Ситне лажи

“Лаж никад не доживи старост.” - Софокле.

Значи ли то да лажи нема краја? Да ће људи, док живе на овом свијету, лагати? Да ли лаж треба да сматрамо као одбрамбени механизам, или као нешто што радимо из навике? Тужно је уколико нам окружење, у коме одрастамо, даје уопште прилику да се бранимо лажима. Тужно је колико људи не жели да прича. Вјерујемо информацијама које нам се пласирају са свих страна, не знајући да ли су провјерене и истините. То је један вид лажи. Дешава ли вам се да, као кроз шалу, слажете? Ситне лажи сматрамо бесмисленим, понашамо се као да их нисмо ни изговорили. Те нас лажи најскупље коштају. Лаж, саму по себи, бих дефинисала као недостатак здраве комуникације у окружењу у ком сте. Свако, ко жели отворен и здрав, било какав вид односа, ће својим понашањем,  јасно ставити до знања да у том односу нема мјеста лажима. Повјерење је највеће благо које можемо стећи према некоме, а још веће - они према нама. То је највреднији поклон који можемо добити. Знате ли изреку: “Повјерење се пење степеницама, а спушта се лифтом.” Повјерење, које је стечено, грађено годинама, повјерење које је његовано и заливано као најљепши и најомиљенији баштенски цвијет, се може уништити и осушити, само једном лажи, баш као да никада није ни постојало. Лаж је, нажалост, моћ; а знање је још већа моћ. За лаж је потребно и знање. Вјештина комуникације. Како да слажем, а да се не зацрвеним, да ми глас, усред највеће лажи, не задрхти.... Сви понекад слажемо. Али то и даље не значи да њима стално треба да се служимо и да буду дио нашег свакодневног разговора. Постоје мјеста на којима је лаж строго забрањена, а њих се морамо придржавати. На примјер, то је суд, или једноставно речено - закон. За лагање на суду бисмо добили неки вид казне, а за лагање код куће, у школи, са пријатељима, нема новчане или законом прописане казне, али има она најболнија - губитак повјерења. Та казна се не може платити милионима. Нарушен однос, само из хира, знатижеље, забаве. Најгорча истина је боља од најбаналније лажи. Истина, понекад заболи јако, није угодна за чути, али се опет на крају више исплати од лажи. Лаж се може оправдати, уколико иде у корист људи у важем окружењу, тј. уколико никога не угрожава. С моје тачке гледишта, прва ситуација у којој бих оправдала лаж, је када желимо некога да обрадујемо или усрећимо, без његовог знања. Када кажу: “Слагао/ла сам те из најбоље намјере, јер сам хтио/ла да те заштитим.” Лаж је само одлагање истине, а она увијек исплива на видјело, баш као камен, који је прекрила плима, а открила осека, враћајући ниво мора у првобитни положај. Била сам у ситуацији у којој сам баш ја та која се требала служити лажима, да бих заштитила људе око себе. Знате ли, није било нимало лако... Бити између двије ватре, ставити на коцку повјерење и нечију срећу, била је кобна ситуација. Била сам редовни гост у кући моје, мени јако блиске, другарице, Вере.  Долазила сам редовно на чај и колаче, које је њена мама изврсно спремала. Сваки пут, када бисмо ишле из школе, нисам могла да не свратим, јер ме очекивала као госта, а у тој кући сам постала и дио породице.

Стално смо поводиле вријеме заједно, желећи да младост искористимо на прави начин. Једноставно је било - радиле смо ствари које су нас чиниле срећним.

Шетале смо, сликале, фотографисале, тренирале заједно, испробавале нове ствари и сусретале се са разним животним изазовима. Вољела сам ју, а и она мене. Једног поподнева, враћајући се из школе, нисмо губиле вријеме и отишле смо код ње, као што је то традиција налагала. Њена мајка, Софија, нас је дочекала топлим загрљајем, одмах пошто смо ушле у кућу. Вера ми је рекла да се раскомотим, а да ће она брзо доћи, њен тата ју је звао да му нешто помогне.

Скинула сам јакну, отишла у дневну собу, гдје су нас већ чекали чај и колачи. Верина  мама, Софија, је радила нешто у кухињи и рекла да стиже брзо. У међувремену смо ћаскале. Након пола сата, досадило ми је да сједим, па сам устала да разгледам слике по комоди и испред телевизора. Никада прије нисам нешто претјерано обраћала пажњу на њих, јер смо сви заједно увијек причали. Устала сам, разгледала слике и једна ми је запала за око. Вера, са плавом косом, прелијепим зеленим очима, прћастим носићем и руменим образима. Загледала сам се у слику, са осмијехом и чуђењем на лицу. Утом ми прилази њена мама, пошто је завршила своје обавезе, како бисмо заједно сачекале Веру и њеног оца. Примијетила је да гледам у ту слику и пришла ми. “Баш је лијепа.” - рекла сам. “Да, заиста јесте.” - потврдила је Софија.  Са чуђењем сам гледала у слику, јер Вера нема зелене очи, а ни плаву косу. Једино што јесте исто на слици био је облик очију, прћасти носић и румени образи. Питала сам Софију, како је могуће да се толико промијенила сада, када је порасла.
Гледала ме нетремице, мене, па слику 

Рекла ми је да сједнем поред ње и почела је причати: Верина  сестра, Нада, се родила двије године прије Вере. Била је највољеније дијете на свијету. Мој тадашњи муж и ја, смо ју чували, пазили, све оно што су млади родитељи радили, најбоље што знају. Стално смо проводили вријеме са њом. Била је мала и беспомоћна, а тако њежна, безгрешна, савршена. Одрастала је, проходавала, борила се. Након двије године од Надиног рођења, на свијет је дошла Вера. Њих

свом радном мјесту. Какав губитак, толико тежак период. Оне имају 1000 питања, а ја, као права мајка, која је увијек имала одговор на свако питање, га тад нисам имала. Нисам могла да се изборим са тим. Знам да је то најгори потез у мом животу, али разуми ме, нисам могла. Дала сам Наду на усвајање. Дан данас жалим за тим, али тако је изгледа требало бити. Вери сам увијек, када ме питала, ко је та дјевојчица на слици и зашто стоји с нашим сликама, говорила  да је дијете од  наше комишинице с којом се она стално играла као мала. Прихватила је тај одговор и увијек је говорила да је прелијепа, штета што се не друже више. То ме забољело, заболи сваки пут када ми то каже.

Саслушала сам ју, такође са кнедлом у грлу и сузама које су текле низ лице. Утјешила сам ју, довеле смо се у ред и утом су на врата ушли Вера и њен отац. Остала сам још кратко код њих, поздравила се са њима свима и на излазу,  Софију чврсто загрлила. Повјерила ми се и рекла да никоме не говорим, што сам и урадила. Дошла сам кући, распремила се, отишла у собу и легла. Заспала сам од умора.  Сањала сам, а потом се пробудила и осјетила као да неко разговара са мном. Чула сам звукове, за које нисам знала одакле долазе. Неко је причао са мном , представила  се и рекла “Ја сам лаж и истина коју мораш скривати.” Уплашила сам се. Рекла сам:”Како си ти сазнала за то? Одговорила ми је:”Ја сазнам све, од мене нико ништа не може сакрити, јер сам ја та коју употребљавају када желе да прећуте истину.” То је било тачно. Питала сам ју шта да радим.

Нлазим се између двије ватре. Другарице коју обожавам, која ми вјерује и од које ништа не кријем и са друге стране њене мајке, коју такође обожавам, а која скрива истину од ње, истину која је важна... Лаж ме “посавјетовала” да се држим њеног тима, јер истина овдје никоме неће добро донијети. Одједном је само нестала.

Неколико дана сам избјегавала сусрет са Вером, јер нисам знала како да се понашам. Примијетила је то и растужила се. Нисам одлазила код њих, причала је то мами, а она ју је тјешила, иако је знала због чега не долазим. Волим ју, али сам између двије ватре, које ме пеку са обе стране. На Софији је да ли ће, како и кад то рећи Вери, али ја нисам хтјела да будем та која ће Веру гледати у очи и лагати, а била сам..... Одлучила сам да не послушам лаж која ми је дошла у сан и отишла сам код њих кући. Вера је била весела због тога. Сјели смо сви за сто, а ја сам јој рекла да њени родитељи имају нешто да јој саопште. Тога дана, у тој кући, испољило се пуно емоција.

Када се све смирило, мјесец дана касније, коначно су се, послије 15 година, среле двије сестре, које су се поново завољеле, као првог дана. Тако су Вера и Нада, уз помоћ чврсте Љубави, побиједиле лаж која их је раздвојила. Ја сам из