Kada je učiteljica saopštila da više nećemo ići u školu, već da ćemo nastavu imati online, svi u razredu bili su jako sretni, a pomalo i ja. Bilo mi je drago što ćemo imati dva časa manje, ali dan za danom sve je bilo teže i napornije.
Nisam tako često provodila vrijeme na računaru, mobitelu i laptopu. Pošto smo bili na Teamsu, dopisivali smo se sa učiteljicom. Ona nam postavi pitanje, a mi trebamo odgovoriti. E, zbog toga sam trebala malo više vremena provoditi na tim elektronskim spravama i kucati na tastaturi. Kad god bi učiteljica postavila pitanje, ja bih morala zvati mamu. Znam! Čudno i smiješno, oboje u isto vrijeme. Kako je jedna desetogodišnjakinja morala zvati mamu da joj pomogne oko jednog prostog pitanja? Postoje dva odgovora: “Tehnika joj nije jača strana” i “Zvala ju je da joj otkuca odgovor koji je sama smislila”. Ja sam je uglavnom zvala iz ovog drugog razloga. Presporo sam kucala. Dok bih ja otkucala odgovor na jedno pitanje, učiteljica bi postavila drugo. Ako se pitate kako sam otkucala ovaj esej, odgovorit ću vam: teško. Jedino što me nije zezalo bila je konekcija, a baš su se svi najviše na nju žalili. Mene je čudilo to da jedina ja imam problem s kucanjem, ali nisam to mogla sa sigurnošću reći jer je vjerovatno više svima dosadila ova korona pa su se i žaliti prestali. Meni je baš dosadila. Najgore od svega je što ni rođendan nisam mogla normalno proslaviti: s nanom i dedom preko Skypea, s daidžom i daidžinicom preko Skypea, s prijateljima preko Vibera, još samo da mi je i torta bila virtuelna. Jedva sam čekala da prestane ova grozna bolest. Nastavu smo imali preko žice, a jedni drugima smo uručivali stvari preko konopca. Bukvalno! Pošto stariji nisu mogli izlaziti, moja mama je smislila ovo: da mi slučajno ne bismo zarazili nanu ili dedu ako imamo koronu, kad im kupimo hljeb ili novine, mama nazove dedu i on nama dođe pod balkon. Kad on dođe, mama ono što je kupila stavi u kesu i zaveže je za moju vijaču, spusti je do dede, on uzme kesu, a mama povuče vijaču prema sebi i eto! Možda izgleda kao dug proces, ali obavi se za minutu. Otkako su mama i tata krenuli na posao više viđam nanu i dedu jer me oni čuvaju, ali i dalje mi nedostaju moji školski prijatelji i učiteljica. Nedostaje mi ono čemu sam se oduvijek najviše radovala, a to je kad neko lupi neku glupost pa se svi smijemo. To nije onaj podrugljivi smijeh, nego onaj smijeh iz dragosti. To je onaj smijeh kojim se i roditelji smiju kad ti nešto lupiš pa se i sam sebi smiješ. Pošto imamo televizor u učionici, također mi nedostaje kad učiteljica pusti sliku malog laneta koje trebamo precrtati na času likovnog, pa svi uglas viknu: Ooooou, kako slatko!
Ova dosadna korona! Kad će se završiti?! Pa zar joj više nije dosta?! Držim fige da brže prođe!