briga manje, jer more već imam u ormaru u zalihama makarona.
Završio se radni dan. Dan ili noć? Upitnik iznad glave. Sva sreća u nesreći, pa zabrana kretanja jer da se još može izaći vani pitanje je kad bi se stiglo i djecu izvesti u šetnju. Ovako djeca odavno u krevetu, bebu slušam kako u snu zove „be-be“. Mami se više ni u snu ne obraća. Mama nije stigla pročitati pjesmicu o ovci i tri vreće vune. Zaboravila od druge svoje djece.
Gasi! Motaj kablove učiteljice!
III
– „Molim?! Novi telefon?“- obljeva me čak huja, čas nalet smijeha.
– „Ja bona uŠteljice, Iphon je rek'o da mu treba da prati tu školu. Ne može on više na mom telefonu, kaže sitno mu.“- uporno, sav ozbiljan se žali roditelj sa druge strane žice.
– „Znate šta gospodine, ja sam učiteljica a ne prodavnica telefonskih aparata. Ako nema na čemu da prati nastavu ok je, ali da mu posudimo računar koji je u vlasništvu škole. Ali da mi poklanjamo i nabavljamo telefonske aparate od te priče slaba fajda.“
Uporno pokušavam objasniti na koji način funkcionira cijela priča, dok me moj kolega gleda preko puta stola i držeći naočale u ruci ( da, uzeo je nazad svoje) gleda u nevjerici.
– „Ništa gospodine od Iphona. Već sam vam objasnila sve, pa čujemo se ako se odlučite da vam treba školski računar ili tablet na posudbu.“
Prekidoh vezi i prasnuh u smijeh od muke. A u sebi brojim koliko mi je rata ostalo da isplatim laptop koji kupih prošli mjesec. Još pet! Skupa ova nastava.
Samo kako kome! Roditeljima kojih đaka i meni- najskuplja! Pa čak i kad je na rate.
– „Iphon!?“ prozborih sebi u bradu.
– „Bona, mi ako ostanemo u pameti sa ovim roditeljima biće dobro. Nego priča li se šta hoće li nam Fadil smanjiti radni vijek, benificiran radni staž i tako to?!“
– „Smanjiti će ti na 43.“
– „Ma kakve 43, sad je 40?!“
– „Pa dok mi dođemo na red biće 43. I to je opet dobro, ako me ne budu u učionicu držali i sa 70+ godina.“
– „Ma ja ba, mi ionako ništa ne radimo za njih. Do podne kod kuće, tri mjeseca odmora, svaki praznik odmaramo, i evo sad će i ovo vanredno stanje biti uvršteno u te benifite. Biće opet mahalanja kako samo klikamo, i visimo na internetu.“
– „Nemam ja ništa protiv ni da radim sa 70 godina. Samo bih voljela da tad u razredu dobijem učenika kakvog parlamentarca koji diže ruku za taj zakon, ili kakvog ministra. Samo da vide svi oni kako ja tad neću vidjeti, jer mene će ova online nastava učiniti totalno slijepom. Blješti mi pred očima.“
– „ De ženo, ne sluti živa bila.“
– „Opet ti to ženo! Kolegice, molim!Kolegice!“
– „Već je tebi dobro ova izolacija narušila zdravlje, jest' majke mi mile. Nego kolegice, šta ćemo za ručak?“
– „Makarone.“
Prozborih tiho, i nastavih da pravim prezentaciju za sutrašnji radni dan. Za ručak plana nema! Opet i sutra makarone. Treći je tek dan u radnoj sedmici, do vikenda možda napravim i pitu. Osim ako...
– neće se nastaviti –
(zvuk za novi mail prekide me)