Годишњи програм рада и шутње ових дана је доступан на столу у зборници сваке основне школе у Кантону Сарајево. Припреман је у апсолутној тишини од првог септембра и сад га треба предложити, а затим и усвојити, јер неусвајање не долази у обзир и никад се није десило.
Процедура је јасна и прописана је. Прво у гробној тишини Годишњи програм рада и шутње усвајају нијеми чланови наставничког вијећа, а нетом послије њих, без коментара и опет у тишини, чланови школског одбора. Шутјело се, а и ћути се о овом питању и у институту, општинама, па и Министарству, овом ресорном, јер, послије усвајања, ови ШКОЛСКИ ПРОГРАМИ ШУТЊЕ путују на те адресе и остају тамо да бораве као доказ да се и тамо може и ћутати и шутати.
Чуо сам да је неки од духовитих сарајевских директора некад у том документу, између осталог, написао: Овна печеног на ражњу дајем оном ко ово прочита. Послије је исти директор питао запосленике школе да ли су прочитали то за што гласају. Добио је потврдан одговор. Затим је питао запосленике општинских служби за образовање. И они су прочитали. Затим запосленике тадашњег Педагошког завода. Прочитали су, рекоше. Из Министарства су тад одговорили да чак имају запосленике који су задужени за читање и анализу ГОДИШЊИХ ПРОГРАМА РАДА И ШУТЊЕ. Имам пред очима слику директора који сједи сам и ужива у обилном оброку. Туга.
Да ситуација може бити и другачија показаћу на другом примјеру.
У јануару ове године тражио сам од Министрице ГПРШ-ове свих школа у било којем облику, аналогном или дигиталном, и нисам их могао добити на увид. У школи у којој радим, кад сам затражио тај документ, било је МОЖЕ, а затим НЕ МОЖЕ. Спомињали су заштиту личних података.
Јуче сам на столу нашао документ који носи назив Годишњи програм рада школе (ГПРШ) за 2024/25. школску годину и... Створила се прилика да то дјело, забрањено за читање, коначно и прочитам. Чак сам имао идеју да урадим и неку кваритметику, али сам брзо одустао, а разлога је више:
1. Документ нема садржај,
2. Странице нису нумерисане (осим једне која има ознаку 6),
3. Документ није увезан,
4. Табеле са истом ознаком су на једној страници попуњене, а на некој другој нису,
5. Школа нам је мало нарасла; пардон, проширила се,
6. Назив школе је погрешно написан...
Хтио сам разговарати о овом документу на школском активу наставника математике, техничке културе, информатике и основа технике. Покушао сам допунити дневни ред, али ВЕЋИНА је то одбила. Један глас је био за, а остали су били против допуне дневног реда том тачком.
Годишњи програм рада школе треба усвојити и биће као и досад, а једино што ја могу мислити о овом документу који сам нашао на столу у зборници и имао прилику листати и дијагонално читати је:
То је можда још једна од сарајевских шала, слична оној коју сам написао у овом тексту, али овог пута весељак и шаљивџија може бити било ко од запосленика школе. Директорица је у зборницу доставила неувезан, неовјерен, непротоколисан документ који је могао било ко измијенити, да се мало нашали, јер то ионако нико не чита. Можда је и ован споменут, али ја нисам прочитао ту реченицу. Читао сам, како рекох, попријеко.
Приједлог за оне који припремају ГПРШ:
Аутори овог документа који желе бити сигурни да ово нико неће прочитати нека само ураде ЋИРИЛИЧНУ верзију ГПРШ-а. Вјерујте ми: НИКО то неће читати од оних који разумију и могу протумачити нацртане табеле и написани текст у њима, од запосленика школе, чланова школског одбора, општинских служби задужених за образовање, Института за развој предуниверзитетског образовања, па све до оних који раде у Министарству за одгој и образовање. Аутори онда у миру могу да се играју са EMIS-ом и контролишу и мене и све нас, шта пишемо и уписујемо, кад то радимо и са које ИП-адресе. Какве филмове гледамо, које странице посјећујемо, који портали су нам најдражи, кад смо будни, а кад спавамо... Јер, рекао сам ја вама да је EMIS и алат и оруђе и оружје, и срећа је да имамо Закон о заштити личних података.
